Ministarstvo kulture i uprava Narodnog pozorišta obavestili su javnost da će od 3. oktobra nacionalni teatar biti tri nedelje zatvoren za publiku!
U tom njihovom saopštenju, to je jedina istina. Sve ostalo kao obrazloženje za zatvaranje pozorišta je laž. Laž čelnih ljudi te dve institucije.
Kaže se da je kontrola nadležnih organa rezultat inicijative v. d. upravnika Narodnog pozorišta Dragoljuba Bajića, nakon čega su utvrđene nezakonitosti kao posledica višegodišnjeg nemara nadležnih službi nacionalnog teatra. I tako su nadležni došli do 59 mera koje treba sprovesti, obratili su se ministru kulture u Vladi Republike Srbije Nikoli Selakoviću, i on je u roku od jednog dana odobrio da se zatvori pozorište zbog bezbednosti publike i zaposlenih. Naravno, odborio je i novac kojim će se rešiti svih tih 59 problema.
Selaković je bio pogrešan i kao ministar spoljnih poslova, kao ministar za rad zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Ceo mandat je proveo kao ministar pravde što mu je kao pravniku najviše i pristajalo, ponašajući se u skladu sa naprednjačkim načelom: sve za svoju užu i širu porodicu, kumove i prijatelje
Laž je tvrdnja o višegodišnjem nemaru, jer je pre devet meseci tadašnji prvi čovek Narodnog pozorišta tražio od tadašnjeg i sadašnjeg ministra kulture da se reši isti ovaj problem. Ništa nije urađeno jer, nije bilo para.
Kako to danas ima para?
Jasno je da ministar kulture nije želeo da pomogne instituciji koja je u njegovoj nadležnosti, samo zato što je njen upravnik čovek kojeg on nije postavio, koji nije njegov kadar. Postavila ga je prethodna ministarka Maja Gojković, pa je čekao da Svetislav Bule Goncić sam podnese ostavku, da bi na njegovo mesto postavio svog partijskog druga, operskog pevača, pokazaće se apsolutno nesposobnog za taj posao. Na sličan način se ministar obračunao i sa drugim kadrovima Maje Gojković u institucijama kulture.
Ali, da ne ide sve kako je zamislio, pokazalao se upravo na primeru Narodnog pozorišta. Posle otvaranja ovogodišnje sezone na sceni „Raša Plaović“ predstavom Sitnice koje život znače, celokupan glumački ansambl i svi koji učestvuju u izvođenju ove veoma tražene predstave, i drugi zaposkeni u Drami NP, izašli su na scenu sa velikim transparentom na kome je pisalo: „Smena predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta!“
I glumica Nela Mihajlović pročitala je proglas u kome se osuđuje donošenje Pravilnika o radnoj disciplini i pravilima ponašanja zaposlenih i naknadi štete u Narodnom pozorištu, koji je trebalo da se primenjuje od 3. oktobra. Tim Pravilnikom, ako je tu paškvilu uopšte moguće tako nazvati, zaposlenima u ovoj kući garantuju se manja prava od onih koja su propisana Zakonom o radu i Ustavom Republike Srbije!
Članovi Drame NP su doneli odluku da taj Pravilnik neće sprovoditi i tražili su njegovo hitno povlačenje. Takođe su tražili razrešenje UO na čelu sa Dragoslavom Bokanom, i da Vlada Republike Srbije preispita rad ministra kulture Srbije.
Na sve to, stigla je odluka o zatvaranju pozorišta.
Zbog čega su problemi u kulturi postali sve veći sa sve manje izgleda na rešenje od pre godinu i po dana, kada se novi ministar kulture Nikola Selaković uselio u zgradu u Vlajkovićevoj ulici broj 5? Dosta je povoda za to pitanje, a odgovor se krije samo u jednom: na mesto prvog čoveka u kulturi Srbije postavljen je pogrešan čovek. Ministar zvani greška.
Ministar kulture je od početka maja 2024. Na rečima rodonačelnik patriotske kulture u Srbiji, Nikola Selaković je zapravo čovek apsolutno nepatriotskog ponašanja. Njemu pripada da brine o kulturnom nasleđu prošlosti i o savremenom stvaralaštvu. Tu svoju poziciju zloupotrebljava kako bi dokazao svoj patriotizam u kulturi
Bio je pogrešan i kao ministar spoljnih poslova (2020-2022), kao ministar za rad zapošljavanje, boračka i scijalna pitanja (2022-2024). Ceo mandat je proveo kao ministar pravde (2012-2016) što mu je kao pravniku najviše i pristajalo, ponašajući se u skladu sa naprednjačkim načelom: sve za svoju užu i širu porodicu, kumove i prijatelje. Na mesto državnog sekretara u Ministarstvu pravde postavio je majku svoje tadašnje devojke. Iz svih ministarstava je ispraćen uz veliku radost zaposlenih.
Ministar kulture je od početka maja 2024. Na rečima rodonačelnik patriotske kulture u Srbiji, Nikola Selaković je zapravo čovek apsolutno nepatriotskog ponašanja. Njemu pripada da brine o kulturnom nasleđu prošlosti i o savremenom stvaralaštvu. Tu svoju poziciju zloupotrebljava kako bi dokazao svoj patriotizam u kulturi. A to u njegovom slučaju znači da o kulturi brine kao neprosvećen Srbin duboko uronjen u još dublju prošlost. I to jako ograničenu, jer za njega su kultura manastiri, vojnička groblja i folklor.
On savremeno stvaralaštvo prezire. Uništava reprezentativna udruženja u kulturi. Nije se izborio za ceo iznos koji im pripada za sufinansiranje poverenih poslova reprezentativnih udruženja. Od iznosa predviđenog zakonom o budžetu Srbije, sa te namene je oduzeto 25 odsto. U prevodu, umesto 65 miliona dinara, plaćeno im je 40 miliona i 750 hiljada. Ima još sličnih dokaza da na čelu Ministarstva kulture imate štetočinu koja ne voli Srbiju i nanosu joj štetu.
Jer, da je on stvarni, prosvećeni srpski patriota kakvih je bilo u istoriji ove zemlje, znao bi da su sve te građevine o kojima on tako pomno brine, nastale u vremenu kada su predstavljale najbolje dostignuće tog savremenog trenutka. Dakle, zamislite da su se svi tadašnji neimari i nosioci vlasti, ponašali kao današnji ministar kulture Srbije? O čemu bi on brinuo da Nemanjiči nisu podigli to čime se on diči? Da su oni prezirali savremenu kulturu kao što ministar prezire, ne bi bilo nijednog spomenika kulture u Srbiji, Srbi bi živeli u sojenicama i slikali po pećinama.
On savremeno stvaralaštvo prezire. Uništava reprezentativna udruženja u kulturi. Nije se izborio za ceo iznos koji im pripada za sufinansiranje poverenih poslova reprezentativnih udruženja
Opasna je činjenica da je ministar celokupnu kulturnu javnost okrenuo protiv sebe, osim ono malo miljenika ove vlasti sa kojima se slikao pre mesec dana na Zlatiboru kada je sa svojim prvim nacionalnim filmskim i TV festivalom doživeo fijasko, bojkot svih filmskih i TV asocijacija.
Ministar kulture Srbije danas uz sebe nema ni jedno relevantno ime iz sveta kulture čije je delo prešlo granice Srbije. On nema uz sebe ni Emira Kusturicu, naprimer, kojim su se dičile sve prethodne vlasti. On ne izjavljuje saučešće Srpskoj akademiji nauka i umetnosti niti bilo kome drugom, kada nas napusti jedan od najvećih srpskih književnika Ljubomir Simović. Ali kad nekoliko dana posle Simovića premine ruski akademik Zurab Konstantinovič Cereteli, ministar stavlja javnosti na uvid telegram duži od svoje zvanične biografije, koji je uputio porodici, građanima Rusije i njegove rodne Gruzije!
I kad smo kod biografije, današnji ministar kulture je kao asistent na Pravnom fakultetu (nikada nije doktorirao) bacio u korpu za otpatke bocu vode Jana, koja je stajala na klupi jedne studentkinje. Razlog, ne može da se pije voda iz Hrvatske! Ima da se pije samo voda iz Srbije! Dva puta je to demantovao, svaki put sa drugačijim tumačenjem, tačnije sa novom pričom. Laž do laži, u skladu sa radikalsko-naprednjačkim manirom.
