Posle nedavnog saopštenja za medije kustosa 59. Bitefa, renomiranog reditelja Miloša Lolića i njegovog saradnika pozorišnog kritičara Borisava Matića, javnost je dobro upoznata s tim da je Odbor festivala odbio ponuđeni program, zbog toga što je jedna predstava, tačnije jedan autor za njih bio neprihvatljiv i to iz razloga koji nisu umetničke prirode. S obzirom na pomenutu medijsku „pokrivenost“ ovog slučaja cenzure – jer za ovo druga reč ne postoji – u nastavku ćemo ga rekapitulisati, a fokusirati se na ono što je trenutna situacija u vezi s njim, odnosno mogući dalji razvoj događaja.
Kako se iz zapisnika s desetak sednica Odbora – koje sam za potrebe ovog teksta tražio zvaničnim putem, a na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja – jasno sagledava, put do predloženog, a odbačenog programa 59. Bitefa bio je vrlo mukotrpan. Sve je počelo neobnavljanjem mandata bivšem umetničkom direktoru festivala, reditelju Nikiti Milivojeviću, iako su, vidi se iz zapisnika, bile date garancije da se to neće desiti; nastavilo se naporima tada novog, a sada aktuelnog (iako većinski u ostavci) Odbora festivala da se saradnja s Milivojevićem nastavi; posle neuspeha tog plana, predloženo je da program festivala osmisli Miloš Lolić, te se prešlo u pregovore s njim; ove napore značajno su otežavale pravne prepreke koje je u hodu stvarao Sekretarijat grada za kulturu (odluka o ukidanju funkcije umetničkog direktora, prenos nadležnosti na Odbor, nedefinisanost funkcije onoga kome bi Odbor poverio osmišljavanje programa) i smanjenje budžeta koji opredeljuje osnivač festivala, Grad Beograd, za skoro jednu polovinu, te izostanak bilo kakve finansijske podrške Ministarstva za kulturu, a što se prvi put desilo u istoriji Bitefa.
I u takvim, nemogućim okolnostima, umetnički tim Bitefa uspeo je da sastavi program. Njega čine dve predstave renomiranih svetskih reditelja, dobro poznatih publici Bitefa, Romea Kastelučija i Mila Raua, kao i radovi domaćih umetnika najmlađe generacije, a koji se odlikuju bitefovskim vrednostima, društvenom i umetničkom hrabrošću i inventivnošću. Iako je na sednicama bilo diskusije da li je u glavnom programu Bitefa mesto studentskoj predstavi (jer i jedna takva je uvrštena u program), glavna kontroverza javila se u vezi s predstavom Proces Peliko Mila Raua. Kao što je naglašeno, problem nije bila ova predstava, rađena na osnovu dokumenata o zločinu izvršenom nad Žizel Peliko, višegodišnjem drogiranju nesrećne žene i višestrukim silovanjima vršenim dok je bila u tom stanju, koji su sprovodili njen muž i drugi muškarci. Kao što se iz zapisnika jasno vidi, o predstavi se na sastancima skoro uopšte nije govorilo, već je problem bio u samom Rauu. Da je ime, a ne delo, razlog za ovu cenzuru (mada, efekat ne bi bio drugačiji ni da je delo bilo povod), to su prvi javno izneli Lolić i Matić, a onda je u svojim medijskim nastupima potvrdio i Svetozar Cvetković, predsednik Odbora u ostavci.
Možda je najracionalnije da se odustane od krpljenja programa Bitefa, ostavi prostor da se odigra Kastelučijeva predstava i konačno suoči s večitom, nikada nepotvrđenom zlom slutnjom da bi otkazivanje jednog izdanja festivala urušilo njegov opstanak
Za koga je Rau u Srbiji persona non grata, o tome su zapisnici prilično šturi, ali se na osnovu nekih izjava može rekonstruisati. Članica Odbora koja zastupa osnivača, Grad Beograd, stalno je isticala da ona glasa u tom svojstvu, tako da je jasno da je Rau bio neprihvatljiv za vlast. Ovakvom tumačenju u prilog idu i drugi komentari, oni tipa da sad nije politički trenutak za njegov ponovni nastup pred publikom Bitefa. Šta je „Rauov“ greh iz prošlosti, to je javnosti odlično poznato: njegov govor s otvaranja prošlogodišnjeg Bitefa u kome je kritikovao projekt iskopavanja litijuma u Srbiji, govor zbog koga, verovatno, Milivojević nije dobio drugi mandat. Rezultat ove mučne situacije je glasanje u kome je samo Cvetković bio za usvajanjeLolićevog programa, dok je ostalo troje članova bilo protiv, a zatim ostavke umetičnog tima, Cvetkovića i još jedne članice Odbora.
Neusvajanje programa, povlačenje umetničke direkcije, ostavke dva člana Odbora festivala – sve to, međutim, nije kraj ovog mrcvarenja. Skupština grada još nije razrešila dužnosti članove Odbora koji su podneli ostavke, te su oni i dalje nadležni i odgovorni za program 59. Bitefa. Cvetković je u svojim izjavama za medije to i potvrdio, te dodao da Odbor nastavlja s radom na pripremama novog izdanja festivala. Iz tih izjava, kao i iz zapisnika, vidi se da je slamka spasa za koju se Odbor drži Kastelučijeva predstava, za koju je postignuta neka vrsta sporazuma s Lolićem da može biti preuzeta iz predloženog programa. Osim činjenice da je Kasteluči veliko ime svetskog pozorišta i da je njegova scenska poetika potpuno bitefovska, u prilog ovom planu ide i to da su, zbog produkcijske zahtevnosti ovog gostovanja, pregovori s trupom morali da počnu dosta ranije, te su oni sada u poodmakloj fazi. Iz zapisnika sa sednica Odbora održanih posle neusvajanja programa i povlačenja umetničke direkcije vidi se da su se kao nova rešenja pominjale, i to s dosta optimističkim očekivanjima, predstave reditelja iz regiona, Nine Rajić Kranjc, Selme Spahić i Tomija Janežiča.
Kompleksna reakcija
Međutim, u planiranju novog programa zanemarilo se ono što je bilo sasvim očekivano: reakcija samog Mila Raua. Svako ko iole zna Rauov umetnički i aktivistički rad, zna i to da on reaguje na političke pritiske nad kulturom bilo gde da su se u svetu desili (sve je počelo od podrške bivšem direktoru Slovačkog narodnog pozorišta kog je smenila desničarska vlast), ali i na politički teror generalno (osuda izraelskih zločina nad Palestincima u Pojasu Gaze). Njegova reakcija na cenzuru kojoj je bio izložen u Srbiji došla je dok ovaj tekst nastaje, ona sadrži podršku sad već bivšem umetničkom timu, nevericu da je jedan govor mogao da izazove ovolike lančane udare na Bitef, podsećanje da je on tom prilikom izrazio snažnu naklonost našem festivalu, a kritiku prevashodno uputio bivšem nemačkom kancelaru Šolcu i interesima nemačkih vlasti u vezi sa iskopavanjem litijuma u Srbiji.
Već sama reakcija, koju su odmah počeli da prenose svetski mediji, uticajni austrijski dnevnik Standard među prvima, bila je dovoljna da se afera internacionalizuje. Sada bi bilo teško da bilo koji regionalni i svetski umetnik čija je predstava pozvana, ili će tek biti pozvana u program koji sastavlja Odbor, ostane neupućen u slučaj, pokušava da se pravi lud i bez dileme prihvati poziv. Ali, ni ovo nije kraj. Kao da njegovo saopštenje nije već bilo poruka svima koji u ovakvim okolnostima misle da nastave saradnju s Bitefom, Rau je u intervjuu koji tek što je izašao u Danasu bio sasvim eksplicitan. „Nakon što je tim umetničke direkcije podneo ostavku i nakon što je predstava Proces Peliko, koju su producirali Bečki festival i festival u Avinjonu otkazana, ako program nastavi da kurira Odbor – biće nemoguće za nas, kao i za sve druge umetnike i producente sa minimumom integriteta, da nastavimo saradnju s Bitefom. U tom slučaju Srbiju bi zadesili ruski uslovi, ako mi dozvolite to poređenje, i jedini odgovor Evrope mogao bi da bude bojkot.“
Niko razuman i čestit, pa i oni koji su problematičnog stava „što gore to bolje“, ne može da likuje zbog ovakvog epiloga. Ako neko i pomisli da je Rau prešao crtu pozivajući na bojkot, činjenica je da je upravo takav mogući scenario realnost u sadašnjim međunarodnim odnosima, i to ne samo u kulturi. Mnogo više i od problema cenzurisanja programa Bitefa, ovakav epilog jasno pokazuje koliko naša vlast, koja, pokazali smo, stoji iza ovog slučaja, ne razume da se narušavanje demokratskih vrednosti, među kojima je jedna od značajnijih sloboda umetničkog izražavanja, neće (više) tolerisati u onom delu sveta kome i mi navodno želimo da pripadamo… Što se tiče samog Bitefa, koji nam je ovde najbitniji, možda je najracionalnije da se odustane od krpljenja njegovog programa, ostavi prostor da se odigra Kastelučijeva predstava i konačno suoči s večitom, nikada nepotvrđenom zlom slutnjom da bi otkazivanje jednog izdanja festivala urušilo njegov opstanak. Bitef ne bi bio ono što jeste kad ne bi našao snage, borbenosti i prkosa da se ponovo podigne.
