Joan Buržoa i njegova trupa, performans u bioskopu Balkan
Joan Buržoa i njegova trupa, performans u bioskopu Balkan Foto: Vesna Lalic/Radar
Beogradski festival igre

Najveća pretnja čovečanstvu je sam čovek

Izdanje 1
0

Predstava Neuhvatljiva tačka odlaganja svetski čuvenog umetnika Joana Buržoa, prva je izvedba na ovogodišnjem festivalu, koji će predstaviti trupe iz čitavog sveta. Za Radar Buržoa objašnjava koji je to jedini način koji čoveka čini besmrtnim

Devojka izlazi na scenu. Sama je pred masom ljudi u bioskopu „Balkan“, koji se istog trenutka stišavaju u iščekivanju onoga što sledi. Platforma na koju devojka seda nosi samo jednu stolicu. Već sledećeg sekunda, platforma počinje da se vrti najpre polagano, a onda sve jače i jače. Njena borba da se održi na platformi uz pomoć samo jedne stolice, dirljiva je koliko i muzička numera koja je prati.

Ovo je prvi od četiri čina predstave Neuhvatljiva tačka odlaganja, ujedno i prva igra na ovogodišnjem Beogradskom festivalu igre, ispunjenim bogatim programom. Autor predstave Joan Buržoa jedno je od najvećih svetskih imena na polju plesa, koji je kao takav radio i sa mnogim muzičkim zvezdama. U svom radu, Buržoa neprestano ruši granice između različitih umetničkih pristupa. Njegov metod je otelotvoren u fizičkim prolazima koji naglašavaju jedinstvene fenomene, u stalnom pokušaju da prikaže raznolikost prostora i beskonačne varijacije kretanja.

„Sve predstave su zajednička tačka odlaganja“, objašnjava nam Joan Buržoa. A šta bi bila tačka odlaganja? „Otkrio sam taj termin kada sam se bavio žongliranjem, pre mnogo vremena. Žongleri nazivaju tačkom odlaganja, odnosno tačkom suspenzije, onaj trenutak kada dolazi do dodira predmeta i osobe. Kada uhvatimo predmet, osećamo da se nešto neverovatno desi, zato što sva težina nestane. Ono što usledi jeste da želim samog sebe da postavim u tu tačku, kako bih živeo bez težine. U početku sam koristio trambolinu. Posle toga sam sa svojim timom napravio strukturu da se predmet u toj tački vidi, bez težine. Bavio sam se time i razmišljao o tome zašto sam opsednut tim terminom. Dok sam žonglirao, dešavalo se da predmeti sve vreme padaju i za mene je to bilo poprilično deprimirajuće. Ta upornost žonglera ka gravitaciji vodila me je ka depresiji. Gravitacija je strašna jer nakon pada predmeti ostaju nepokretni. Pitanja borbe protiv gravitacije za mene su postala egzistencijalna, a ne samo teme kojima se bavimo u predstavama. Mi smo suočeni s gravitacijom i smrtnošću i veoma je teško da živimo izvan odnosa snaga.“

Beogradska predstava naglašava silu gravitacije, upotrebom tramboline i stepeništa. Svaki predmet počiva na pojačavanju fizičke sile. Svaki pokušaj da se sile dovedu u ravnotežu je drugačiji, budući da se radi o drugačijem fenomenu. A ti fenomeni govore o suštini našeg ljudskog stanja, nas Zemljana

Drugi čin. Devojka više nije sama. Na sceni joj se pridružuje mladić odeven u crno kao ona, i gotovo identične visine. Platforma je sada znatno veća, ali pobodena je na samo jedan stub. Nasred platforme je jedan sto, a po obodima su stolice. Igrači teže da naprave harmoniju za tim stolom, tako što će privući stolice i konačno se pogledati u oči. A dok to ne učine, njihova borba protiv sile gravitacije gleda se bez daha, strašnija od mnogih horor filmova novijeg doba. U sali niko ne progovara, i svi jednako saučestvujemo da ostanu na platformi koja teži svakog trenutka da padne.

„Drugo objašnjenje termina tačke odlaganja jeste da se ona nalazi u onoj tački gde su stvari u ravnoteži“, nastavlja priču o svom radu Joan Buržoa. „Budući da je taj termin višeznačan, meni je bitno da predstavim na više načina šta bi sve mogla da bude tačka odlaganja. Konkretno, beogradska predstava u jednom delu naglašava tu silu gravitacije, upotrebom tramboline i stepeništa. Svaki predmet počiva na pojačavanju fizičke sile. Svaki pokušaj da se sile dovedu u ravnotežu je drugačiji, budući da se radi o drugačijem fenomenu. Ali ti fenomeni nam govore o suštini našeg ljudskog stanja, nas kao Zemljana.“

Treći čin. Tu su i trambolina i stepenište. Tenzija drugog dela popušta i spremni smo za rasterećeniji sadržaj. I zaista, ako je prethodni deo bio horor, ovaj deo donosi čistu komediju. Igrač Olivije Matje igra se sa silom prirode, koja mu ne dozvoljava da se popne do vrha visokih stepenika. I sve je duhovito, od njegovog izraza do izvedbe. I sve izgleda tako jednostavno, dok je pravo pitanje u kojoj meri ono to zaista jeste.

„Priča kako sam otkrio i zavoleo cirkus je veoma neobična i vrlo lična“, kaže nam dalje Joan Buržoa na naše pitanje kakva je njegova veza sa cirkusom. „Kad sam bio dete, moji roditelji su prodali kuću jednoj poznatoj cirkuskoj trupi u Francuskoj. Pre toga, mislio sam da ljudi koji rade u cirkusu nemaju dom, a onda su oni kupili moj dom. U pitanju je bio veoma značajan cirkus i kada je došao trenutak da odaberem poziv ili zanat, odlučio sam da počnem da se bavim cirkusom kako bih što duže ostao dete. I dan-danas trudim se da sačuvam ono dete koje se onda oduševilo cirkusom. Mislim da mi je upravo cirkus otkrio da ne postoji razlika između visoke i popularne kulture. Uvek sam se trudio da pronađem most između ta dva pojma, i to je suština onoga što radim. Smatram da su naše ustanove danas odsečene od mladih, tako da je ovo jedan od načina da im pružimo ruke.“

Joan Buržoa Foto: Goran Srdanov/Nova.rs
Joan Buržoa Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Kad sam bio dete moji roditelji su prodali kuću jednoj poznatoj cirkuskoj trupi u Francuskoj. Pre toga, mislio sam da ljudi koji rade u cirkusu nemaju dom, a onda su oni kupili moj

Četvrti i poslednji deo. I ponovo su zajedno na sceni. Iako nepromenjenih kostima, Olivije Matje i Mari Buržoa izgledaju baš kao da su izašli iz spota Harija Stajlsa As It Was, iz kojeg prepoznajemo brojne delove finala predstave Neuhvatljiva tačka odlaganja. Ali za razliku od Stajlsovog spota, u ovom delu predstave nema bleštavih svetala, jake šminke i šljokica. Pratimo iste pažljivo nijansirane pokrete para koji pokušava da se nađe i zauvek ostane zajedno, u jednom svetu ogoljenih emocija, koji sada predstavlja ta gola i hladna platforma koja se neumoljivo vrti.

„U tome i jeste srž mog stvaralaštva, da radim na višeznačju i analogijama. Sve je otvoreno i dostupno za najrazličitija moguća tumačenja. Lično, smatram da je najveća pretnja čovečanstvu sam čovek. Uništili smo i uklonili više od polovine biljnih i životinjskih vrsta. I zato se bavim emocijama i ljudima.“

I na naše konačno pitanje da li ta platforma koja se i preteće vrti predstavlja točak besmrtnosti u čijem centru su čovek i umetnost, Buržoa odgovara: „Hteo bih da napravim razliku između beskonačnosti i besmrtnosti. Nikada nisam uspeo da prihvatim u potpunosti ideju da smo smrtni i da ćemo jednog dana napustiti ovaj svet i one koje volimo. Za mene, umetnost je uvek bila zbeg od te ideje. Mogli bismo da posmatramo umetnost kroz prizmu toga da se svako umetničko delo bori protiv konačnosti. Na primer, egipatske piramide su dokaz toga, jer dobro trpe zub vremena. Međutim, znamo da piramide, kao i sve što nas okružuje, mogu doživeti svoj kraj. I, možda, besmrtnost ne postoji. Koja nam je onda alternativa kojom bismo prkosili smrti? Jedan je jedini način, a to je da budemo prisutni u datom trenutku. I to je ono što ja zovem beskonačnost.“

Pod sloganom Savršene različitosti, Beogradski festival igre ugostiće 19 kompanija iz 14 zemalja, sa više od 30 koreografskih postavki i to sve do 10. aprila, u Beogradu i Novom Sadu. U fokusu tema je savremeno društvo, kao i oni trenuci koji imaju snagu da promene svet i pokrenu lepše emocije.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

0 komentara
Poslednje izdanje