Legendarni Ozi Ozborn, muzičar najpoznatiji po vokalnim zaduženjima u bendu Blek sabat, preminuo je 22. jula u 76 godini života od posledica Parkinsonove bolesti. Svega 17 dana ranije je s izvornom četvorkom jednog od najuticajnijih bendova u istoriji rok muzike održao koncert pod nazivom „Povratak na početak“, na birmingemskom Vila parku, pred oko 42.000 ljudi, dok je njihov nastup na stadionu Aston Vile – čiji je Ozborn bio posvećeni navijač – preko interneta pratilo još pet miliona ljudi. Svi prihodi uplaćeni su organizacijama koje se bore protiv onkoloških bolesti kod dece, ali i protiv oboljenja koje je od 2019. godine Ozborna koštalo zdravlja i života.
Tako bi glasila standardna vest. Ali, kao što ništa u vezi sa Blek Sabatom, a kamoli Ozijem, nije bilo standardno, tako ni ispraćaj „princa tame“, kako ga se dugo zvalo, ne bi trebalo da bude uobičajen.
Slatko-gorki oproštaj
Ima neke melanholične lepote u tome što je Ozborn uspeo da se, privezan za ogromnu, ikoničnu crnu fotelju, sa bine poslednji put pozdravi s poštovaocima. Ne samo s obožavaocima – zaista, za Sabate se kao za malo koga kaže da, ko ih jednom zavoli, voli ih sve više – nego i drugim bendovima koji su pili s izvora koji su oni pre pedeset i kusur godina probili – Panterom, Elis in čejns, Metalikom, Slejerom, Tulom, Gođirom, Mastodonom, Gans end rouzes…
I sigurno je Ozborn znao da je spektakularni „povratak na početak“ za njega ujedno i svojevrsni kraj. Iako neurološki izranjavan tremorima i nagrižen posledicama korišćenja obilatih količina opijata tokom života, bio je lucidan u svojoj osmoj deceniji. U jednom intervjuu uoči nastupa, rekao je da je svesno – doduše, uz odobrenje lekara – prestao da pije lekove koji ublažavaju dobro poznate, drhtave simptome i dao se na fizikalnu terapiju. „Moje telo je puno bola, ali ja sam ga izabrao. Izabrao sam patnju, jer želim da na tom koncertu ljudi čuju moj glas, onakav kakav jeste“, rekao je.
A upravo je njegov piskutav, probojni vokal, zajedno sa zloslutnim rifovima Tomija Ajomija, masnim basom Gizera Batlera i neponovljivim gruvom Bilija Vorda, muzičare svojevremeno oslobodio straha od mračnjaštva. U prvim godinama postojanja benda Blek sabat, ovaj kvartet je hipi košulje zamenio crnim odeždama, a razbaškareni rok zasnovan na bluzu – hevi metalom. Usledilo je nekoliko veoma uspešnih albuma, došle su i svetske turneje, ali i razmirice koje su kulminirale izbacivanjem Ozija iz benda 1979. godine. Kao razlog navedeni su njegovi problemi s alkoholom i drogama – problemi za koje je pevač tvrdio da nisu bili mnogo veći od onih koji su opsedali druge članove Sabata.
U intervjuu uoči poslednjeg nastupa, Ozi je rekao da je uz odobrenje lekara prestao da pije lekove koji ublažavaju dobro poznate simptome Parkinsonove bolesti i dao se na fizikalnu terapiju. „Moje telo je puno bola, ali ja sam izabrao patnju, jer želim da ljudi čuju moj glas, onakav kakav jeste“, rekao je
Velika Britanija je tako dobila svoj prvi veliki pop-kulturni raskid, a Ozi priliku da se okuša sa sopstvenim materijalom, ispostaviće se uspešno. Ali jedan je Blek sabat.
Incident sa slepim mišem
Iako naveliko u zajednici sa svojom budućom suprugom i doživotnom menadžerkom Šeron – zbog koje je ostavio prvu izabranicu, Telmu Rajli, ali i zajedničku decu –, „princ tame“ je osamdesete i devedesete proveo, narodski rečeno, natopljen. U jednom televizijskom razgovoru, objašnjavao je novinarki da ga duševnog mira nisu koštale droge – mada nije umanjio ni njihov pogubni uticaj – već alkohol. „I tada ste prestali da pijete“, konstatovala je voditeljka. „Ne“, odgovorio je Ozi uz sumanuto cerekanje.
Kasnije, kada je zaista batalio i flašu i drogu, na slično pitanje je odgovarao ozbiljnije. Da bi se došlo do onih dimenzija nivoa slave o kojima mašta svako dete koje se lati mikrofona, trzalice ili palica, mora se proći kroz duboke kanjone pakla. Ne radi se tu samo o mukotrpnom radu, neprospavanim noćima i hektolitrima prolivenog znoja, stotinama neuspešnih koncerata i sesija u studiju, rekao je, već i o borbi sa sumnjama u sebe, samoprezirom, sramotom.
„Ko krene ovim putem, mora da zna da, ako želi da ide dovoljno daleko, veoma veliki deo putanje neće podrazumevati rast, a da će rast uvek biti mučan uspon. Odatle se lako pada, svaki put, sve lakše“, naznačio je.
A najslavniji Ozijev pad u očima javnosti – ili uzlet, kod obožavalaca, zavisi ko kako gleda – odvio se u januaru 1982. godine, tokom promocije drugog solo albuma, Dnevnik ludaka (Diary of a Madman). Sastavni deo spektakla bilo je bacanje parčadi sirovog mesa u publiku – bilo je to neko drugo vreme, kada su higijenska pravila bila nešto labavija – i pred Ozborna, inače nekadašnjeg šegrta u klanici, sleteo je slepi miš. Pomislivši da je reč o igrački koju je dobacio neko od posetilaca, pevač da je zgrabio, zagrizao, i osetio – krckanje i ukus krvi.
Ozborn je o ovom incidentu tokom godina menjao iskaz, ali nije odustajao od tvrdnje da je meso nesretne živuljke – naveliko mrtve, doduše – zagrizao ne znajući šta će se desiti.
S druge strane, godinu dana ranije je i te kako znao da će, otkine li zubima glavu golubice koja je trebalo da posluži kao marketinški trik u pregovorima s glavešinama izdavačke kuće, ptica umreti. To je i učinio, a ulazak u njihove kancelarije mu je doživotno zabranjen. Doduše, od nervoze je prethodno u sebe sipao flašu viskija…
Deo promocije drugog solo albuma, Dnevnik ludaka, bilo je bacanje parčadi sirovog mesa u publiku. Pred Ozborna, inače nekadašnjeg šegrta u klanici, sleteo je slepi miš. Pomislivši da je reč o igrački koju je dobacio neko od posetilaca, pevač da je zgrabio, zagrizao, i osetio – krckanje i ukus krvi
Svi budući incidenti sa životinjama, uključujući i onaj gde je pretesterisao ovcu na podijumu za igru, dokazana su kleveta.
Hevi metal antijunak
U Sabate se vratio 1997. godine, ali je već u svoje začuđujuće otporno, ali i belodano titravo biće utkao sve ono čega je svetska javnost odvajkada volela da se plaši i gnuša: okultni i agresivni izraz koji je s vremenom prestao da zazire od kritike dominantnih narativa i društvenopolitičkog status quo, raskalašni životni stil, ali i moralna posrnuća naočigled mnogih. Mediji su, naravno, ispratili njegovu psihotičnu epizodu iz 1989. godine, kada je pokušao da zadavi Šeron, uz reči: „Odlučili smo da treba da umreš.“ Tada je ujedno i otpočeo svoj dugi put ka iskupljenju, šestomesečnim begom iz javnosti i na mah učinkovitom terapijom protiv bolesti zavisnosti.
O statusu koji je imao tokom cele svoje karijere ponajbolje svedoči jedna činjenica, i to dvojako – davne 2002. godine, s emitovanjem je počela prva od, ispostaviće se, tri sezone rijaliti programa nasloveljnog Ozbornovi. Reč je sasvim izvesno prvom serijalu tog tipa čiji je najpoznatiji izdanak onaj što prati sestre Kardašijan; ne bez razloga. Članovi porodice Ozborn bili su luda ekipa, taman dovoljno da budu nepredvidivi, ali u epizodama taman dovoljno scenaristički ustrojenim da liče na mešavinu sitkoma, porodične drame i još-nevulgarnog stvarnosnog televizijskog sadržaja. Jedini twist bio je činjenica da je serijal bio – američki, a ne britanski! Rečju, najbrojnijoj zapadnoj publici je trebala laka zabava, a Ozbornovima laka kinta; Ozi je pristao da izigrava poluprisebnu cirkusku mečku, Šeron i njihova deca jednako su svesrdno učestvovali u izvedbama, a istorija televizije dobila je retku priliku da zauvek zapamti kako hevi metal antijunak piša, pije kafu i podjebava ljude oko sebe. Uz vazda prisutne šale na svoj račun.
Zaista, teško je o Ozbornu pisati hvalospeve, s obzirom na činjenicu da većina ljudi tokom velikog dela njegovog života ne bi želela da ima (skoro) ništa s njim. I sam je, vrlo otvoreno i bezmalo ispovednički, govorio o tome da je činio loše stvari. Ali, pisati tek pohvalno o njegovoj zaostavštini jednako je nemoguće – Ozijeva senka je dugačka, a njena težina se podrazumeva. Bilo je mnogo velikih, ali nije bilo većih od njega; jeste Batler bio zaslužan za većinu tekstova Blek sabata, ali ne bi se na isti način proželi kroz celu pop-kulturu, a o svesti ljudi da se i ne govori, da ih nije pevao Ozi.
Teško je o Ozbornu pisati hvalospeve, s obzirom na činjenicu da većina ljudi tokom velikog dela njegovog života ne bi želela da ima (skoro) ništa s njim. Ali, pisati tek pohvalno o njegovoj zaostavštini jednako je nemoguće – bilo je mnogo velikih u roku, ali nije bilo većih od njega
Uostalom, probao je Blek sabat bez njega, i to jednostavno nije bilo to. Probao je i Ozi bez ljudi s kojima je redefinisao rokenrol, ali će uvek biti najpoznatiji kao vokalista mračnjaka iz Birmingema. Njegov prodoran tenor, manijakalni pogled na bini i nesporno scensko prisustvo i pojavnost neraskidivi su deo razloga zbog kojeg je početkom jula 2025. godine toliko ljudi želelo da poslednji put uživo čuje klasike War pigs, Paranoid, Iron Man i N.I.B. Možda je bilo i onih koji su želeli da čuju njegove solo uratke, ali, ako ćemo pravo, bili su u manjini.
Rečima Bilija Vorda, bubnjara Belk Sabata: „Zbogom – nikad, a hvala – zauvek.“
