Radnja kratkog romana Kler Kigan Sve te sitnice (Geopoetika, 2023) smeštena je u mali grad u Irskoj nekoliko dana pred Božić 1985. godine. Bil Ferlong je sredovečni trgovac ugljem i drvetom, otac pet kćeri, dobar suprug i komšija – običan čovek, kako najčešće nazivamo ljude koji vredno rade, vode računa o svojoj porodici i ne zameraju se nikome. Međutim, jasno je da to nije tako lako niti ispravno kao što zvuči.
Sedmica pred Božić je doba godine kada Bil ima najviše posla i mi ga pratimo kroz grad dok završava obaveze pred praznik, kupuje poklone za porodicu i isporučuje poslednje porudžbine. Autorka kadrira grad i njegove stanovnike kroz Bilovu pronicljivu perspektivu, ekonomičnom rečenicom i svedenom scenom. Bil zapaža (i najčešće prećutkuje) čitav spektar detalja koji drugima u atmosferi siromaštva i nestabilnosti prolaze ispod radara. U njegovom su fokusu psi koji prevrću kante za smeće u potrazi za hranom, dete koje krišom pije mleko iz tacnice ostavljene za mačku, lučki radnici iz Poljske i Rusije koji tek natucaju engleski, dečak koji kraj puta sakuplja granje za ogrev. Svaki taj detalj Bila podseća na to da je njegova porodica ipak na boljem kraju spektra surove stvarnosti, kao i da je njihova pozicija lako promenljiva. Ipak, puno suočavanje s tom činjenicom iskusiće onog jutra kada odveze ogrev u manastir na brdu i nađe se lice u lice s devojkama koje u njemu žive protiv svoje volje, dok manastir zarađuje od njihovog rada i profit zadržava za sebe. Ukratko, sa čistim robovlasništvom pod okriljem Katoličke crkve.
„Časne sestre iz zajednice Dobrog pastira rukovodile su samostanom i u njemu vodile i školu za obuku devojaka, koja je nudila najosnovnije obrazovanje. Vodile su i perionicu rublja. O školi se malo znalo, ali je vešernica bila na dobrom glasu.“ Gradom su oduvek kružile glasine da su tamo prisilno odvođene neudate devojke, koje su mlade zatrudnele, da svoje grehe ispaštaju u vešernicama pod strogim nadzorom višeg sestrinstva. Ali nikog u gradu nije bilo briga, jer to se uvek dešava tuđim ćerkama. Međutim, ono što Bilu ne dozvoljava da okrene glavu je svest o tome da je jedna od tih devojaka mogla biti i njegova majka, koja je u šesnaestoj godini zatrudnela dok je radila kao služavka kod gospođe Vilson, protestantske udovice. Nakon što ju je porodica odbacila, gospođa Vilson je zadržava u kući i tako Bil dobija priliku da živi u dovoljno stabilnom okruženju, čak i nakon majčine smrti. I zato se on, uz sav strah i nesigurnost, usuđuje na rizik da učini nešto dobro za one koje su imale manje sreće od njegove majke i njega samog.
Roman je pun nepotrebnih objašnjenja scena koje su već predstavljene i odnosa između likova koji su već nagovešteni. Očišćen od ovih viškova, Sve te sitnice bi umesto dobrog feel-good romana postao jedna džojsovska kratka priča
Kako autorka navodi u belešci na kraju knjige, nema preciznih podataka koliko je žena i devojaka bilo prinuđeno da živi i radi u Magdalenskim vešernicama, jer su arhive tih institucija delom „uništene, izgubljene ili učinjene nedostupnim“. Gruba je procena – između deset i trideset hiljada, s tim da je ova veća cifra verovatnija. Nije poznato ni koliko je hiljada beba umrlo u vešernicama niti koliko ih je dato na usvajanje. Poslednja Magdalenska vešernica zatvorena je tek 1996. godine.
Da je ovaj tekst imao strože uredničko čitanje, možda bi roman Sve te sitnice završio kao kratka priča. Naime, Kler Kigan ima čist stil, bez proizvoljnih motiva, nejasnih referenci i dekorativnih epizoda. Na primer, zaleđeni katanac na vratima Bilovog stovarišta tu je da našu pažnju pripremi na ono što će naš protagonist naći iza zaleđene reze na vratima manastirske šupe. Jednostavno, Kigan piše precizno i promišljeno. A opet je roman pun nepotrebnih objašnjenja scena koje su već predstavljene i odnosa između likova koji su već nagovešteni. Očišćen od ovih viškova, Sve te sitnice bi umesto dobrog feel-good romana postao jedna džojsovska kratka priča. Međutim, autorka ipak bira da pojasni, da podvuče, da ponovi drugim sredstvima ono što je već nagovešteno kad god tekst počinje da podseća na priče iz Dablinaca. A to nije slučajno, pitanje je samo zašto Kigan to radi. Jedan od mogućih odgovora našla sam u belešci na početku knjige: „Ova priča posvećena je ženama i deci zatočenim u irskim domovima za majke i decu i Magdalenskim vešernicama.“ Da, ovo jeste rukopis koji zaslužuje književne nagrade, ali je pre svega tekst koji želi da se obrati i onima na čijem je iskustvu zasnovan ovaj roman. One se u džojsovskoj rečenici, ako im takva ikada dođe do ruku, najverovatnije ne bi prepoznale, a ovaj roman ne može biti dobar ako izneverava vrednosti koje nameće svom junaku. A Bil Ferlong, pretpostavljate, nije izneverio.
