„Uskoro počinje predstava, ali prvo ulaze gledaoci sa kartama za balkon“, obavestio je čovek iz organizacije okupljenu publiku. I da se ništa posle toga nije desilo, taj postupak je bio predstava za sebe. Srećom, on je samo ukazivao na to da publika neće gledati običnu predstavu, a sve ono što se desilo posle potvrdilo je da predstava ne samo da nije obična, nego je i odlična.
Dora ili ko će da prošiva prsluke autorke Andreje Kargačin, konceptualna je predstava inspirisana blokadom Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, kao i studentskim i građanskim protestima u Srbiji. Zasnovana je na pismima koja su razmenjivale autorka i njena drugarica iz detinjstva Dora, inače aktivistkinja i studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Njeno puno ime se tokom predstave s razlogom ne navodi, jer se nalazi u političkom egzilu zbog toga što je na osnovu prisluškivanog razgovora optužena za rušenje ustavnog poretka i protiv nje je pokrenut sudski postupak.
Kada je u salu ušla i publika iz partera, predstava je počela izložbom ready made predmeta koji su pripadali Dori. Predmeti su uz poetičan svetlosni štimung izloženi na postamentima, kao u galeriji ili muzeju, uz detaljan opis njihovog značenja. „Svaki predmet je običan dok ga ne dotakne ruka umetnika, a onda postaje ready made umetnost”, obavestila je publiku autorka. U Dorinom slučaju svaki predmet je, pored nje kao umetnice, dotakla i policija tokom intervencija na blokadama i protestima (neke fizički, a neke metaforički) što dodatno pojačava efekat silom oduzete privatnosti. Publika se zatim upoznaje s rečenicama koje je u prisluškivanom razgovoru Dora izgovarala, iz kojih jasno vidimo da se optužnica protiv nje temelji na odmazdi, a ne na zakonu. Dora na taj način i kao umetnica, ali i kao drugi glavni lik predstave, počinje da oživljava na sceni, na kojoj bi inače bila prisutna da nije primorana na egzil.
Publika se zatim upoznaje s rečenicama koje je u prisluškivanom razgovoru Dora izgovarala, iz kojih jasno vidimo da se optužnica protiv nje temelji na odmazdi, a ne na zakonu
Tekst predstave (sadržaji pisama) je ličan, smislen, emotivan i duhovit i postavlja pitanja koja se nameću u trenutnoj društvenoj i političkoj situaciji u zemlji – od odgovornosti za pad nadstrešnice u Novom Sadu, preko represivne vladavine jednog centra moći, do egzistencijalnih pitanja ljudi koji su prinuđeni da borave u egzilu ili brane svoje pravo na mišljenje i slobodu. Doru gotovo maestralno igra Natalija Stepanović, a represivni aparat države simbolično predstavlja pet plesača u policijskim uniformama i opremom za razbijanje demonstracija. Na sceni je i advokatica (ne glumica, nego prava advokatica Emina Đuran Milić) koja je pratila ceo proces, a prisutna je i tokom izvođenja predstave kako bi se osiguralo da ni autorka, ni Dora, a ni Bitef teatar u kome se predstava igra ne budu izloženi bilo kakvoj vrsti zakonskog prekršaja. Prisustvo advokata na sceni tako je postalo umetničko delo za sebe, ali i jasna poruka da u današnje vreme umetnik mora da obezbedi pravnu zaštitu, jer se nikad ne zna koja će činovnička ulizica nekom umetničkom delu pripisati rušenje ustavnog poretka, obojenu revoluciju, državni udar ili atentat na predsednika.
U predstavi savršeno funkcioniše sve. Režijski postupak, glumačka igra, scenografski elementi, muzika, pa čak i publika, koja na kraju i sama postaje deo predstave. Scena je svedena i podređena igri glumica i plesača, čineći oživljen muzejski prostor u kome likovi i radnja postaju neka vrsta spomenika užasu koji je zadesio i Doru i njenu drugaricu, ali i čitavo društvo. Andreja i Dora na sceni kuvaju, rade jogu, đuskaju, dok ih policajci sve vreme nadziru, pokušavajući da prodru u njihovu intimu. Takvim pristupom autorka veoma slikovito na scenu postavlja sukob privatnog i javnog. Duhovito, precizno i bez trunke patetike predstava formuliše osnovnu ideju, a to je stalno preispitivanje identitetskih uverenja u situacijama sukoba sa određenom vrstom represije, bilo da se radi o borbi za neki opšti interes ili o borbi za sopstveni identitet i pronalaženje sebe u egzilu. „Ja sam uvek mislila da je egzil naziv za neko mesto, neki grad, dok nisam shvatila da je to situacija”, govori Andreja u jednom od pisama.
Autorka nam u jednom trenutku daje nadu u mogućnost promene i postojanje drugačijeg izbora. Očigledno veoma promišljeno, i umetnički i filozofski, ona pretvara policajce u plesače iz Labudovog jezera (priča ima jaku simboličku vezu, ali to ću ostaviti da pogledate sami), ali i sama menja identitet sa Dorom u novom pokušaju da se Dora dovede na scenu i kao umetnica. Katarza dolazi sa Dorinim uključenjem uživo i neverovatno emotivnim prelaskom u realnost uz fantastičan izbor muzike i igrački performans Andreje, koja na kraju postaje ispunjenje Dorine želje i interpretatorka Dorine umetnosti, dok se Dora, izvođači i publika, i fizički i simbolički, povezuju u jedinstveni prostor.
Duhovito, precizno i bez trunke patetike predstava formuliše osnovnu ideju, a to je stalno preispitivanje identitetskih uverenja u situacijama sukoba sa određenom vrstom represije, bilo da se radi o borbi za neki opšti interes ili o borbi za sopstveni identitet i pronalaženje sebe u egzilu
Neverovatna snaga mladih umetnika, lakoća baratanja scenskim elementima i pozorišnim jezikom, dubina promišljanja teme i „pakovanje” na scenu impresivno je. Ova predstava mi je, posle studentskog preuzimanja SKC-a prošle godine, ponovo vratila nadu u umetnosti mladih ljudi čiji nalet i snagu ne mogu zaustaviti ni represija, ni cenzura, niti praktično nepostojeći budžet za kulturu. Ispod isprazne i obesmišljene stvarnosti postoje neki mladi ljudi koji nisu spremni na kompromise i koji tu i takvu stvarnost ne prihvataju, ne prilagođavaju se, već pokušavaju da joj se suprotstave izlažući sebe riziku od odmazde ili, u slučaju Dore, bukvalnog progonstva.
Bunt je prirodno stanje svesti, a kritičko propitivanje stvarnosti osnovni postulat mišljenja. Ako mladim ljudima oduzmete pravo na bunt, državi ste ukinuli budućnost, a kada umetniku ne dozvolite slobodu, društvo ste osudili na propast. Ne zaboravimo da borba koju vode mladi ljudi danas nije samo borba protiv sistema i represivnog državnog aparata, već i borba za neku vrstu identitetske slobode, borba emocije protiv algoritma. Ako ne budemo otvarali prostore za ovakve predstave, ako sistemski ne budemo podržavali ideje, umetnost i stvaralaštvo mladih, društvo (a i državu, šta god ona značila u savremenom kontekstu) osudićemo na večno tumaranje u magli mediokritetskih komformizama, koji ne omogućavaju nikakav napredak i afirmišu postojeći odnos moći unutar društvenih slojeva. Upravo zato „Dora” jeste pozorište kakvo treba da bude. Ono promišlja, propituje, kritikuje, postavlja pitanja i poziva na akciju. Takvo pozorište nam je danas, čini se više nego ikad, preko potrebno.
