Nije teško izabrati kulturni događaj 2025. godine jer je to bila godina u kojoj je Vučićeva mafijaška vlast rešila da zatre sve što počinje na slovo K i podseća na kulturu.
Od nemačke okupacije tokom Drugog svetskog rata ovo je sigurno bila najcrnja godina za kulturu i umetnost u Srbiji. Kao neku vrste osvete pobunjenim studentima i građanima koji još uvek imaju kulturne potrebe, režim je ugasio sve festivale u državi koji su imali decenijsku tradiciju u evropskim razmerama. Nisu održani: FEST, BITEF, Festival Kratkog metra. Nisu podržani: Festival autorskog filma, Nišvil, EXIT. To nije bilo dovoljno za osvetu pa je odlučeno da se ne finansira nijedan film.
Većina konkursa iz oblasti kulture nije raspisana, a one konkurse koje koje su partijski poslušnici raspisali služili su za podelu novca režimskim propagandistima. Pozorišta u Srbiji došla su na udar SNS kadrovika, na čelu Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu našao se vođa paravojne formacije iz devedesetih. Zapretio je zaposlenima i ubrzo zatvorio nacionalni teatar da glumci ne bi mahali indeksima i krvavim šakama na kraju predstave. Nije moglo biti biti mračnije.
Epski preokret, uprkos zabrani
Gotovo u isto vreme, beogradska marionetska vlast je odbila ovogodišnji program selektora Bitefa i kao u vreme staljinističkih čistki cenzurisala predstavu „Proces Peliko“ Mila Raua. Čovek koji je prošle godine na otvaranju Bitefa, srčano podržao građanske proteste protiv eksploatacije litijuma, proglašen je nepodobnim. Istina, prošao je bolje od crnogorskog reditelja Danila Marunovića koji je u junu ove godine, par sati pre svoje beogradske premijere proteran iz Srbije. I kada su svi štiklirali još jedan „uspeh“ režima u gušenju uglednih kulturnih institucija dogodio se epski preokret.
Vlast je odbila ovogodišnji program selektora Bitefa i kao u vreme staljinističkih čistki cenzurisala predstavu „Proces Peliko“ Mila Raua. Čovek koji je prošle godine na otvaranju Bitefa, srčano podržao građanske proteste protiv eksploatacije litijuma, proglašen je nepodobnim
„Bitef je tamo gde se okupimo“, postao je gerilski slogan ovogodišnjeg NE: BITEFA.
(Ima nečeg u ovom sloganu što podseća na slavni Čerčilov govor nakon evakuacije iz Denkirka u junu 1940. („Borićemo se na plažama, borićemo se na mestima iskrcavanja, borićemo se na poljima i ulicama, borićemo se na brdima; nikada se nećemo predati… „)
Milo Rau je sa saradnicima odlučio da se predstava uprkos zabrani mora odigrati. Isto su mislili i selektor cenzurisanog BITEFA Miloš Lolić i njegov saradnik Borislav Matić. Pridružili su im se studenti i profesori FDU, aktivisti, glumci, ljudi svesni značaja BITEF-a i njegove istorije. Dogodilo se fantastično samoorganizovanje slobodnih ljudi. NE: BITEF je održan bez novca, premijerna predstava je imala samo dve probe ali nikada jedan pozorišni događaj u silovanom glavnom gradu Srbije nije imao veću težinu i savršeniji tajming. Na kraju godine koju je u Srbiji obeležilo brutalno psihofizičko nasilje režima nad građanima morali smo pogledati u sva lica zla i najmonstruoznije oblike tih lica. Slučaj ili namera odredilli su da mesto premijere ove tužne i traumatične predstave bude baš Fakultet dramskih umetnosti, rodno mesto režimskog nasilja i još uvek aktuelne studentske pobune.
Bez ikakvih ambicija da se bavim pozorišnom kritikom, imam potrebu da o ovoj predstavi govorim kao o događaju koji prevazilazi običan pozorišni čin. Kao filmskom reditelju intrigantna mi je sirova dokumentaristička priroda kolažno poređanih fragmenata istine koju su nakon napornog istraživanja postavili Milo Rau i Servan Dekle.
Žizel Peliko (72), omamljenu lekovima, na poziv njenog supruga, deset godina je silovao 51 muškarac. Planetarno poznat slučaj, postao je važan kada je ova hrabra žena odlučila da se odrekne prava na anonimnost. Otvoreni proces, prenošen širom sveta, pretvorio je žrtvu u heroinu i ikonu feminizma a francuskom društvu nametnuo niz preteških trauma koje se problematizuju u koncentrovanoj četvoročasovnoj dokumentarnoj drami.
Šta ostaje kada desetine fragmenata, faktografskih zabeleženih dokumenata dvoipomesečnog sudskog procesa pretvorimo u slike? Kako bi izgledale skice nekog dokumentarnog filma sa istim tekstom?
Pozorišta u Srbiji došla su na udar SNS kadrovika, na čelu Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu našao se vođa paravojne formacije iz devedestih. Zapretio je zaposlenima i ubrzo zatvorio nacionalni teatar da glumci ne bi mahali indeksima i krvavim šakama na kraju predstave. Nije moglo biti biti mračnije
Najstrašniji horori počinju idilično. Mazan, jug Francuske, trideset kilometara od Avinjona. Svež planinski vazduh. Idilično mesto u kome se svi poznaju. Dominik Peliko, otac troje odrasle dece, besprekoran porodičan čovek, četrdeset godina u savršenom braku sa Žizel Peliko.
Seks, laži i video trake koje otkrivaju sate silovanja i iživljavanja nad uspavanom ženom. Deset godina dug horor film uredno dokumentovan na hard disku. Banalnost silovanja izvedena iz „banalnosti zla“ Hane Arent.
Koncentrični krugovi trauma
Sve priče o užasima masovnih seksualnih nasilja počinju pričom o divnim komšijama koje nikada nisu povisile glas. Baš kao dokumentarni film koji mi je odmah pao na pamet. I on je kao i predstava o kojoj pišem sastavljen isključivo iz autentičnih video zapisa bez prisustva naratora.Reč je o filmu Zarobljavanje Fridmanovih, (Capturing the Friedmans2003.) scenariste i reditelja Endrjua Jareckog.
Sadržaj je sledeći: u mirnom predgrađu Long Neka (država Njujork), ugledni učitelj računarstva Arnold Fridman i njegova trojica sinova svakodnevno prave hiljadu zabavnih kućnih videa. Horor počinje slučajnim otkričem da je divni nastavnik, monstruozni pedofil koji zlostavlja i učenike i sopstvene sinove. Ispostavlja se da Arnold ima istoriju traume iz detinjstva ali da je nemoguće da porodična trauma ostane između četiri zida. Ona postaje kolektivna trauma čitave zajednice.
Tako je i u „Slučaju Peliko“. Koncentrični krugovi trauma i u porodici žrtve i u porodicama silovatelja. Hiljade unesrećenih zbog bolesne perverzije tihog suseda. Strah stanovnika Mazana da će u lokalnoj pekari reći „dobar dan“ i ljubazno pozdraviti nekog od ljudi koji je silovao drogiranu Žizel? Jer, priča se da ih je bilo 80 a u zatvoru je tek pedesetak njih.
Mladi, stari, krupni, mršavi, crne i bele puti. Vatrogasci, kamiondžije, vojnici, radnici obezbeđenja, novinar i di-džej. Mikrokosmos francuskog društva. Svako od njih nosi ime Monsieur-Tout-Le-Monde (običan čovek). I niko od njih se kada je ispred sebe video drogiranu ženu nije predomislio. Niko nije odustao. Jedan od njih, koji je znao da je HIV pozitivan, šest puta se vraćao u kuću porodice Peliko i nikada nije koristio prezervativ.
„Zašto nisu otišli u policiju?
„Čak je i anonimni telefonski poziv mogao da mi spasi život“.
„Ali nijedan nije to učinio, niti jedan jedini“, rekla je Žizel na suđenju.
U kakvoj civilizaciji je ovako nešto moguće, pitaju se zajedno sa nama Milo Rau i Servan Dekle?
Beogradska gerilska postavka „Procesa Peliko“ je njeno tek treće izvođenje nakon Beča i Avinjona. Neki kažu i najuspešnije. Činjenica, da je veliki broj profesionalnih glumaca koji olovnih Vučićevih godina nije ćutao, bez rezerve za kratko vreme, pristao da na scenu zajedno stupi sa potpunim amaterima koje je jedino sopstveni aktivizam motivisao da uđe u proces, poduhvat je za sebe.
Veče nepristajanja
Šta ćete bolju podelu od Ljiljane Bralović („Ne damo Jadar“) u ulozi policijske istražiteljke? Ili strastveno tumačenje Emine Spahić, hrabre studentkinje iz Novog Pazara u ulozi aktivistkinje koja prati suđenje? Slušati profesora Nebojšu Romčevića u ulozi psihijatrijskog veštaka? Neprocenjivo.
Posebno ćemo pamtiti kako je i sebe nas na komadiće rastavila Vesna Trivalić koja je govorila monolog Žizele Poliko, žene kojoj se divi ceo svet ali koja je iskreno priznala:
„Ljudi me možda vide i pomisle, ta žena je jaka. Fasada je možda čvrsta ali iza nje se nalazi polje ruševina.“
Na kraju godine koju je u Srbiji obeležilo brutalno psihofizičko nasilje režima nad građanima morali smo pogledati u sva lica zla i najmonstruoznije oblike tih lica. Slučaj ili namera odredili su da mesto premijere ove tužne i traumatične predstave bude baš Fakultet dramskih umetnosti, rodno mesto režimskog nasilja i još uvek aktuelne studentske pobune
Niko u publici nije mogao biti imun na suze Milene Radulović koja je bez sumnje najhrabrija akterka ove predstave. Ovacije nakon predstave bile su delom i podrška za njenu odluku da se prva u Srbiji odrekne anonimnosti i progovori o jezivom nasilju.
Bez obzira na monstruoznost zločina i 51. optuženu osobu, slučaj u Avinjonu okončan je za samo dva i po meseca. Nehumani postupak protiv optuženog Mike Aleksića uz gomilu opstrukcija, ponižavanja i direktnog smejanja žrvama u lice traje već punih pet godina uz poptunu neizvesnost oko ishoda.
Odluka Žizel Peliko da javno istupi na istorijskom sudskom procesu ujedinila je javnost. Koliko je samo bilo važno reći da je „došlo vreme da sramota promeni stranu“- sa žrtve na silovatelja?
Organizovanje NE:BITEFA imalo je isti efekat. Silovana kulturna javnost Srbije je svojim činom nepristajanja da živi u strahu od zabrana pokazala režimskim cenzorima da ne postoji način da se utiša pobuna koja je u prirodi umetničkog čina.
Zbog toga je kulturni događaj ove godine NE: BITEF koji je otvoren 15. decembra na Fakultetu dramskih umetnosti predstavom „Proces Peliko“.
Nakon predstave, i sami traumatizovani iskustvom Žizel Peliko, i dalje nismo dovoljno svesni koliko je ovo veče nepristajanja bilo važno ne samo za istoriju BITEFA već i za kulturnu istoriju Srbije.
Jer, „Bitef je tamo gde se okupimo.“
Isto važi i za slobodu.
