Dvojica dablinskih adolescenata, glavnih junaka nove Bi-Bi-Sijeve serije Video Nasty (u slobodnom prevodu, Gadosti sa kaseta), 1986. godine sebi su zadali misiju da nabave svaki od sedamdeset i dva filma koji su dve godine ranije zabranjeni za posedovanje i emitovanje na VHS, na teritoriji Velike Britanije, a nešto kasnije i Republike Irske. Njihovi motivi nisu sasvim jednostavni, o čemu ćemo kasnije, a za početak sagledajmo aspekt teskobe odolevanja zabranjenom voću. „Nemoj se družiti s dripcima sa ćoška“, „Da te nisam video sa cigaretom u ustima“, „Ne gađaj mućkovima državne institucije“… I posebno, „Ne smeš u svom domu gledati filmove čija se radnja odvija u nacističkim kazamatima a jedina svrha im je da zagolicaju i zabave najgnusnije porive i radoznalosti“. Recimo, Zver u teranju (La bestia in calore) iz 1977. godine, u kojem u zamku na severu Italije, dok se Drugi svetski rat bliži kraju, poremećena naučnica inovativnim hemikalijama od čoveka stvara poluzver, pumpa mu libido i onda eskperimentiše s rezultatom tako što u njegov kavez baca zarobljene pripadnice pokreta otpora. Gnusno, zaista, mada je slatka ta Maša Magal koja je igra sa drsko podignutom obrvom i neprekidnim prekrštanjem nogu u kožnim čizmama. Kao što primećuje jedan recenzent sa IMDb-a: „Valjalo bi je dobro istući po dupetu kao kaznu za nevaljalost.“ Šta ćete, vrhunska kultura izaziva najuzvišenija tumačenja.
Ona ili onaj ko je ciljano slušao album grupe Twisted Sister ili gledao film Luiđija Batzele nikada neće postati „Ćacilend nasty“ i uvek će moći da ponosno hoda ulicama svog grada
Kako bismo dodatno razumeli šta su to engleski cenzori smatrali neprikladnim za opšti populus, navedimo da je film režirao izvesni Luiđi Batzela koji je svoja remek-dela snimljena od 1966. do 1980. godine potpisivao pseudonimima Pol Hamus, Paolo Solvej, Din Džons, Pol Selvin ili, kao u slučaju Zveri u teranju, Ivan Katanski. Dostavljao je ono što je u datom trenutku obavljalo par nedelja posla u musavim bioskopskim salama diljem zapadne Evrope i kapitalističkih zemalja Azije: „euro spy“ filmove „štancovane“ u vreme kada je Šon Koneri tumačio agenta 007 (Zaseda na Bosforu, Strategija za misiju smrti), špageti vesterne (Za Đanga čak i lešina ima cenu, Prljave, proklete duše, Kolt je bio njegov Bog), ratne „makaroni kombat“ filmove sa komandosima na misiji, snimane nakon globalnog uspeha Dvanaest žigosanih (Kad zvono zazvoni, iz kojeg je puno kadrova reciklirao da bi popunio minutažu Zveri u teranju), krimiće (Neobična ucena dobre devojke), „nunsploitation“ (Manastirske tajne ispovesti), „bruceploitation“ filmove sa kung-fu majstorima koji više ili uglavnom manje liče na preminulog Brusa Lija (Izazov za Tigra, gde igra Brus Li sa jednim „e“ u prezimenu), erotske horore poput Punog meseca za device/Đavolove prve bračne noći i – upravo shvatam! – Gola za Satanu koji je našao i bitno mesto u mojoj iz nekog neobjašnjivog razloga neizvedenoj drami.
Zver u teranju je, uz Kaput Lager: Poslednji dani SS-a/Ahtung! Pustinjski tigrovi, predstavljao „nazi exploitation“ ogranak Batzelinog opusa. Funkcija filmova tog tipa bila je, kako smo već ustanovili, kratkotrajna, sa čim nisu imali previše problema ljudi koji su ih stvarali, još manje oni koji su se u njima pojavljivali. A onda se desio VHS, oduvana je prašina sa kutija s negativima, i sečenje udova i obnaživanje dojki dobilo je na stotine hiljada svežih projektora u vidu kabastih video-rikordera.
Da bismo istinski razumeli „video nasty“ fenomen moramo zakopati duboko kroz slojeve društvenog uređenja. Velika Britanija je u vreme vladavine Margaret Tačer bila država u kojoj se propagira ideja liberalnog kapitalizma. Stoga, mnogo pre pojave korporativnih lanaca koji su zavladali u drugoj polovini osamdesetih, vlasnik lokalnog video-kluba imao je prećutnu dozvolu sa vrha da se snađe koristeći slobodno tržište. Na taj način dolazimo do paradoksalnog unutrašnjeg konflikta koji i dalje egzistira na desnom krilu ideološkog spektra: liberalni kapitalista se neće zaustaviti, i nastaviće sa svojim snalaženjem do tačke kada počinje da iritira konzervativnu zadrtost ljudi s kojima je delio izabranog političara na glasačkom listiću. U slučaju Velike Britanije početkom osamdesetih, kada je pank već pronašao svoje mesto u muzičkoj industriji i prestao bivati opasan po svetonazor domaćica sa „’ladnim trajnama“, video-klubovi su postali novo zlo koje valja sputati. Torijevski poslanici, sveštenici, tabloidi (tvorci termina „gadosti sa kaseta“) i ostali čuvari javnog morala pokrenuli su akciju u kojoj je zabranjeno puno svakojakog treša ispunjenog prizorima seksa i nasilja ali i poneko danas kanonizovano, mada i dalje uznemirujuće delo poput Posednutosti Andžeja Zulavskog, Zle smrti Sema Reimija, brutalnih horor gialloa Darija Arđenta, Teksaškog masakra motornom testerom, Karpenterovog Stvora ili Holokausta kanibala Ruđera Deodata. Istina, teško da će bilo šta od prethodno navedenog citirati čestit i pristojan svet koji gostuje u emisiji Agape; zna se kada je vreme i mesto za Tarkovskog a kada za Suspiriju, i koje reference su za koju publiku, iako se iz oba ugla zapravo stiže do istih filozofsko-religijskih tema. Zver u teranju, pak, ne otvara previše tema i tek predstavlja jedan od najodvratnijih filmova svih vremena. Zar vas ne kopka?
Serija Video Nasty nastala je u koprodukciji irsko-severnoirskog ogranka Bi-Bi-Sija, što nas inspiriše da primetimo kako je sredinom osamdesetih, u vreme tragičnih trvenja između katoličkih Iraca i njihovih engleskih ugnjetavača, zajednički jezik lako pronađen kada se radilo o cenzuri umetničkih i „umetničkih“ dela koja ugrožavaju navodne porodične vrednosti. Naši junaci Bili i Konor – prvi melez, drugi u konfuziji glede svog seksualnog identiteta – jesu uljezi u malograđanskom okruženju predgrađa Dablina koji konzumiranjem zabranjenog filmskog sadržaja tragaju za sebi bliskom neobičnošću.
Takođe su i racionalni, čime ih scenarista imena Hju Travers mudro približava korenima „video nasty“ fenomena: kompletiranje kolekcije „kasetnih gadosti“ ima, osim gledanja svega što sile javnog morala smatraju opscenim, i cilj dalje preprodaje kojom će se zaraditi višestruko više novca od onog koji je uložen. Ostalo je nabaviti još film Mamin sin (u originalu još intrigantniji Butcher, Baker, Nightmare Maker), o kojem u seriji nema mnogo reči – kao što nema ni ostalih sveznalačkih tarantinovskih razglabanja – a valjalo bi naglasiti da se radi o jednom od kvalitativno vrednijih naslova sa ozloglašene liste. Kraljica namernog kempa Suzan Tajrel igra posesivnu tetku koja odgaja sina svoje pokojne sestre i krije nekakvu mračnu tajnu, da bi upravo jedan od Tarantinovih ljubimaca Bo Svenson genijalnom direktnošću prikazao na prvi pogled „prljavoharijevskog“ policajca čiji se stil vođenja istrage mora tumačiti kroz prizmu prikrivene a možda i nesvesne homoseksualnosti. Fascinantan film, zapravo, i reklo bi se da nije slučajno odabran za tako važnu tačku u fabuli serije, koliko god da će ostati kao interna podtekstualnost autora, nedostupna za 99 odsto gledalaca.
Bili i Konor, u društvu Konorove starije sestre, koja beži od svojih ili ne baš samo svojih demona, kreću na put u srce Engleske kako bi izvršili razmenu dobara s koleginicom kolekcionarkom. Sledi logični horor-trilerski razvoj događaja, dok scenarista zanatski razvija likove i njihove odnose a reditelj većine epizoda Kristofer Smit drži visok nivo kompetencije završnog proizvoda. Nije ni čudno, budući da se radi o jednom iz trilinga britanskih reditelja koji su pre dvadesetak godina predstavljali globalne nade horora – uz Smita (Severance/Vikend straha, Triangle/Trougao, Black Death/Crna smrt), to su Nil Maršal (Dog Soldiers/Pseći vojnici, The Descent/Užas iz dubine, Doomsday/Sudnji dan, Centurion) i Ben Vitli (Kill List/Lista za odstrel, A Field in England/Poljana u Engleskoj) koji je, pokazavši najveću sklonost ka žanrovskom grananju, trenutno u poziciji zanatlije na najvišem produkcionom nivou, sa mogućnošću da povremeno „pojuri“ kvalitet za sopstvenu dušu (High-Rise/Neboder, In the Earth/U zemlji). Smit je, eto, danas u statusu reditelja skromnobudžetskih serija – usput, ukupno trajanje je dva i po sata – koje vas isprva iznenade znalaštvom pa se to potom razjasni imenom reditelja na odjavnoj špici. Davno ali očito ne i previše davno beše njegov „zonasumrakovski“ Trougao…
Smit, Maršal i Vitli imali su četrnaestak godina kada je objavljena lista zabranjenih filmova, a gledanje banalnog horora postalo sledeći metod ustanka protiv represivnog režima. Posledično, „video nasty“ period ih je u dobroj meri definisao kao misleća i umetnička bića, o čemu se ne libe da pripovedaju u dokumentarnim filmovima na datu temu, a Smitova nostalgična strast je vidljiva i kroz blagonaklonost prema glavnim likovima istoimene serije. Nažalost, scenario i televizijski format mu ne daju prostor za dublje istraživanje, da bi religijski fanatizam bio odabran kao trenutno bezbedno i nadasve očekivano polje motivacije antagonista. Što je šteta, a završna i nedovoljno razložna upotreba pesme Killing Moon ukazuje na potrebu autora da spoljašnjom estetikom nadomesti nedostatke za koje ne može biti smatran sasvim odgovornim.
U filmu Zver u teranju, u zamku na severu Italije, dok se Drugi svetski rat bliži kraju, poremećena naučnica hemikalijama od čoveka stvara poluzver, pumpa mu libido i eskperimentiše s rezultatom tako što u njegov kavez baca zarobljene pripadnice pokreta otpora
Indikativno je da smo se pre par meseci u Radaru bavili američkom serijom Histerija!, zasnovanom na delatnostima tamošnjih barjaktara moralnih vrednosti koji su u drugoj polovini osamdesetih za neprijatelje odabrali hevi metal bendove i njihovu publiku. Malo ranije, s druge strane okeana, grupa The Damned je već imala hit sa refrenom Catch, catch a horror taxi; I fell in love with my video nasty. Cenzura se i dok traje, a pogotovo u epilogu, uvek okreće protiv namera njenih tvoraca. Aktualizujmo malo za kraj: ona ili onaj ko je ciljano slušao album grupe Twisted Sister ili gledao film Luiđija Batzele nikada neće postati „Ćacilend nasty“ i uvek će moći da ponosno hoda ulicama svog grada. Naravno, između koraka će i gunđati protiv masovnih medija koji se usuđuju da o njemu snimaju afirmativne televizijske serije.
