Monografija Srce koje peva autorke Ksenije Braun, u izdanju Muzika klasika Books, posvećena životu i umetničkom opusu Radmile Smiljanić, jedne od najznačajnijih operskih pevačica s ovih prostora, nedavno je promovisana u Kolarčevoj zadužbini. Ovom svečanom događaju je prisustvovala i sama Radmila Smiljanić, kako ju je svojevremeno novinar Milan Lango nazvao „Primadona bez pardona“.
„Iza tih njegovih reči i danas stojim“, s osmehom kaže za Radar.
Neposredna, otresita, duhovita, i na promociji svoje monografije, pokazala je zašto je ljudi opisuju kao laficu, šmekerku, veseljaka, mangupa… I zašto je naslov ove knjige Srce koje peva. Jer, Radmila sve što radi, radi srcem.
„Glas može biti savršen, ali ako ne dolazi iz duše, publika to neće zapamtiti. Moje srce je uvek pevalo, i nadam se da će ova knjiga pokazati da se i umetnost i život žive iznutra, iskreno, bez zadrške“, istakla je tada Smiljanić, a za naš magazin dodala: „Muzika je spas, azil od svega što nam se dešava. I sada za svoju dušu često sednem za klavir, sviruckam, pevuckam. Nisu to arije iz opera nego, kao što je moja majka radila u predvečerje, nešto za dušu – Oči čornije. A ja onu Kad bi one ruže male…“
Slavni sopran rođena je u Banjaluci. I, kako kaže, od kada zna za sebe, pevala je. A to nije čudo jer su njeni roditelji Branko i Tatjana bili profesori muzike. Studirala je solo pevanje prvo u Ljubljani, a zatim u Sarajevu gde je i debitovala u ulozi Đule u operi Ero s onoga svijeta. Na poziv dirigenta Oskara Danona dobija ulogu Fatamorgane u operi Zaljubljen u tri narandže i Lize u Pikovoj dami tokom tromesečne turneje u Barseloni. U Narodnom pozorištu u Beogradu debituje 1968. kao Leonora u Verdijevom Trubaduru. Pevala je sve uloge prvog sopranskog faha, a partneri su joj bili bardovi operske scene Mario del Monako, Đuzepe di Stefano, Plasido Domingo, Hoze Kareras… Dobitnica je brojnih nagrada i poznati je humanitarni radnik. Profesurom se bavila na Muzičkoj akademiji u Sarajevu i Banjaluci, kao i na Fakultetu muzičke umetnosti i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Pet decenija je bila u braku sa Branislavom Mijailovićem, a kruna te ljubavi je sin Nikola, koji se odmetnuo na majku u operske pevače.
Monografija o Radmili Smiljanić napisana je kao veliki intervju. Zajedno su, kako je objasnila Ksenija Braun, odlučile da ne prave strogo akademsku monografiju, već priču u kolažu s autentičnim glasovima onih koji su je pratili, kritikovali, slavili, voleli.
„Pošto Ksenija već dugo živi u Nemačkoj, knjigu je napisala a nije me ni pitala. Jer, znala je kakav je moj stav bio, da sam to više puta odbijala, ne njoj, nego drugim autorima. Ona je diplomirala muzikologiju, zaposlila se u Pozorišnom muzeju, i onda mi je rekla da je kopala, kopala, ali da nije naišla na moju monografiju, da nema o meni nikakvog traga. I rekla sam joj da ja to nisam htela. Kazala mi je da je pisala iz vizure deteta koje je raslo uz primadonu. Ganula me je. Nju, naravno, nisam odbila.“
Monografija je napisana kao veliki intervju. Ona i Ksenija Braun su odlučile da ne prave strogo akademsku monografiju, već priču u kolažu s autentičnim glasovima onih koji su je pratili, kritikovali, slavili, voleli
Od svega u svojoj impresivnoj karijeri, nesvakidašnjem odrastanju i životu, najteže joj je bilo da svedoči o gubitku svog prvog deteta.
„To je bila i ostala moja rak-rana koja nikada ne zaceljuje. Priča o mojoj devojčici, koju sam rodila zdravu i pravu, sve je bilo savršeno. A onda je više nisam uzela u naručje. Ni dan-danas se ne zna kako i na koji način se to završilo. Onda se dogodila afera s prodajom dece i ja sam progovorila. Na sve što sam mogla da utičem borila sam se i izborila, ali na ovo nisam mogla. To me kopka svakog dana, iako sam sve dala od sebe, nije išlo.“
Radmila Smiljanić je potom rodila sina Nikolu (Mijailovića, prim. aut.) preko kojeg je upoznala njegovu nerazdvojnu drugaricu Kseniju Vujović Braun. „Stalno je bila prisutna među nama, jer joj je majka bila sekretarica Muzičke škole ‘Vojislav Vučković’. Kada su imali 12, 13 godina, ispratili smo ih na more sa školom u Čanj. Mi majke smo se naređale, mahale, slale poljupce… Po povratku, čekale smo decu, samo Ksenijine mame nije bilo. Otišla je preko noći. To je bio pretužan, strašan događaj. Neprepričljivo. Tako se ona vezala za mene, a i ja za nju. Njoj je falila mama, meni moja devojčica. Sada smo se opet spojile i iako sam odbijala monografiju o sebi, drago mi je što ju je ona uradila.“
U ovom dokumentarno-lirskom vodiču kroz umetnički život Radmile Smiljanić obuhvaćeni su biografski eseji od detinjstva i školovanja u rodnoj Banjaluci i odrastanja u Beogradu, koji otkrivaju njen umetnički razvoj. Anegdote i druženja (a to je za posebnu knjigu), fotografije iz predstava, sa putovanja… njen pedagoški i humanitarni rad, svedočenja kolega, studenata i saradnika, koncertni repertoar, nagrade… izvodi iz kritika i recenzija iz domaće i strane štampe, spisak njenih uloga i nastupa. Odlomci iz intervjua i lične beleške.
Ali i Radmilini recepti za osmeh – od bureka preko kadaifa do oblandi. „To je bila Ksenijina ideja da joj pošaljem recepte jela koje sam njoj i Nikoli pravila kada su bili mali. A šta još svašta nešto nije stalo u monografiju… Važno mi je što su objavljene neke kritike jer njih su sadašnje generacije lišene. A, to je najveća kazna za mlade umetnike. Kritika je važno pomagalo, zvezda vodilja, bilo da vas kude ili hvale. To vas tera da radite na sebi, ali i da se ne uljuljkate. Moja generacija je imala sreće da je u to vreme bilo ozbiljnih kritičara, imena od značaja i znanja, čije smo mišljenje cenili. Nije se znalo šta je pozitivnije za nas, bilo da ukazuju na naše nedostatke ili da vas hvale i stimulišu da budete još bolji. To je bilo ključno u karijeri“, objašnjava nam Radmila Smiljanić.
Na promociji monografije istakla je: „Nisam volela titule, nisam želela da budem veća od muzike. Samo sam želela da pevam – pošteno, istinito, predano. Ako to ova knjiga prenese, onda je vredelo“, a za Radar je dodala da bi volela da ova knjiga demistifikuje njenu profesiju: „Onlajn nastava koja je danas aktuelna, to nije prirodno. Ne može pevanje da se uči tako. Pevanje je svakodnevni trening. Pokojni Šekularac me je svojevremeno pitao; koliko dnevno treniraš pevanje? Ovo sada bez nastave poslednjih meseci je bilo ubitačno za umetnike. Oni moraju u svako doba da budu spremni. Naročito glas, jer dok ne otvorimo usta mi ne znamo da li će i kakav ton da izađe. To gradivo se ne buba. Da sam zdravija, pokretnija, borila bih se za ove mlade generacije, kao kada sam nekada na Česmi devedesetih godina to radila. Prošlo je mnogo godina, mnoge bolesti su me snašle, tako da sada nisam u situaciji. Ali, eto, ovo ne mogu da zadržim za sebe.“
Radmila Smiljanić je na promociji monografije dočekana kao prava operska diva koja je upravo došla da se pokloni nakon odigrane predstave. Raskošni cvetni aranžmani, pokloni, nakloni i ovacije nakon njenog spontanog i iskrenog govora, ali i duhovitih dosetki, šala… Jer, jedna je svetski priznata primadona a naša antiprimadona, kako sebe u šali naziva, jedinstvena Radmila Smiljanić.
