„Radmila Lazić nema prethodnice u svojoj poeziji. Može imati samo sledbenice.“ Ove dve rečenice književnika Milisava Savića neminovna su polazna tačka u svakoj priči o ovoj „svakako najznačajnijoj pesnikinji savremene srpske poezije“, kako je zapisao istoričar književnosti i književni kritičar Gojko Tešić.
U prepunoj knjižari Zlatno runo u Svetogorskoj ulici u Beogradu, predstavljeno je reizdanje knjige Radmile Lazić Doroti Parker bluz. Knjiga je prvi put štampana u izdanju Prosvete, 2003. godine, a već sledeće godine izašlo je i drugo izdanje. Urednik ovih izdanja bio je književnik Milisav Savić, koji je povodom ove knjige napisao da „odavno srpska poezija nije dobila tako samosvojan, iskren i provokativan pesnički glas kao što je to glas Radmile Lazić“.
Označena kao najprovokativnija i najradikalnija knjiga savremene srpske poezije Doroti Parker bluz postala je kultna knjiga ženske poezije. Zahvaljujući ovoj knjizi, poezija Radmile Lazić prevedena je na engleski i štampana u Americi i Engleskoj. A zatim i u Norveškoj, Nemačkoj, Makedoniji i Sloveniji… Engleski izdavač Bloodaxe je tom prilikom na svom sajtu napisao da je „Radmila Lazić svakako najratobornija savremena pesnikinja Istočne Evrope… ona se ne prenemaže i ne ublažava svoje reči… njeni stihovi su razdirući i moćni“. Kritičar Vašington posta ovu knjigu je nazvao „najneobuzdanijom i najintenzivnijom pesničkom knjigom kakvu nije skoro pročitao“ a poeziju ove pesnikinje ocenio „do srži ubedljivom“. Zato je ponovno objavljivanje ove knjige, nevelikog a značajnog izdavača, Zlatnog runa, svakakovredno hvale.
Kako se danas sećate prijema ove vaše zbirke pre 22 godine? Šta su o njoj mislili uvaženi profesori i članovi raznih žirija kada su čitali ove bluz pesme nabijene erotikom, pesme koje odlikuje nesputani govor o stvarima koje se „često misle a retko kažu“ kako pišete u uvodnom autorskom tekstu.
Uvaženi profesori i akademski kritičari jednostavno su ovu knjigu prećutali. Nije to za njih! Ha, ha, ha! Telo i ženska seksualnost nepoželjni su u muškom patrijarhalnom ataru književnosti. Prećutkivanje je oproban model ignorisanja, odnosno sankcionisanja, kada se ogrešite o tradicionalnu ulogu žene-pisca. A tu ulogu propisuje „muški svetonazor“. Nemali broj pesnikinja i prozaistkinja diskvalifikovan je iz istorije književnosti, jer je njihovo pismo proglašavano privatističkim, intimističkim, neurotičnim ili „besprizorno iskrenim“. Ne ja, moja lirska junakinja Doroti Parker govori kolokvijalnim jezikom, jezikom ženske samosvesti. Samoproglašeni čuvari jezika taj jezik smatraju neprimerenim za svetilište poezije koje su oni okovali. Ali ja tu ne mogu ništa, bluz govori slengom, a ne uglađenim jezikom.
Hoćete li i dalje pisati kolokvijalnim jezikom?
Razmatram mogućnosti. Možda propišem na nekom od dijalekata, što arhaičnije to bolje prileže kanonu. Jer sleng ne prileže, iako je, kako se tvrdi, kolokvijalni govor najvitalniji govor svakog jezika. Jer kako je napisao Borhes: „Jezik nije izum naučnika ili filologa. Baš nasuprot tome, njega kroz dug vremenski period razvijaju seljaci, ribari, lovci… Nije jezik došao iz biblioteka, već sa njiva, sa mora, sa reka…“ i sa ulica, stadiona, iz bordela, kafana… gde god ima ljudskog stvora.
Imamo predsednika države kakvog niko nema. On nas uznemirava lošim vestima, ruži nas, plaši, grdi, viče na nas… I još nas rasprodaje za budzašto. Što reče jedna moja prijateljica, koja srećom ne živi više ovde: „Rasprodaće vas, bre, ko roblje“
Kakav prijem ove svoje zbirke očekujete danas?
Janegujem duh pobune, u poeziji kao i u životu. I nadam se da će ova moja knjiga doći do pobunjenih. Uostalom, ja za njih i pišem. Život umačem u mastilo. Sa srcem međ zubima na sve režim, to su stihovi iz jedne moje pesme. Pišem za sve one koji ne žele da pate i trpe. I za one koji još nisu smogli snage da puste glasa. A sigurno im je neizdrživo. Ovde i sada. Uprkos zabranama i represiji. Uprkos tome što nismo sigurni za svoju egzistenciju. Jedna skorašnja moja pesma kaže: Nismo mi krpene lutke. U nama kulja krv poput vulkana/ pobediće istina i pravda.
Šta se promenilo poslednjih decenija kada je reč o poeziji koju pišu žene, kada je reč o pesnikinjama?
Već tri decenije se bavim afirmacijom pesnikinja. Devedesetih kroz rad u ProFemini, časopisu za žensku književnost. A onda priređujući antologiju savremene ženske poezije, Mačke ne idu u raj, koja je izašla 2000. u izdanju Samizdata B92. Ni nje nema odavno u knjižarama, pa čak ni u bibliotekama. Dešava se da je studenti književnosti traže lično od mene. Verujem da će neko od izdavača imati interesovanja da je ponovo objavi. Njeno dopunjeno izdanje izašlo je pre nekoliko godina na španskom, pa što ne bi i na srpskom.
Ali, da odgovorim konkretnije na vaše pitanje. Ženska poezija jeste već nekoliko decenija vitalniji deo naše književnosti. Pesnikinje su postale samosvojnije, izborile su se za svoju vidljivost. Danas se njihova afirmacija odvija brže, što je verovatno zasluga društvenih mreža. Ne znam kako to utiče na njihov razvoj jer smatram da je direktan kontakt sa savremenicima i čitaocima nezamenjiv, koja god umetnost da je u pitanju. Pesnici se danas brže arfirmišu u virtuelnom svetu pa njihov uspeh može biti varljiv.
Kako su vas dočekivale pesnikinje kada ste kao mladi stupili na književnu scenu, da li vi danas poznajete stvaralaštvo mladih pesnikinja?
Moji počeci bili su sedamdesetih godina prošlog veka, tako da pesnikinje nisu bile toliko vidljive. Naravno, bilo ih je ali su se njihovi glasovi gubili u pretežno muškom horu. Mnoge pesnikinje su odustajale nemajući dovoljnu podršku. Nas koje smo „stasavale“ bardovi su čašćavali široko rasprostranjenim komplimentom „pišeš kao muškarac“, što je značilo da obećavamo. Ta naša „obećavajuća“ pozicija trajala je decenijama. Svoju prvu pesničku nagradu, u moru postojećih u Srbiji, dobila sam tek posle trideset godina pisanja i objavljivanja. Desanka Maksimović, jedina, bila je i ostala neprikosnovena pesnikinja. Osamdesetih se pojavljuju pesnikinje intelektualnog diskursa, a tek devedesetih, sa rađanjem ProFemine koja je nastala na talasu antiratnog pokreta koji su pretežno činile žene, dolazi do veće afirmacije ženskog stvaralaštva. Bilo je to vreme puno entuzijazma. Poslednjih desetak godina čini mi se kao da su utihnuli zajedništvo i podrška među pesnikinjama, ili ja nisam obaveštena.
Možemo li govoriti o ženskom pismu danas, šta taj pojam sada znači u odnosu na period od pre pola veka, na primer?
Mislim da se ovaj termin više ne pominje, a i inače pogrešno je korišćen. Jer se povremeno vezivao za sve književnice, bez razlike. Onda samo za književnice koje pišu popularnu literaturu, pre svega za autorke bestselera. A, u stvari, reč je o teorijskom terminu koji označava specifični stil pisanja, njime su mogli pisati i muškarci.
Da li je feminizam danas značajna tema o kojoj je potrebno govoriti u Srbiji?
Kako da ne. Feminizam bi trebalo da bude stalna tema, dokle god ima ijedne obespravljene žene. U Srbiji ih ima, nažalost, još uvek obespravljenih, ponižavanih, izrabljivanih, nepoštovanih, tučenih i ubijanih.
Feminizam bi trebalo da bude stalna tema, dokle god ima ijedne obespravljene žene. U Srbiji ih ima, nažalost, još uvek obespravljenih, ponižavanih, izrabljivanih, nepoštovanih, tučenih i ubijanih
Šta smatrate danas najvažnijom temom u Srbiji kada je o kulturi reč?
Kultura u Srbiji nije tema. Kada ste čuli ijednog političara da govori o kulturi, o njenoj važnosti za prosperitet, emancipaciju i afirmaciju društva. Kada ste ijednog od njih videli na koncertu ili u pozorištu. U kulturnim događajima ne oskudevamo, ali ne znam koliko su oni vidljivi građanima. Možda bi trebalo da uslov za dobijanje nacionalne frekvencije bude kulturni program, a ne samo zabavni, tako bi se dala mogućnost da se i šira populacija upozna sa mnogim vidovima kulture. Razvoj kulture zavisi od sredstava koja se za nju opredeljuju, a ne koja joj se u mrvicama udeljuju. Odvajanje za kulturu mora preći magičnu brojku od nula koma nešto posto od nacionalnog dohotka. Jedino se kulturom (kao i sportom) stiče dostojno ime i mesto u zajednici naroda. Nažalost i to malo sredstava koje kultura dobija neravnopravno se deli. U Srbiji ništa ne može ni „po babu ni po stričevima“, nego po sumnjivim „zaslugama“. Bliski vlasti uvek dobijaju najveći kolač. A to su uglavnom funkcioneri – među kojima ima i pisaca – kulturnih institucija od nacionalnog značaja. Osim što im ne manjka para, oni su se višestruko ovajdili te su naprasno postali i „veliki“ pesnici koje nijedna nagrada ne može da mimoiđe. A koji su to, javna je tajna.
Život u Srbiji su poslednjih pola godine obeležili studenti i srednjoškolci, profesori i umetnici, ljudi svih uzrasta i zanimanja koji su se na razne načine usprotivili raznim oblicima uzurpacije i korupcije vlasti. Šta su bila vaša očekivanja, šta vidite danas kao posledicu tih događaja na ulicama i fakultetima, u ustanovama kulture?
Pojava pobunjenih studenata je nešto najlepše što se desilo u ovoj državi. Divim se njihovoj snazi i izdržljivosti. Tako su bistri, i u glavama i u srcu! Da se čovek pita odakle su došli?! Da li smo ih zaslužili? Oni jasno detektuju probleme društva i što je još važnije, umeju da ih jasno artikulišu, tako da ih svi razumeju – što je inače bio problem opozicije. I što nije bez značaja, studenti su nepotkupljivi.
U čemu vidite najpogubnije posledice ove vlasti po kulturu, po život svih nas?
Pored nebrojenih počinjenih nepočinstava, to što neprestano rade na podeli građana smatram njihovim velikim grehom. Njihova samovolja, beskrupuloznost i bahatost nemerljive su i mislim da će im svakako doći glave. Mi imamo predsednika države kakvog niko nema. On nas svakodnevno uznemirava lošim vestima, ruži nas, plaši, grdi, viče na nas… pa gde to ima, da državnik viče i vređa svoje građane?! I još radi protiv njih, rasprodaje nas budzašto. Što reče jedna moja prijateljica, koja srećom ne živi više ovde: „Rasprodaće vas, bre, ko roblje..“ Pogledajte novi plan za uništavanje Beograda. Rušiće nam i Sajam. Kažu, ostaviće jednu halu, ali ne za Sajam knjiga, njega i ne pominju. Slutimo već da će biti za kvazikulturne potrebe novograđana Beograda na vodi. Sve će se raspodeliti-rasprodati po feudalnoj hijerarhiji. Tu izgleda prestaje istorija.
