Hajde najpre malo da pojasnimo vremenski kontekst u kome je trupa zvana „Centrala za humor“ delovala. U svojoj sveobuhvatnoj knjizi Pozorište u okupiranoj Srbiji (Izdavači Altera i Udruženje dramskih umetnika Srbije) Boro Majdanac, kroz opširnu dokumentaciju, ilustruje neverovatno bujanje pozorišnog života u okupiranoj Srbiji. Beograd je naravno bio pozorišni centar, ali se živa aktivnost vodila i u Nišu, Kragujevcu, a i u ostalim mestima po Srbiji. Sam pregled repertoara i izvođenja dovoljno govori o toj frenetičnoj aktivnosti (na primer u sezoni 41-42, Moravsko narodno pozorište u Nišu je izvelo 30 premijera i 210 izvođenja predstava), a poseban fenomen predstavljalo je stvaranje brojnih novih pozorišnih trupa koje su uglavnom imale izrazito zabavljački karakter („Razbibriga“, „Veselo pozorište Gane“, „Acino smešno pozorište“, „Veselo pozorište Razonoda“, „Veseljaci“ itd.).
Lako je taj eskapizam objasniti potrebom da u teškim vremenima bar za momenat zaboravimo mučnu stvarnost, ali ne treba zaboraviti da iza toga stoji i razrađena strategija okupacionih vlasti, te Nedićevog režima da se po svaku cenu održi privid normalnog života uprkos svim užasima koji su se svakodnevno dešavali. Za stvaranje tog privida koji je bio esencijalan za režim, bilo je neophodno da se pažnja građana preusmeri sa svakodnevnih problema na eskapističku zabavu. Zvuči poznato? Da!
Posebnu popularnost u to vreme imala je „Centrala za humor“ jer su nju osnovali i u njoj igrali izuzetno popularni i voljeni glumci Narodnog pozorišta Jovan Tanić, Aleksandar Aca Cvetković, te mitska Žanka Stokić. Nakon rata, zbog rada u toj trupi, ali i nekih drugih aktivnosti, Tanić i Cvetković su od strane nove vlasti streljani bez suđenja, a Žanki Stokić je oduzeta nacionalna čast te više nije mogla da glumi.
Posebno je značajno, pa i dirljivo, što se ova predstava desila baš u Narodnom pozorištu, na čijim scenama su sva slavna imena glumišta postigla i svoje najveće uspehe
Đorđe Kosić, pisac drame Centrala za humor (autor odlične drame Uspavanka za Aleksiju Rajčić, koja je osvojila pet Sterijinih nagrada) upravo tu temu odgovornosti umetnika u teškim vremenima stavlja u centar svog teksta. Kroz klasičnu narativnu strukturu, vešto plasirajući neophodne informacije, Kosić je uspeo da se predstava s lakoćom prati čak i ako niste upoznati s istorijskim kontekstom. Likovi su sočni, punokrvni, osnovni dramski sukob s lakoćom uspostavljen, balans između komedije i drame izbalansiran, jedino što donekle smeta je povremeno programski postavljeno bavljenje glavnom temom koje na momente zazvuči deklamatorski, neautentično. To posebno čudi jer kad se temom bavi kroz konkretnu dramsku radnju, u odličnom delu istrage i saslušanja na primer, sva slojevitost teme se besprekorno i precizno realizuje. Tragične sudbine pojedinca ne zasenjuju sveopštu tragediju, i autor ostavlja dovoljno elemenata da gledalac sam donese mišljenje o odgovornosti umetnika, kao i o njihovim motivima, mada je naravno jasno kako to sam autor oseća.
Režija Olje Đorđević je dinamična i efikasna, mizanscen je razigran i precizan, a posebno je efektan deo kada se u predstavu inkorporira skeč Minut posle deset po kojem je „Centrala“ i bila najpoznatija. Scenografija je jednostavna ali potencira tu izdvojenost, taj život u „mehuru“, iza zavese, ove grupe talentovanih boema koji čak i van scene igraju uloge. Radomir Vujović lepo razvija tu dualnost, malim gestovima, pogledima, gde nagoveštava kolika se ranjivost i nesigurnost krijу iza uvek dobro raspoloženog komedijanta. Miloš Đorđević je isto tako briljantan kao pragmatični dendi, blistav i povremeno surov u doskočicama, ali čovek koji opijen slavom ne ume i ne želi da zaustavi zamah sudbine, čak i kad vidi da ga ona neumitno vodi ka tragediji. S druge strane, Jovan Jovanović nam samouvereno, fokusirano i precizno oslikava čoveka čije se emocije rukovode ideologijom, ali gde se negde duboko iza toga nazire i ona frustriranost umetnika koji nije imao šanse ili talenta. Ostatak ansambla lepo upotpunjava tu sliku, „veća od života“ Žanka Stokić Vanje Milačić, sva u snažnim pokretima i emocijama, vickasta ali i gorka i melanholična Ljubinka Bobić Suzane Lukić, te Mirko Milosavljević Pavla Jerinića, oslikan kao čovek naviknut da živi sa senkom opasnosti koja je uvek tu negde.
Predstava naravno ne nameće nikakve paralele sa savremenošću trenutka u kome živimo, one se – ma koliko kontekst bio različit – same uspostavljaju. Posebno je značajno, pa i dirljivo, što se ova predstava desila baš u Narodnom pozorištu, na čijim scenama su sva ova slavna imena postigla i svoje najveće uspehe.
