Smiren, staložen, razuman. Naš „upad“ na set snimanja četvrte sezone popularne serije Državni službenik ne ometa njegov mir i prioritet uloge Mirka Bakrača, prvog čoveka BIA. Glumac Radovan Vujović, čini se, sve drži pod kontrolom. Svoj privatan život, karijeru, pa i ovaj razgovor. I, to s lakoćom. Svestan svog talenta, rada, uspeha i iskrenosti, nije bilo pitanja na koje nije odgovorio, s merom dostojnom ostvarenog umetnika koji stoji iza svake svoje reči.
Studije glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu upisao je sa samo 16 godina, posle druge godine srednje škole. U prestonicu se otisnuo iz rodnog Užica, a razlog za ovu avanturu je bio što je popustio u školi. Brat ga je ohrabrio, kako kaže za Radar, a roditelji su pristali samo da ne bude gore. Iako nije ništa očekivao, poklopile su se neke kockice. A poklopile su se i nama. Dobili smo vrhunskog umetnika koji nam je podario brojne glumačke kreacije u pozorištu, na filmu, televiziji.
Pozorišnu publiku zadivio je brojnim ulogama – Tako je moralo biti, Šuma, Kako vam drago, Tartif, Švabica, Rođeni u YU, Otelo, Proslava, Centrala za humor… Na malom i velikom ekranu briljirao je u TV i filmskim ostvarenjima Vojna akademija, Koreni, Vreme smrti, Deca zla, Heroji Halijarda, Šejtanov ratnik… Nisu ga mimoišla ni priznanja. Aktuelno je i najvažnije ono poslednje. Velika nagrada „Raša Plaović“ za najbolju ulogu za glumačko ostvarenje na svim beogradskim pozorišnim scenama u sezoni 2023/24, za ulogu Gospodina Matkovića u predstavi Mister Dolar, po tekstu Branislava Nušića, u dramatizaciji Periše Perišića, režiji Miloša Lolića i produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu.
A put do nacionalnog teatra Radovana Vujovića bio je dug. Od Pozorišta „Boško Buha“ preko Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Od repertoara za decu, preko savremenog do, uslovno rečeno, klasičnog, reklo bi se da je imao sportske transfere.
Šta je bilo presudno da menjate svoje angažmane u ovim teatrima?
U „Buhu“ sam došao odmah posle fakulteta. To mi se činilo idealnim za mladog glumca koji treba da stekne iskustvo i da se oproba u raznim žanrovima na programu za decu, kao i za odrasle na Večernjoj sceni. Bio je to pravi trening koji me je odveo u Jugoslovensko dramsko pozorište. Dogodilo se da sam sve više od njih dobijao ponude da igram u predstavama i logično se dogodilo da sam postao član tog ansambla. JDP je za mene u tom trenutku bio ostvarenje snova. Našao sam se u sredini sa sjajnim glumcima, mojim uzorima – Nebojšom Glogovcem, Draganom Mićanovićem, Vojom Brajovićem … Imao sam sreće da delim scenu nekih petnaestak godina, da naučim dosta od Mrguda Radovanovića, Miše Janketića, Cece Bojković, Vlaste Velisavljevića s kojim sam najčešće igrao i to je samo po sebi dragocenost.
I pored zapaženih glumačkih kreacija i nagrada, napustili ste ovo pozorište. Zašto?
Vremenom, neki ljudi su, nažalost, umrli, neki su otišli, neki su se zbog godina povukli. I sve mi je postalo previše poznato. Ta zona komfora mi više nije bila izazov. Osetio sam da mogu da doprinesem mnogo više i poželeo sam da promenim sredinu, da radim s novim ljudima. To se spontano desilo sa predstavom Mister Dolar. Reditelj Miloš Lolić mi je ponudio saradnju u Narodnom pozorištu i tamo sam upoznao fenomenalnu ekipu mladih glumaca i glumica, talentovanih, vrednih, vaspitanih, normalnih, koji imaju fantastičan odnos prema poslu, kulturu komunikacije i rada jednih s drugima, i to me je osvojilo. Video sam ih kao generaciju koja će tek biti budućnost glumišta. Srećom, i oni su mene prihvatili i nagovarali me da pređem u nacionalni teatar. Zbližili smo se na probama i usledio je i zvanični poziv. Osetio sam da treba da prihvatim, da u životu treba praviti promene.
Pogledajte ovaj narod izmrcvaren bedom, sirotinjom, propagandom, sluđivanjem, politikom. Konstantnim prodavanjem neke priče o neprijateljima – o Amerikancima, Hrvatima, Albancima, Marsovcima…
Ostvarili ste uloge koje teško mogu da se odvoje, između stvarnosti i fikcije.
Ja to tako ne gledam. Bilo je bitno za moj glumački razvitak. Ipak, ne računam na ono što je bilo iza mene, važnije mi je ono što tek dolazi. Kada je lik, njegov karakter, dobro napisan, nema veze da li je savremen ili je epoha, uvek se trudim da tu osobu maksimalno razumem. Zamislim okolnosti koje bi bile potrebne da postupim isto kao ta osoba, da razmišljam i osećam isto. I da uvek te misli i osećanja nađem u sebi, da vidim koji je kontekst u kojem bih radio ono što on čini i prevedem ga u svoju životnu situaciju. I onda, nekako čovek može da se stavi u perspektivu tih likova koje igra i da ih iskreno oživi. To je ono u čemu nastojim. I još kada imate uslove da to iznesete, to su trenuci koji mi mnogo znače. Tada niste ni gladni, ni žedni, ni umorni, nebitno je i koliko ste plaćeni, ništa vas drugo ne zanima.
Koji je lik koji ste igrali vama najbliskiji? Za koji ste, figurativno rečeno, najmanje truda uložili da ga oživite?
Teško pitanje. Što više godine prolaze, sve manje mogu to da definišem. Ne u smislu da gubim kompas, nego što više čovek ima razumevanja za druge ljude, sve manje ima potrebu da se deklariše kao neki nepromenljivi identitet. Ovo su moja uverenja od kojih ne odstupam. Zato bih voleo da igram uloge koje retko dobijam, a to su one u komedijama. To su vrlo ozbiljne uloge, ali kroz njih se i lakše opustim, smejem se, uživam. Komedija, kada je vrhunska, veoma je ozbiljan i težak žanr. Zato i ima tako malo komičara. Teško je izazvati smeh kod ljudi, a on nam je preko potreban. U predstavi Osama – kasaba u Njujorku, Joca Jovanović ima rečenicu: „Da je više za*ebancije među ljudima, manje bi s*anja bilo.“ E, kada bi ljudi koji žele moć i dolaze na neke pozicije imali više smisla za humor, možda bi sve bilo mnogo bolje, odnosno manje bolno.
A koju ulogu biste izdvojili kao najkompleksniju od svih koje ste do sada igrali?
U pozorištu, možda Ivana Križoveca u predstavi U agoniji Miroslava Krleže. Taj komad je sjajno napisan i vremenom je rastao iz igranja u igranje. Na televiziji, to je sigurno uloga Ivana Katića u Vremenu zla. Bio je fenomenalno napisan, bilo je dosta materijala, ipak je u četiri knjige zastupljen, i mogao sam dosta toga da istražim, da ga osmislim jer je opisan do detalja.
Kad pomenuste Ivana Katića, ulogu po kojoj će vas generacije pamtiti, kako mislite da bi danas, iz pera Dobrice Ćosića, reagovao taj revolucionar, iskreni komunista, romantičar…
On je brzo izgubio iluzije koje je imao o toj ideologiji i boljem svetu koji će nastati iz komunizma. Video je kako to funkcioniše u praksi. Svet mu se srušio i ostao je van igre, na margini sopstvenog života. Čini mi se da nam je doskoro pretilo da budemo svi Ivan Katić, da život prepustimo da njime upravlja neko drugi. Sile su u tom trenutku bile snažnije od nas i izgledalo je da se protiv njih ne vredi boriti, već proživeti život u nečijoj senci, ogorčeni i ljuti. Ali, stvari su se srećom promenile i sada svi mi koji smo, uslovno rečeno, romantični i koji smo verovali u pozitivne ljudske osobine, u ideale, u pravedno društvo koje može da funkcioniše normalno, rešili smo da više ne budemo u toj senci, već da se uključimo i preuzmemo odgovornost i da idemo hrabro napred.
Maštam o tome da će se ova situacija postepeno promeniti, kao i svest našeg naroda. Da će se zlo, korupcija i kriminal iskoreniti. Da će sve ovo postati samo incident, anomalija koja će snositi zakonske konsekvence u pravnoj državi
Imate posla, cenjeni ste. I, čini se, da opet niste zadovoljni. Zašto?
Zbog svega ovog što se sada dešava. Situacija je mnogo bolja zbog mladih koji su digli glas. Nešto se promenilo u ljudima, u njihovoj svesti i više se ne plaše. Veliki deo stanovništva, po onome što vidim, shvatio je da je život prošao i sve im je jasno kada otvore frižider i vide šta u njemu ima, a šta nema. Shvatili su šta su prave vrednosti, šta znače tolerancija, pravda, istina, poštenje, ljubav, empatija. Da je mnogo lepše živeti tako nego u nekoj mržnji, paranoji, strahu, u otimačini, u zverinjaku u kojem kada izađete na ulicu samo gledate šta će ko da vam otme. To je limitirana siromašna egzistencija, lišena duhovne egzistencije koja stvarno čini vrednim život čoveka. Ako nema toga što je veće od nas i što će ostati i posle nas, onda čemu sve ovo.
Koje su to nepravde koje vas bole?
Ima ih koliko hoćete, a gledamo ih svakog dana. Koliko je ljudi stradalo pod nadstrešnicom u Novom Sadu… Vreme prolazi, niko nije odgovarao za to. Pogledajte ovaj narod izmrcvaren bedom, sirotinjom, propagandom, sluđivanjem, politikom. Konstantnim prodavanjem neke priče o neprijateljima – o Amerikancima, Hrvatima, Albancima, Marsovcima… Prodaju priče, ljudi ih plaćaju godinama, a vreme prolazi, životi odlaze… Sve me boli. Boli me sudbina mojih roditelja, generacije su najbolje godine svog života provele uz rat, sankcije, embargo, izolaciju, krizu… To je mnogo tuge, nesreće i zla koje je proizvedeno ovde u protekle dve, tri decenije. Kao normalna osoba, valjda je prirodno da želite da živite u uređenom, srećnom društvu, u harmoniji sa svojom okolinom, a ne da uništavate, zavađate, ubijate i unesrećujete ljude. Iskreno me boli kada vidim kako se arči ova naša zemlja koja je lepa, plodna, pitoma, koja se tako nekako zapušta, prlja, zagađuje, prodaje u bescenje… Razloga stvarno ima mnogo da čovek bude depresivan i tužan, mnogo boli. I ja sam razmišljao, u trenucima kada sam bio beznadežan, da odem u inostranstvo zbog svog deteta, da bi ono imalo bolju početnu poziciju, da za početak barem može da živi na mestu gde će da diše svež vazduh, da pije vodu koja ide sa česme. Ali, sad, prvi put posle mnogo godina, nemam želju da odem nego da ostanem i da se borim.
Nije bitno da li će biti pobede ili poraza, bitno je boriti se. I provesti ceo svoj život u borbi je dostojanstvenije i hrabrije nego prepustiti se i gledati sebe kao žrtvu i biti ovca
Kako gledate na ovu našu mladost koja se pobunila?
Uvek nekako tražim paralele u literaturi ili mitologiji. I postoji jedna knjiga Put heroja Džozefa Kembela, u kojoj su opisani obrasci ljudskog ponašanja koji se ponavljaju vekovima. I mladi kod nas jesu na tom putu heroja, da odu u nepoznato, da prođu kroz oganj iskušenja i opasnosti, da ih to promeni, i da se takvi promenjeni i novi vrate u svoju sredinu i poprave je. Oni sada to prolaze, a mi smo tu, svi mi – radnici, profesori, umetnici, inženjeri, da im pomognemo, svako na svoj način, da doprinesemo toj borbi. Ali, nažalost, situacija je takva da oni nose glavni teret. Mi glumci stalno pričamo između sebe, išli smo u sedmodnevni štrajk, što god možemo spremni smo da pomognemo.
Fakultet dramskih umetnosti, na kojem ste diplomirali, u žiži je sadašnjih događanja. Koliko vam to znači kao njegovom bivšem studentu?
Veoma je bitno da se, ne samo tamo, školuju generacije koje misle svojom glavom, koje imaju integritet i veru u sebe da mogu zaista da promene nešto i da poboljšaju svoju budućnost i perspektivu. Moja generacija je odrasla uz stalna upozorenja roditelja da ne treba da se talasa, da ne treba da se trudi i štrči, nego da se ćuti, sluša, trpi. I to je ono što je mene izluđivalo čitavog života. A, sada su se stvari malo promenile, roditelji treba da slušaju svoju decu. Ona su stala na svoje noge i znaju šta hoće, a ne plaše se da se za to izbore. Mislim da je bolje i u borbi provesti godine nego u trpljenju i rastakanju, i pristajanju na zlo.
Da sada studirate, da li biste žrtvovali godinu na fakultetu, kao što to rade današnji studenti?
Malo je nezahvalno da to govorim iz ove pozicije, ali u razgovoru sa studentima rekao sam im da im malo i zavidim što uopšte imaju tu priliku. Jer, to su idealne godine za borbu za bolje društvo, za sopstveni život, integritet, za formiranje ličnosti. To jeste veliko breme koje je na njima, ali i privilegija da mogu da žive svoju avanturu. Da sam imao prilike, da sam iole bio svestan koliko su oni svesni, sposoban, da smo bili organizovani, fokusirani i povezani kao oni danas, mislim da bih sigurno radio isto.
Šta bi vaši junaci koje ste do sada glumili „progovorili“ o našoj svakidašnjici?
Neki bi bili sigurno cinični i ponovili da to ne vredi ništa, da je situacija takva kakva je, da je suparnik jači od nas, da nema nade, da se ne treba boriti. A neki drugi, naprotiv, da je borba neminovna. Nije bitno da li će biti pobede ili poraza, bitno je boriti se. I provesti ceo svoj život u borbi je dostojanstvenije i hrabrije nego prepustiti se i gledati sebe kao žrtvu i biti ovca.
Da li ste možda promenili neko svoje mišljenje, stav, zbog posla, odnosno uloga koje radite u životu?
Osete se promene. Svaka uloga pronađe energiju, strpljenje koje glumac nije znao da ima. Kao i nove strahove, strepnje i brige. Jer, tu je neko ko je sada mnogo vredniji od vas, kome treba život da se posveti. To je moja ćerka Olga. Kao što sam gledao u svoje roditelje, tako će i ona meni suditi jednog dana kakav sam čovek bio, šta sam radio i koje sam postupke pravio, gde sam se plašio, a kada sam bio hrabar. Da li sam dao sve od sebe ili nisam. Sa svešću o tome trudim se da dam najboljeg sebe u svakoj situaciji.
Mladi kod nas su na putu heroja, da odu u nepoznato, da prođu kroz oganj iskušenja i opasnosti, da ih to promeni, i da se takvi promenjeni i novi vrate u svoju sredinu i poprave je
Koja vas je uloga učinila boljim?
Ima dosta njih. Kada se bavite dobrom literaturom, a igrao sam srećom i Šekspira i Nušića, Lazu Lazarevića, Krležu, Molijera, mnoge klasike, onda stvarno možete da naučite od tih pisaca i stavljajući sebe u te uloge koje su oni napisali. To vas jednostavno oplemeni. Sagledate i mračnu stranu života i postanete pametniji, shvatite patnju, žrtvu, vrednost ljubavi. Shvatite šta je sve čovek spreman da uradi zbog beneficija, koristi i koje su posledice toga. Gluma mnogo uči. A ja se trudim da iz svega što radim izvučem nova saznanja i da budem bolji.
Čemu se sada nadate?
Maštam o tome da će se ova situacija postepeno promeniti, kao i svest našeg naroda. Da će se zlo, korupcija i kriminal iskoreniti. Da će sve ovo postati samo incident, anomalija koja će snositi zakonske konsekvence u pravnoj državi. Svi smo umorni od rata, podela, mržnje. Iskreno se nadam da ćemo preći na tu drugu stranu ljubavi, tolerancije, pomirenja, Da ćemo tražiti ono zajedničko za nas, a ne ono što nas razdvaja. To su vrednosti koje nas i na ovim protestima spajaju i koje će nas voditi u budućnost. Ja sam ceo svoj život proveo u raspadanju, bedi, nemaštini, beznađu. I nemam problem više da provedem i narednih 30 godina u popravljanju tih stvari, jer to ne može da se reši preko noći. To je socijalni proces koji zahteva kolektivno sazrevanje.
Ima li neka rečenica koja vam je važna iz literature i prati vas kroz život kao opomena?
Ima ih mnogo. Kao na primer, kada Jago u Otelu kaže: „Kad đavoli podstrekavaju na najcrnji greh, oni najpre mame najcrnjim izgledima…“
