U jednom od svojih poslednjih autorskih projekata, predstavi Tvoje i moje Pozorišta „Boško Buha“, reditelj Boris Liješević istraživao je odnos glumaca koji igraju u pozorištu za decu prema njihovom vlastitom detinjstvu. U predstavi Moje pozorište Ateljea 212 napravio je korak napred u ovoj pozorišnoj samorefleksiji, u ispitivanju pozicije umetnika u stvaralačkom procesu u teatru. Kao što naslov jasno ističe, u ovoj predstavi Liješević ispituje svoju vlastitu poziciju u pozorištu, sudare između umetničkih ambicija i kompromisa na koje se nailazi u njihovom ostvarenju, potrebu i (ne)mogućnost da se reditelj do kraja razotkrije u svom delu.
Tu, središnju problemsku liniju komada i predstave (Liješević je i autor teksta), reditelj artikuliše prevashodno kroz odnos zrelog sebe, onog iz sadašnjosti, što je lik kog igra Nebojša Ilić, i sebe iz drugih životnih perioda i pojedinih aspekata njegove ličnosti, kao što su „umetnik u mladosti“ ili lik njegovog dara (sva udvajanja glavnog lika igra ista glumica, Ana Mandić, a što je jasna rediteljska metafora). Na ovoj tematskoj ravni glavni sukob je onaj između zrelog umetnika i njegovog dara, između alibija koji prvi stalno traži za svoje umetničke kompromise i izričitih i nepopustljivih zahteva ovog drugog. Kao što se već iz ovakve formulacije može da nasluti, ovaj je odnos postavljen na samoj ivici noža u tom smislu da može da zadeluje, iako je od ključnog značaja za komad, patetično i pojednostavljeno.
Pomenuto pitanje zrelosti može se prepoznati kao kopča između ove problematike i one koja se paralelno s njom odmotava, a to je razvoj odnosa junaka s njegovom porodicom, pre svega ocem. U tom sižejno-narativnom toku postoji gradacija od sećanja na odlazak na koncert U2 u Budimpeštu u tinejdžerskom uzrastu i odlaska brata u vojsku uoči ratova u Jugoslaviji, preko trauma vezanih za svađe roditelja, njihov razvod i očevu preranu smrt, do uznemirujućeg otkrića, proisteklog iz čitanja slučajno pronađenog dnevnika, da je otac pred kraj života bio zaljubljen u drugu ženu. Dve ravni se ukrštaju u želji da se napravi autobiografska predstava o odnosu prema ocu i njegovom tajnom životu, želji koja je jednom ustuknula pred kompromisom (fikcionalna scena u komadu), a drugi put se ostvarila i to samom predstavom Moje pozorište. Ona bi trebalo da označava i psihološku zrelost reditelja (pročišćenje odnosa s mrtvim ocem putem stvaralaštva) i njegovu umetničku zrelost (stvaranje predstave koja ga se najličnije tiče).
Saosećanje s likom reditelja veoma je snažno, što može da stvori dilemu da li je on zaista bio samokritički neumoljiv, ili je sebe stalno mazio, čak i onda kad je bio krajnje iskren, kad je pravio umetničke kompromise, da mnogim svojim predstavama nije zadovoljan
Kao što u prvoj ravni Ana Mandić igra i reditelja u detinjstvu i njegov dar, tako u ovoj ravni Branka Šelić, Vojin Ćetković i Bojan Žirović takođe tumače više likova, pre svega majku, oca i brata glavnog junaka, ali i nekolike epizodne likove. Oni to postižu prelazima iz jednog u drugi žanrovski registar (od komičkog do dramskog), ali i iz modusa reprezentacije/mimezisa u modus (epskog) prikazivanja. Doduše, ovaj drugi prelaz još je izraženiji u igri Nebojše Ilića jer on ne igra samo lik reditelja, već je i svojevrsni narator koji vodi kroz ovu autobiografsku priču. Momenat autobiografskog, a ujedno i antimimetičkog scenski je „zakucan“ prisustvom samog Liješevića na sceni, koji ima uloge u fikcionalnom svetu drame (rekviziter u mađarskom pozorištu u Rumuniji), ali još više izvan njega (binski radnik koji premešta delove scenografije, meta-narator koji ubacuje objašnjenja o predstavi, reditelj koji pažljivo prati izvođenje i beleži komentare).
Predstava otvara nekolike dileme, od kojih se neke mogu odbaciti, dok druge pak ostaju. Moguća zamerka da je predstava egzibicionistička, jer zašto bi nas zanimali privatni problemi reditelja, ubedljivo se odbacuje argumentom da je to lično ujedno i zajedničko, nešto u čemu se svako od nas prepoznaje jer ko nije imao izazove u porodičnim odnosima i u profesionalnom samoostvarenju? Da se to prepoznavanje ostvarilo svedoče burne reakcije gledalaca tokom i po završetku predstave, od smeha do suza. Kad smo kod suza, pitanje emocija u predstavi takođe stvara dilemu. Saosećanje s likom reditelja veoma je snažno, što može da stvori dilemu da li je on, kako se na površinskom sloju čini, zaista bio samokritički neumoljiv, ili je, zapravo, sebe stalno mazio, čak i onda kad je bio krajnje iskren, kad je priznavao da je pravio umetničke kompromise, da mnogim svojim predstavama nije zadovoljan. Ne zaboravimo da je iskrenost, stvarna ili hinjena, dobro sredstvo manipulacije tuđim emocijama.
Najveću estetsku dilemu stvara više puta pomenuto pitanje mimezisa. Jedan prijatelj me je ubeđivao, čak smo se i kladili, da je Liješević igrao na premijeri, te da se predstava neće nužno izvoditi s njim, dok sam ja tvrdio da bi to bilo nemoguće jer bi razrušilo ceo koncept. Moj prijatelj je pogrešio, ali njegova pretpostavka tačno ukazuje na to da iskoraci iz mimezisa nisu radikalan i nezamenljiv deo ove predstave, da je nju lako zamisliti i kao odlično ušniran komad i inscenaciju u kojima sve, zapravo, ostaje u svetu fikcije i reprezentacije stvarnosti. Ova poslednja dilema možda je značajna samo za okoštale profesionalce, publika će verovatno, kao i ona na premijeri, uživati u onome što će prepoznavati kao iskrenost, istinu i emociju.
