U dva toma Nulte egzistencije sabrani su dnevnički zapisi Pavla Ugrinova (1926–2007), vođeni između 1946. i 1989, na 1.126 stranica. Izdavačka kuća Agora upravo priprema treći deo. Tako ćemo troknjižje imati u rukama do stogodišnjice piščevog rođenja u aprilu 2026. godine. Prvi deo zatvaraju crtice iz 1972. Nesumnjivo, 1972. ne deli isključivo sadržaj, već označava prekretnicu.
Vasilije Popović, rođen u Molu, zahteva u maju 1953. da se deo poeme Bačka zapevka, pre štampanja u Letopisu, potpiše pseudonimom Pavle Ugrinov. Književnik koji 1944. stupa u redove XIII udarne brigade Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, četiri je semestra studirao ekonomiju u Beogradu, a završio Akademiju za pozorište i film, u klasi profesora dr Huga Klajna. Sa dvadeset i nešto zapaženih literarnih dela, režijom zabranjenog i ipak izvedenog komada Čekajući Godoa, uredničkim radom na radiju i televiziji – postaje svedok malih i velikih događaja 20. veka.
Svakako, uz napomenu da krupno i sitno ne znače ništa ukoliko govorimo o umetnicima. Dijaristika je ispresecana vestima – 4. februar 1946: Samoubistvo Milana Nedića. Ili jul 1946: Suđenje Dragoljubu Draži Mihailoviću. Informacijama dopunjenim autorovim zaključkom koliko je bilo važno da se glas optuženog čuje uživo, te opisom: „Tačno u najavljeni čas zamumlali su i zakrčali veliki levkasti zvučnici postavljeni po svim prometnijim tačkama gradskih ulica, trgovima i raskrsnicima.“
Prvi derbi Crvene zvezde i Partizana zakazan je za 5. januar 1947. Bodu oči brojke! Stadion JNA, rezultat 4:3 za gostujuću ekupu, temperatura: – 19, 4.000 gledalaca. Skupili su karton i razbacane novine da upale malu vatru i zagreju promrzle ruke.
Tople pedesete
Još odjekuje Drugi svetski rat. Vraćamo se na Tople pedesete (1990), dokumentarni roman o životu stvaralaca smeštenih po paviljonima na Starom sajmištu. Nadopunjuje slike i podseća na stare. Oko čitavog Sajmišta i dalje su stajali betonski stubovi sa bodljikavom žicom i kule-stražarnice po uglovima. Razni drugi uverljivi ostaci doskorašnjeg logora.
Na različite načine upoznaje, razgovara, raspravlja i druguje s najpoznatijim ljudima epohe.
Određen je da u ime Akademije 1949. preda povelju Dobrici Milutinoviću, povodom jubileja, u Narodnom pozorištu. Pamti da je glumac igrao Mitketa u Koštani, „onako star“, sedeći na jednom mestu, pošto bi ga na scenu uneli na stolici i po svršetku izneli.
Primećuje svašta što bi nekome bez osećaja za doživljaj, fascinaciju, senzaciju – ostalo iza zavese. Ne isključivo šum u ateljeu slikara Stojana Ćelića u trenu dok je udubljen u Ugrinovljevu kratku priču – „tiho, ovlašno, ali ravnomerno trljanje stopala o stopalo pod pokrivačem, čarape o čarapu“, mahinalno, nesvesno; „ritam njegovog čitanja koji je bio, u stvari, odraz mog skladnog pričanja, što me je ispunjavalo tihim zadovoljstvom“.
Marta 1953. zatiče Fincija, urednika časopisa Književnost, u razgovoru sa Stanislavom Vinaverom koji se ne obazire na prisustvo mladića, već „mlatara knjigom“ čiju koricu Vasilije Popović zagleda, uspevajući da na njoj pročita prezime Eliot. Vinaverove rečenice hvata u prolazu: „Ja mislim da su pisma atomi jednog umetnika! Preko pisama mi ga možemo sagledati do dna; više nego preko dela. Atomi, bogami, pravi atomi…“
Oskar Davičo priprema 1955. treće izdanje romana Pesma i kaže Ugrinovu: „Ti sigurno odlično poznaješ dramaturgiju, umeš da skraćuješ tekstove?! Vi režiseri ste stručnjaci za kasapljenje!“ Traži da umesto njega skrati Pesmu, da „otfikari jedno pedeset stranica“.
Krleža u parteru
Dok asistira reditelju Predragu Dinuloviću na spremanju Vučjaka, Miroslav Krleža na generalnoj probi, „iz sedmog reda partera“ (!), upućuje hvale i saopštava da je nezadovoljan kako je napisao kraj, te po podne želi da na licu mesta skroji novi završetak. „Daktilografkinja je bila spremna. Krleža je sklopio tekst Vučjaka, koji je dotle iščitavao, i stao da šeta po sobi. Ja sam sedeo po strani, na običnoj stolici, kao jedini gledalac te ekskluzivne predstave koja tek što nije počela.“ Neprekidno šetajući, izdiktirao je novi epilog. „Promena je bila radikalna. Eva ’Amerikanka’ ubija žandarma, i beži zajedno sa Horvatom iz te zabiti, u svet.“ Sve je trajalo sat. Sutradan je sve bilo na pozornici.
U aprilu 1954. Krleža je opet u publici, sedi na probi Čekajući Godoa. U spavaćim kolima prelistao je Beketa. Zapažanja su vezane za početak – za drugi čin nije imao vremena. Ansambl je pozvan u upravnikovu kancelariju. „Šta će vam to?!, rekao je s izvesnom odbojnošću, čak prezirom, slegnuvši ramenima. Taj – nihilizam!“ Posle je – saznaćemo – hvalio igru, čitavu postavku, ali je „neka usiljenost zavladala među nama“, tiho razočaranje. „Osećajući taj nemušti razlaz, i da bi ublažio svoj osnovni sud, na rastanku nam je rekao: Na kraju krajeva, učinite kako sami mislite!“
Cedulja za Soju Jovanović
Godoa je dobio od Dušana Matića. On se vratio s putovanja po Švajcarskoj i Francuskoj – drama je odštampana u svesci pozorišnog časopisa Avant-scene. Pozvao je Popovića da hitno dođe. Narednog proleća, Matić je na generalnu probu došao sa studentima, ali kako njima nije dozvoljen ulaz, odbio je da stupi u salu. Nekolicina prijatelja ušla je kroz prozor garderobe u prizemlju.
Pored autopoetičkih eseja, epistola, izvoda iz kritika, putopisa, saveta piscima, Pavle Ugrinov u prozu ubacuje cedulje. Za vreme čitaće probe Tri sestre – čitav tekst čita Raša Plaović – doturio je Soji Jovanović, rediteljki postavke, pisamce sa komentarom da je „jedini ozbiljan filozofski problem u komadu – samoubistvo (parafrazirajući Kamijev filozofski kredo), na šta mi Soja odgovara, na istoj ceduljici: I ja tako mislim. Uopšte, on je praotac 20. veka (Čehov) i prvi egzistencijalista. U svakom slučaju jako interesantna teza.“
Tu su i najrazličitiji spiskovi. Glumačke podele iz teatra, sa televizije. „Srpski jelovnik“ restorana Grmeč. „Revizionističke“ teze sa III plenuma CKJ.
Opaske o pročitanom: „Tkačev, preteča Lenjina, predlagao je uništenje svih Rusa iznad 25 godina kao nesposobnih da prihvate nove ideje.“
Vraća se u rodni Mol, priziva sećanja na oca, na teču, na majku i porodicu. Zato s radošću ponovo otvaramo romane Otac i sin (1986); knjigu Elementi (1968). Igra sa ocem uvek računa na najfiniji štof za odelo.
Oskar Davičo priprema 1955. treće izdanje romana Pesma i kaže Ugrinovu: „Ti sigurno odlično poznaješ dramaturgiju, umeš da skraćuješ tekstove?! Vi režiseri ste stručnjaci za kasapljenje!“ Traži da umesto njega skrati Pesmu, da „otfikari jedno pedeset stranica“
Svestan je da žive „opkoljeni duhovnom posleratnom elitom“: Isidorom Sekulić, Veljkom Petrovićem, Milanom Kašaninom, Todorom Manojlovićem, Ivom Andrićem, Ivanom Tabakovićem, Markom Ristićem, Aleksandrom Vučom, Dušanom Matićem, Milošem Crnjanskim. Pavlom Stefanovićem, Zoranom Mišićem, Radošem Novakovićem…
Progovara o sopstvenoj „generaciji“. O Radomiru Konstantinoviću, Borislavu Pekiću, Filipu Davidu, Mirku Kovaču, Aleksandru Tišmi, Slobodanu Stojanoviću, Mići Popoviću. Prijateljstvima sa Radetom i Oliverom Marković, Mićom Tomićem, Ljubom Tadićem, Miodragom Pavlovićem, Sašom Petrovićem… O Miodragu Bulatoviću čija je navika bila da priče ispisuje veoma sitnim rukopisom. Daviču je za Delo doneo pripovetku napisanu na kutiji šibica.
Umreženi konopci nacionalista
Nikako ne zaboravljamo da se gotovo otpočetka Nulte egzistencije ne slaže sa stavovima Dobrice Ćosića i Borislava Mihajlovića Mihiza. Kako stranice odmiču sve glasnije i oštrije osuđuje nacionalizam. Distancira se od nekadašnjih poznanika, iako se ponekad sretnu, pa debatuju. Reči o njima postaju teže i grđe. Donoseći hroniku najvažnijih potresa od 1946, rano uočava buduće nevolje i markira ih u dugim esejima o prilikama u kulturnom i političkom životu. Razmatra pitanje „mreže“! Mreža je, navodi još sedamdesetih, „razapeta po čitavom našem kulturnom prostoru i ne dozvoljava, ne priznaje ništa što sama nije propisala, a to je ’nacionalna tematika’, i što uspešno kontroliše preko svojih umreženih konopaca.“
Dušan Matić je Čekajući Godoa gledao u Ženevi. Tamo je bio na skupu sa temom Zebnja našeg vremena; strah i očajanje koje lebdi nad Evropom. Smatra da Beket pronalazi „dramsku ilustraciju tog nemira Kontinenta“, ali uviđa da i među njima, prisutnim na tom sastanku, vlada „tiho stanje očaja“.
S nestrpljenjem čekamo treći tom o devedesetim. U mreži!
