Imenovanje baritona Nikole Mijailovića, jednog od od najpriznatijih srpskih operskih umetnika i redovnog profesora na Fakultetu muzičke umetnosti, na mesto direktora Opere i baleta u Operi i teatru Madlenianum, ljubitelji opere dočekali su s radošću. Diplomirao je na Bečkom konzervatorijumu i magistrirao na Kertis institutu za muziku u Filadelfiji, a usavršavao se u Operskom studiju Pariske nacionalne opere Bastilja, Muzičke akademije Zapada u Santa Barbari i diplomirao na Akademiji za usavršavanje operskih pevača milanske Skale. Bio je pobednik „Petog međunarodnog takmičenja operskih pevača Lulano Pavaroti“ i „Mario Lanca“ u Filadelfiji, kao i takmičenja „Lejla Genčer” u Istanbulu i poslednjeg „Takmičenja studenata muzike SFRJ“ u Herceg Novom. Nakon profesionalnog debija na sceni Boljšoj teatra u Moskvi u operi Boemi, tokom karijere koja traje više od trideset godina, gostovao je u operskim kućama širom sveta, tumačeći oko pedeset rola prvog baritonskog faha.
Njegov dolazak 2021.na čelo umetničkog direktora Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je nekada imao status prvaka Opere, oberučke su prihvatili svi zavađeni u kulturnoj javnosti. A upravo je ta javnost ostala bez teksta kada je tu poziciju napustio pre godinu dana zbog pritiska da potpiše spisak za podršku predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.
„Tada sam rekao da je to kontraproduktivno, da spiskovi dele narod. To i dalje mislim. A, na pitanje čemu spisak, jedan kolega i prijatelj mi je doslovce rekao: ‘Takva su vremena i moramo da znamo na koga možemo da računamo u ovim previranjima na globalnom nivou’. Odgovorio sam mu da će im mnogi od onih koji su prvi potpisali prvi okrenuti leđa čim se brod malo bude zaljuljao. Voleo bih da nisam u pravu, ali me mnogobrojnost onih koji lične interese kamufliraju lažnim patriotizmom demantuje”.
Zašto ste prihvatili da budete direktor Opere i baleta u Madlenianumu?
Ponudu sam prihvatio sa zadovoljstvom, a zbog jedne davne epizode iz 1997. godine, to je bila prilika i da se posle toliko godina odužim za gest gospođe Zepter koji nikada nisam zaboravio. Naime, nakon što sam kontaktirao agenciju Zepter Passport preko koje sam tada kupovao avionske karte, kako bih rezervisao let i spomenuo da idem na audiciju u čuvenu milansku Skalu, dobio sam odgovor da će gospođa Zepter pokriti troškove mog putovanja. Ne samo da mi je let bio plaćen, već me je na aerodromu u Bergamu sačekala limuzina s vozačem, koja me je odvezla do hotela. Kao mladiću od 24 godine, koliko sam tada imao, ta neočekivana podrška mi je dala vetar u leđa da položim audiciju u najprestižnijoj operskoj kući na svetu. Usavršavanje u Skali je kasnije obeležilo ne samo moju karijeru, već i ceo život.
Sigurno je da niko nije želeo da se desi tragedija u Novom Sadu. Utvrđivanjem odgovornosti ne možemo da vratimo vreme, nažalost, ali pravda mora da bude zadovoljena. To je najmanje što dugujemo poginulima
I proletos ste imali gest oduživanja u Boljšoj teatru. Čini se da ne zaboravljate one koji su vam učinili dobro.
Svet ne odbacuje lepe glasove tek tako. Sigurno je da se nikome nisu otvarala sva vrata na početku karijere, ali se ipak uvek pojavi neki anđeo čuvar koji vam otvori nova prostranstva za dalji umetnički razvoj. Jedna od tih osoba u mom životu je bila i primadona Galina Višnjevskaja, koja je predavala na Kertis institutu za muziku u Filadelfiji kao gostujući profesor. Zaslužna je što sam sa samo 22 godine bio primljen u Boljšoj teatar u Moskvi kao mladi solista stažer, gde sam pored mnogobrojnih koncerata i debitovao u operi Boemi. Nikada mi nije naplatila čas pevanja. Nakon audicije u Moskvi, kojoj je lično prisustvovala, pitao sam je kako mogu da joj se odužim. Odgovorila je da joj ne dugujem ništa, da je sve uradila zbog sebe, ne zbog mene, jer veruje u moj talenat. Napomenuo bih i da mi je fakultet Kertis institut za muziku platio avionsku kartu za tu audiciju.To su stvari koje se ne zaboravljaju. Kada sam prošle godine dobio poziv da budem član žirija takmičenja koje nosi njeno ime, a koje organizuje Olga Rostropovič, njena ćerka, bez razmišljanja sam ponudio da se odreknem svog honorara i dodelim ga nekom od finalista takmičenja kao specijalnu nagradu. Koncert finalista i dodela nagrada su održani u Boljšoj teatru i nagradu sam dodelio fantastičnom baritonu Čingizu Bairovu, koji je nedavno bio u premijernoj podeli nove produkcije Rigoleta u Boljšoj teatru.
Koje najvažnije životne lekcije ste savladali?
Što manje znam, manje se sekiram. Šalu na stranu, čovek se uči dok je živ, a sa znanjem dolazi i sve veća spoznaja o neznanju. Umetnost je bila i ostala moj paralelni život, moguće i smisao mog postojanja, imaginarni svet koji je ponekad sumornoj realnosti isijavao svetlost i smisao. Još kao maloletan, ponesen mladalačkim idealima, nagutao sam se suzavca na demonstracijama 9. marta 1991. godine. Kako sam nekoliko dana posle postao punoletan, učlanio sam se u tadašnju Demokratsku stranku. Od tada, pa do danas, mogu da kažem da je moje političko biće još u „inkubatoru“, odnosno nikada se nisam aktivirao. Vaspitan u patriotskom duhu, bez političkih ostrašćenosti, ubrzo sam shvatio da ću biti korisniji svojoj zemlji i narodu nastupajući po celom svetu, nego šetajući po demonstracijama. Probijao sam se u vreme kada se protiv naše zemlje često vodila jaka kampanja, i upravo to mi je davalo dodatnu snagu da svaki put ponosno izlazim pred publiku. Bog je svakom čoveku dao drugačije otiske prstiju i to ne bez razloga. Upravo te različitosti čine celinu čovečanstva u kojoj učimo jedni od drugih. Koliko god se ponekad ne slagali, nikada ne treba izgubiti iz vida da smo svi Božja deca.
Za razliku od vas, operski umetnici su najviše dali podršku predsedniku Aleksandru Vučiću na prethodnim izborima…
Ne vidim u tome nikakav problem. S nekima od onih koji su politički eksponirani gajim višegodišnja prijateljstva koja su neraskidiva. Retko uključujem televizor, ali kada neke od njih ponekad vidim u parlamentu kako sede u onoj galami koja je disonantna do neslušljivosti, pomislim kako im je manja buka u Operi! Politički aktivizam uvek donosi određene privilegije, ali i provokacije, pretnje i uvrede. Kao neko ko poštuje pravo na slobodu mišljenja i govora, oni koji se uzdignute glave časno bore za svoje ideale imaju moju podršku, za razliku od onih kojima ništa nije sveto kada su njihovi lični interesi u pitanju. Nedavno se, kako su mediji preneli, dogodio skandal u Narodnom pozorištu, kada je dirigentkinja Ana Zorana Brajović nakon predstave Pepeljuga napadnuta jer je podigla crvenu ruku.
Upoznat sam sa genezom tog slučaja i tvrdim da taj incident apsolutno nema veze sa crvenim rukavicama, odnosno s aktuelnim događanjima u zemlji. To je konflikt koji datira odavno. Nadležne službe u Narodnom pozorištu rešavaju incidente tog tipa, koji nisu tako retki. Razumem da je nekima išla naruku priča koja je plasirana u medijima, ali je istina samo jedna.
Bog je svakom čoveku dao drugačijie otiske prstiju: Nikola Mijailović
Šta je to što vas danas, da tako kažem, „žulja”?
Neko je izjavio kako su deca vlasništvo države.Sad samo čekam da čujem kako je i narod vlasništvo države, a zapravo je obrnuto.Država je vlasništvo naroda. Četiri države su se promenile za vreme mog života, od SFRJ, preko SR Jugoslavije, do Zajednice Srbije i Crne Gore, pa evo do Srbije. U školi sam učio srpskohrvatski jezik koji više ne postoji. Učeni smo da smo Jugosloveni, ni to odavno ne važi… S obzirom na to šta smo sve preživeli samo u poslednjih nekoliko decenija, mi se odlično držimo. Od poljuljanog nacionalnog identiteta, očuvanja granica, do sankcija, bombardovanja, da ne nabrajam dalje… Dobri smo. Živeće ovaj narod.
Kako danas ocenjujete svoj potez da napustite mesto direktora Opere nacionalnog teatra?
Moglo je sve to da prođe neprimetno, bar sam ja to tada predlagao, ali je ispalo kako je ispalo. Ukazano mi je bilo veliko poverenje i ponosan sam na postignute rezultate i sprovedene reforme. Taj period mi je ostao u najlepšem sećanju.Umetnost je za mene svetinja koja beskompromisno mora da ostane prioritetna u životu jednog umetnika. Biti umetnik i baviti se umetnošću jeste blagoslov i velika privilegija.
Kao profesor na Fakultetu muzičke umetnosti, potpisali ste podršku studentima. Zašto?
Sigurno je da niko nije želeo da se desi tragedija u Novom Sadu. Utvrđivanjem odgovornosti ne možemo da vratimo vreme, nažalost, ali pravda mora da bude zadovoljena. To je najmanje što dugujemo poginulima. Često se čuje da svako treba da radi svoj posao, ali bih dodao i da svako prvo počisti svoje dvorište. Kada bismo se bar malo češće prisetili deset Božjih zapovesti, bilo bi nam svima lakše.
U čemu vidite svoj patriotizam?
U milanskoj Skali sam pevao pesme Miloja Milojevića na srpskom jeziku 1999. godine, kao i u Njujorku za Fondaciju Merilin Horn, pred samo bombardovanje. Taj koncert je bio emitovan u direktnom prenosu na radiju. Ja sam radio ono što najbolje umem u svetu i promovisao svoju zemlju, to je za mene patriotizam. Ne znam da li je iko ikada pevao u milanskoj Skali na srpskom. Takođe, imao sam sreću što sam tokom školovanja u inostranstvu imao pune stipendije. Upravo to znanje, stečeno na najelitnijim inostranim školama koje su finansirali stranci, prenosim svojim studentima na Fakultetu muzičke umetnosti. Ponosan sam na činjenicu da većina njih živi od pevanja, a neki su dosegli sam vrh operskog Olimpa svojim angažmanima u Bečkoj državnoj operi, Metropolitenu i Areni u Veroni, da navedem samo najpoznatije operske scene. Uspehe mojih studenata takođe vidim kao vid patriotizma i najlepšu promociju naše zemlje i generacija koje dolaze.
Povratak na opersku scenu nakon dvogodišnje pauze bio vam je veliki izazov.
Gostovanja s Mađarskom nacionalnom operom u Segedinu i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu u ulozi Skarpije u operi Toska, kao i gostovanje u naslovnoj ulozi opere Nabuko u Nacionalnoj operi u Bukureštu su me vratila operskim predstavama bez kojih ja ne bih bio ja. Akademska i menadžerska karijera su u mom slučaju proizašle iz karijere operskog pevača.Vratio sam se svojoj prirodi i to mi prija.
A šta novo pripremate u Madlenijanumu?
Što se novog angažmana tiče, Madlenianum je teatar neopterećen strukturalnim ograničenjima, bar ne onim umetničkim. S Operom Narodnog pozorišta su realizovane tri uspešne koprodukcije: Don Žuan, Manon Lescaut i Turandot. Sa Manon Lescaut smo gostovali na Operskom festivalu Nacionalne opere u Bukureštu, na šta sam posebno ponosan. Madlenianum ima dugu tradiciju retko izvođenih naslova, inovativnih produkcija, kao i promociju perspektivnih umetnika. Potrudiću se da ponudimo raznovrstan repertoar u kom će za svakoga biti ponešto, negujući ekskluzivnost po kojoj se Madlenianum prepoznaje.
