Ne pamti se nijedna godina u skorije vreme kada je kultura bila na većem udaru nego što je to bio slučaj u 2025. Gotovo je nepotrebno podsećati na sve manifestacije ovog pritiska, jer se o njima redovno izveštavalo u nezavisnim medijima, posebno u ovom periodu godine kad se inače vrše rekapitulacije: nerealizovanje konkursa Ministarstva kulture za sufinansiranje projekata iz oblasti savremenog stvaralaštva, veliko smanjenje redovnog budžeta za ustanove i manifestacije, otkazivanje najznačajnijih festivala, imenovanje partijskih ili režimu dokazano odanih kadrova na rukovodeća mesta u institucijama, uvođenje pravilnika koji ograničava slobodu izražavanja u Narodnom pozorištu, a zatim i zatvaranje ovog teatra i to pod spornim obrazloženjem, protivpravno skidanje zaštite sa zgrade Generalštaba a zarad njegove prodaje stranom investitoru, plana da se ona sruši i tu izgradi objekat u komercijalne svrhe… Većina se ovih postupaka može tumačiti kao kazna zbog toga što je sektor kulture dao verovatno i najveću podršku studentskim i građanskim protestima.
Ipak, ako bi trebalo izdvojiti ustanovu ili manifestaciju koja je pretrpela najveći udar to bi izvesno bio naš najznačajniji pozorišni festival Bitef. Prvo njegov bivši umetnički direktor Nikita Milivojević nije dobio drugi mandat iz političkih razloga, onda je promenama pravilnika drastično otežano imenovanje novog umetničkog rukovodstva festivala i, generalno, normalni proces priprema 59. Bitefa, zatim je njegov u startu izuzetno mali budžet (nikad manji u skorijoj istoriji), čemu je presudno doprineo izostanak bilo kakvih finansijskih sredstava ministarstva, dodatno umanjen, da bi na kraju program koji je i u ovakvim, nemogućim okolnostima kustos Miloš Lolić sa svojim timom sastavio Odbor Bitefa većinom glasova odbio jer je cenzurisana ne sama predložena predstava Proces Peliko, već njen autor Milo Rau, jedan od vodećih svetskih reditelja i direktor prestižnog Bečkog festivala. Razlog je javnosti dobro poznat, zbog njega ni Milivojević nije dobio drugi mandat, a to je Rauov govor na otvaranju prošlog Bitefa u kome se kritikovalo kopanje litijuma u Srbiji pod ekološki neprihvatljivim standardima, te prevashodno odgovornost Nemačke za ovaj projekat. Pošto umetničko rukovodstvo Bitefa nije pristalo na cenzuru, te je podnelo ostavku, došli smo u situaciju da se oficijalno, 59. izdanje festivala uopšte nije desilo, iako se ova manifestacija, duga skoro 60 godina, nije nikada prekidala, ni u najtežim okolnostima – za vreme ratova, sankcija, pandemije virusa korona.
TOP LISTA
Proces Peliko, režija: Milo Rau (ne:Bitef)
Moje pozorište, autorski projekat Borisa Liješevića (Atelje 212)
Samoubistvo (kao) društvena činjenica, režija: Ana Janković (Bitef teatar)
Njih više nema, režija Andrej Nosov (Hartefakt i SARTR, Sarajevo)
Ako pčele nestanu s lica zemlje, režija Anja Suša (Malo pozorište „Duško Radović“)
Međutim, sada već bivši kustos Bitefa Miloš Lolić i njegov tim nisu se predavali, te su osmislili i realizovali, u neverovatno kratkom roku i skoro bez ikakvih finansijskih sredstava, zahvaljujući velikom entuzijazmu i potpuno volonterskom radu brojnih, prevashodno mladih ljudi, te podršci institucija i kulturnih centara kao što su Fakultet dramskih umetnosti, Centar za kulturnu dekontaminaciju i Magacin – gerilsko izdanje Bitefa. Nazvali su ga ne:Bitef, a što se može tumačiti na različite načine: kao skraćenica za nezavisni Bitef, ali i kao parafraza naslova poučnog komada Bertolta Brehta – Onaj koji govori Da i onaj koji govori Ne. U okviru ne:Bitefa prikazani su, u integralnom ili izmenjenom obliku (snimci predstava umesto njih samih, delovi iz projekata koji je premijeru trebalo da imaju na festivalu) skoro svi sadržaji koji su bili obuhvaćeni inicijalnim programom neodržanog Bitefa, onim koji je Odbor odbacio. Vrhunac ne:Bitefa bilo je, naravno, izvođenje predstave Proces Peliko na FDU, koja se i inače u svakoj zemlji realizuje s domaćim izvođačima, glumcima, ali i ekspertima iz različitih oblasti, kao i aktivistima, a zbog čije je pripreme Milo Rau došao u Beograd. Ne:Bitef je tako pokazao da, upravo kako studenti i građani zahtevaju već duže od godinu dana, kidnapovane i zarobljene institucije mogu da se vrate onima kojima i pripadaju: građanima. Zbog svega ovoga ne:Bitef, a u njegovom okviru posebno izvođenje predstave Proces Peliko, izvesno su najveći događaj u 2025. godini i to ne samo u pozorištu, već bih se usudio reći i u kulturi generalno.
Pošto je Proces Peliko na ne:Bitefu izveden pomoću domaćih resursa, svi su izvođači lokalni glumci, eksperti i aktivisti, Miloš Lolić je napravio podelu za srpsku verziju predstave, te je „samo“ koncept Rauov, možemo je voditi kao „poludomaću“. Pored nje izdvajam još četiri predstave: Moje pozorište, autorski projekat Borisa Liješevića (Atelje 212), Samoubistvo (kao) društvena činjenica, koncept i režija Ana Janković (Bitef teatar), Njih više nema, po komadu Doruntine Baše, režija Andrej Nosov (Hartefakt i SARTR, Sarajevo) i Ako pčele nestanu s lica zemlje, Eden fon Horvat/Tijana Grumić, režija Anja Suša, Malo pozorište „Duško Radović“.
