Beogradska publika imala je privilegiju da film Nemoguća misija: Konačna odmazda reditelja Kristofera Makvorija gleda bezmalo isti dan kao i publika na festivalu u Kanu. Otud joj je bar moralo biti razumljivo zašto je taj film ispraćen kanskim ovacijama.
Osmi deo Nemoguće misije, najspektakularniji i najbolji do sada, trasira put za jedan novi koncept ne samo filma spektakla no i za razumevanje onih napora koji će permanentnu akciju izroditi u jedan egzistencijalni princip, da ne kažemo u jedan filozofski koncept koji, po ko zna koji put, pokazuje da ona krilatica Hauarda Hoksa – „za mene je najbolja ona drama koja tretira čoveka u opasnosti“ – naprosto nema alternativu. Sasvim razumljivo da je ovaj film bio svojevrsno strano telo u Kanu, na Festivalu koji pomodno vrvi od intelektualnih sadržaja, socijalnih angažovanja i moralnih dilema.
Zlo više nije ona siva zona u kojoj stvari postaju užasne, nego se anuliraju prostorom potpunog uništenja ljudske vrste
U Konačnoj odmazdi moralne dileme ne postoje. Etičnost (ali i egzistencija) je ugrožena i valja je odbraniti. Šta je tu dilema? Tom Kruz kao Itan Hant koji u ovom serijalu uobičajeno inkarnira jedan princip teško podvodiv pod moguće, ponovo je na zadatku. Ovoga puta, da odbrani planetu od veštačke inteligencije pod imenom „Entitet“ koju negativac Gejbrijel teži da poseduje. Podsetimo se da Nemoguća misija: Odmazda iz 2023. završava tako što veštačka inteligencija poznata kao „Entitet“, preuzima sajber prostor. Konačna odmazda nastavlja ovim putem, ali s idejom da se „Entitet“ onemogući na prvi pogled da preuzme potpunu kontrolu. Zlo i dobro ekstrapoliraju se kao suprotstavljena načela, ali sada suprotstavljena tako da pred ništavilom ona gube na značaju. Zlo više nije ona siva zona u kojoj stvari postaju užasne, nego se anuliraju prostorom potpunog uništenja ljudske vrste. Potpuna pasivizacija je ono što preti fizičkom i biološkom svetu koji oličava Itan Hant. Pasivizacija kao realnu opciju takođe podrazumeva mogućnost nuklearnih udara na Sjedinjene Države, koje stoje na poziciji preventivne kontrole ovih nuklearnih potencijala. Otud je sprečavanje Gejbrijela da se domogne i aktivira „Entitet“, suštinski movens agens filma. No, za svoju akciju Itanu je potrebna saglasnost američke predsednice Sloun. Nju valja ubediti da je rizik opravdan i predočiti joj posledice oklevanja.
Itan Hant je zadrti individualac ali, istovremeno, timski igrač. On se obraća svojim kolegama naučnicima rečima: „Ja sam zamenljiv, vi niste!“ Ovo je visoka svest jednog operativca koji u startu odbija svaku mistifikaciju o prirodi svog poziva. Itan Hant je antiheroj iz one of us foldera. Rizik je sastavni deo njegovog zanimanja, ali, više od toga, postaje i deo njegovog identiteta. Njegov ulog nije tehnička supremacija no dovitljivost njegovog uma i spremnost da testira krajnje granice izdržljivosti. Život na ivici gotovo da postaje njegov egzistencijalni imperativ. U Konačnoj odmazdi, njegov puni angažman zahteva da savlada prepreke na kopnu, u vodi i u vazduhu. Što se vode tiče, podvodne scene su neke od najatraktivnijih u istoriji filma. Sekvenca demontaže nuklearnog potencijala ruske nuklearne podmornice prevazilazi sve što je u konstelaciji vode ikada snimljeno. Avatar: Put vode Džejmsa Kamerona deluje benigno u poređenju s Konačnom odmazdom. Ovaj „vodeni deo“ kao da ne pripada više filmu i gotovo da postaje balet. Kao da smo na teritoriji koju je osvojila i zaposela Pina Bauš, toliko je ova sekvenca originalna, nezaboravna i jaka. Eto, najzad, filma koji zaustavlja dah.
Konačna odmazda funkcioniše na načelu permanentnih upotreba spektakularnih situacija, bez pauze. Otkad Itan Hant dobija saglasnost za svoju misiju, svi akcioni segmenti filma slivaju se u jedan. Potraga za krajnostima u spektaklu predstavlja suštinsko opredeljenje filma. Ne znamo ni za jedan film novijeg dobakoji bi lako mogao biti nemi film kakav je to slučaj s Konačnom odmazdom. Zamenimo dijaloge međunatpisima i toj toliko moćnoj slici ništa neće nauditi. Nimalo slučajno, Brajen Taleriko opisuje ovaj film kao spoj „Jana Fleminga i Bastera Kitona“. Kad smo već kod Brajena Talerika, on ne skriva oduševljenje pojedinim rešenjima filma ali je isto tako bespoštedno kritičan kad ga smatra „repetitivnim i pretencioznim do tačke parodije“. S obzirom na to da potpisnik smatra repetitivnost jednim od suštinskih svojstava savremenog filma, nije sklon povlađivati Taleriku ali je pretencioznost filma nesumnjiva. Beskrajna spirala multiplikovanja i nadograđivanja incidentnih situacija svakako pripada domenu pretencioznosti, ali mu sam način na koji je osmišljena ova „war game“ daje alibi, jer, kao i u svakom ratu, šokovi su neiscrpni a granica prave mere u njihovom tretmanu prilično nejasna.
Uostalom, ko je taj euforični gledalac koji je očekivao da će se nakon „vodene“ sekvence u podmornici, uzbuđenje još dramatičnije manifestovati antologijskom scenom u vazduhu, u kojoj u spektakularnoj borbi Itan Hant konačno pobeđuje Gejbrijela. Ne osećamo li i mi, na toj visini, kako nas oštar vazduh štipa za lice a ponor se ukazuje kao slatki san.
