Pitanja opstanka pojedinca danas postavljaju se kao ključna u slučaju većine filmskih autora, barem iz perspektive onih ostvarenja koja smo imali prilike da vidimo da minulom festivalu Slobodna zona. S jedne strane, autore muči priroda koja se neumitno menja, živi i diše protiv čoveka, primorava ga da se snalazi u ekstremnim situacijama. S druge, filmski radnici dijagnostikuju sve veći porast loših politika, koje neumitno menjaju tok svakodnevice, rade i dišu protiv čoveka, smeštajući ga u ekstremne položaje iz kojih najčešće izlaza nema.
Jedan od autora koji je spojio ove dve opasnosti zove se Neo Sora, a na festivalu se predstavio filmom Hepiend. U ovom ostvarenju koje je nakon premijere na festivalu u Veneciji prošle godine obišlo brojne svetske festivale, upoznajemo grupu mladih, koji žive u Japanu iz neke ne tako daleke budućnosti. A u tom vremenu, rasizam i ksenofobija su na tako dramatično visokom nivou da sve deluje kao da društvo opstaje u izmeštenoj verziji fašizma. Ali mladi ljudi su mladi ljudi i njima je jedino do zabave i – politike! U njihovim bićima budi se postepeno bunt prema sistemu koji ih pritiska. I tada se fokusiramo na dvojicu učenika, u grupi koju društvo definiše kao manjinsku, jer mnogi od njih nisu čisti Japanci. Uz to, njih dvojicu bije i loš glas zbog konstantnog upadanja u nevolje. Da bi skrenuli pažnju direktora škole na sebe tik pred završetak školske godine, njih dvojica odlučuju da okrenu njegov automobil naopačke, kako bi ujedno ismejali samu vrhušku jednog sistema. Uznemireni zbog tog događaja, uprava škole postavlja posebno projektovane sigurnosne sisteme, koji u startu opisuju namere i kretanje pojedinaca, što među mlade unosi posebnu nervozu. Ali ni to nije sve. Opasnost od zemljotresa katastrofalnih razmera sve je prisutnija…
Ako pogledamo rezultate poslednjih izbora u svetu, zaključićemo lako da svuda pobeđuju populisti i dobijaju veliku podršku javnosti, jer oni danas najlakše kontrolišu mase
Autora filma Nea Soru zatičemo u njegovom domu u Tokiju, odakle se javlja putem linka. Rođen u Njujorku, gde je odrastao i studirao film, Sora od dalekog istoka do dalekog zapada posmatra čitav svet kao jedno potencijalno opasno mesto za život. Odatle i inspiracija za film Hepiend.
„Osim različitih kombinacija sećanja na moje prijatelje u srednjoj školi i na univerzitetu, s kojima sam razgovarao o politici i delio muziku, naravno da je za ovakvu priču dodatni uticaj izvršila svetska politika“, kaže za Radar Neo Sora. „Studije filma sam počeo 2009, a završio 2014. godine. Za to vreme, i japanska i američka politika su se veoma promenile. Desio se veliki preokret na svetskoj sceni. Najpre, za mene lično, ogroman preokret bio je zemljotres u Fukušimi, 2011. godine. Taj događaj i reakcija japanske vlade prouzrokovali su velike proteste. Prvi put sam video tako masovni bunt u Japanu. Čitao sam i gledao mnogo filmova o protestima iz šezdesetih i sedamdesetih koji su se dogodili u Japanu i širom sveta, ali nikada nisam video tako veliku pobunu uživo. To me je vrlo promenilo, na dobar način. Tada se moje političko biće pokrenulo. Osetio sam duh protesta, želju da učestvujem u pobuni, jer me je dodatno ljutila reakcija japanske vlade, koja je odbijala da odgovori na zahteve protesta. Onda su se nizali drugi događaji. Pri kraju mojih studija, desio se Okupirajte Volstrit u Njujorku, što je opet otvorilo moj pogled ka sagledavanju novih antikapitalističkih vrednosti, te su me tada anarhisti, levičari i intelektualci dodatno inspirisali. Zatim se dogodio Black Lives Matter pokret, pa za njim i drugi. A onda i prvi dolazak Donalda Trampa na vlast! Tako da sam ja zapravo sazreo sa čitavim tim promenama.“
Ipak, u svom prvom dugometražnom filmu, držao se zemlje porekla i svega onoga što on oseća kao problem. „Ključna stvar u Japanu pokrenula se 2014. godine, kada je počeo da narasta taj užasni govor mržnje protiv Korejaca i Kineza koji žive kod nas. Rasizam je tako postao dominantan. Pitao sam se gde i kako da nađem odgovore na pitanja koja su me mučila. Pa naravno da sam ih našao među svojim prijateljima. Kroz duge razgovore s njima, moje političke ideje su sazrevale. I kad sam diplomirao, shvatio sam da su toliko uticale na mene, da sam neke prijatelje u životu odredio prema političkim stavovima, te sam tako mnoge i izgubio. I ta tuga da nas politika spaja i razdvaja, koju osećam od tada, bila je osnovna tačka za rad na ovom filmu.“
Ipak, iako je radnju smestio u budućnost, želeo je da napravi jasnu vezu sa sadašnjicom. „Nažalost, takva budućnost je već stigla u Japan, ali i svuda drugde u svetu. Naša nova premijerka je veliki rasista i sklona reviziji istorije. Ako pogledamo rezultate poslednjih izbora, zaključićemo lako da svuda pobeđuju populisti i dobijaju veliku podršku javnosti, jer oni danas najlakše kontrolišu mase. Japanci su, ispostaviće se, veliki ksenofobi i rasisti. Ne mogu tačno da odgovorim na pitanje zašto, ali poslednjih trideset godina neke stvari su vidljivije. Japanska ekonomija je stala, za razliku od osamdesetih kada se desio veliki bum na svetskom tržištu i kada je Japan izbio u sam vrh. Danas je Japan prepun turista iz celog sveta, a bilo da je podsvesno ili ne, kolonijalni otpor koji je uvek postojao, sada je isplivao na površinu. Ljudi pokušavaju da ponovo uspostave identitet, ali on ide obrnutim smerom, s narastanjem rasizma i ksenofobije. I u tom uspostavljanju identiteta, odbacuju se mnoge činjenice iz prošlosti. Ako se ne suočimo s posledicama kolonijalizacije koju su sproveli Japanci u prošlosti, kako ćemo opstati u budućnosti? Čitavo to razmišljanje o japanskom kolonijalizmu proizvelo je ovaj film. Prepustio sam se tom konceptu, i dao šansu mladim ljudima da žive u jednoj izmeštenoj stvarnosti u budućnosti, u kojoj je društvo radikalno promenjeno. Ali možda i nije…“
Kroz duge razgovore s prijateljima, moje političke ideje su sazrevale. I tako sam mnoge i izgubio. Ta tuga da nas politika spaja i razdvaja bila je osnovna tačka za rad na ovom filmu
Dodatno, takvo društvo potresaju zemljotresi. Čini se ponekad da prirodne katastrofe, koliko god one bile razorne, deluju bezbrižno spram onoga šta može da proizvede čovek. „Ima više čitanja zemljotresa u filmu. Ali oni definitivno funkcionišu kao metafora. Dok sam učio o japanskoj istoriji, uvideo sam da je uvek neki veliki zemljotres bio pokretač japanskog društva. Hteo sam da proradi ta metafora da se zemljotres dogodi kada dođe do nekog društvenog usijanja. Ali zapravo, kada ste mladi i kada se krećete u društvu prijatelja, i kada oni postanu čitav vaš svet, gubitak jednog od njih može da bude jači od svakog zemljotresa. To je jedan poseban potres u ličnom mikrosvetu. Tako zemljotres dolazi i do našeg glavnog junaka, onog trenutka kada saznaje da njegov najbolji drug odlazi… Ali svakako, pitanje zemljotresa, posebno u Japanu, otvara brojna pitanja društvenog opstanka. Na više nivoa. Jer mi živimo u svetu zemljotresa.“
Ipak, Neo Sora, koliko god verovao da film ima uticaj na ljude, sumnja da jedan film može nešto promeniti, ali može da pokrene na razmišljanje kod pojedinaca. Da li je to dovoljno, nije ni sam siguran. „Moram da priznam da snimam filmove više iz sebičnih razloga, nego što razmišljam o tome šta ću filmom postići“, kaže kroz smeh. „Možda zato što krećem od svojih emocija, i gledam kako se one uklapaju u priču. S druge strane, postoje načini da se film koristi kao sredstvo za pokretanje masa, s tim što ne mislim da je to slučaj sa mojim filmom. Ali voleo bih da znam je da Hepiend pokrenuo nekoga da oseti potrebu da se odupre nekom sistemu. To bi bio veoma pozitivan ishod ovog filma. Načelno, mislim da su film i umetnost refleksija samog društva. Oni su slike onoga što nam se dešava, vremena u kome živimo, a promene dolaze od društvenih pokreta koji treba da oblikuju svet i da se odupru lošim politikama koje nas vode u mračna vremena. Naravno, film tu nije dovoljan. Mi kao pojedinci treba da se borimo, a film samo da reflektuje rezultate te naše borbe, kakvi god oni bili.“
U svom domu u Tokiju, Neo Sora već promišlja temu novog filma. Kao sin čuvenog kompozitora Rjuičija Sakamota, inače dobitnika Oskara za muziku za film Poslednji kineski car, Sora je snimio i dokumentarni film o svom ocu tokom njegovog poslednjeg klavirskog koncerta. Ali reditelj nam na kraju priznaje da ne žuri ka sledećem ostvarenju, već da oseća potrebu da se odmori. A u tome mu najbolje pomažu Bitlsi, čija muzika ga okrepljuje ovih dana.
