Njegovi radovi se čuvaju u muzejima i galerijama u Beogradu, Zagrebu, Boru, Rimu, Banjaluci, Pančevu, Zenici, Kikindi, Parizu…Njegov Yugomuzej videli su posetioci u Beogradu, Beču… i na 25. Bijenalu u Sao Paulu. Predstavljao je Srbiju na Bijenalu u Veneciji sa projektom Reset (2007). Od 24. septembra 2022. do 23. januara 2023. trajala je njegova retrospektivna izložba Nepouzdani pripovedač na svih pet nivoa Muzeja savremene umetnosti i u Parku skulptura u Beogradu. Za četiri meseca, videlo ju je više od 20.000 posetilaca. Bio je to kulturni događaj kakav Beograd davno nije imao.
Zajedno sa grupom umetnika, članova SANU – Aleksandra Vrebalov (kompozitorka), Želimir Žilnik (režiser), Milan Marić (arhitekta), Dejan Miljković (arhitekta), Branislav Mitrović (arhitekta), Vida Ognjenović (rediteljka), Dušan Otašević (slikar), Milica Stevanović (slikarka), Miodrag Tabački (scenograf), Sava Halugin (vajar) i Slobodan Šijan (režiser) – krajem decembra 2024. podržao je zahteve studenata.
Početkom februara, Mrđan Bajić ide u Skoplje gde će slavni italijanski umetnik Anđelo Pistoleto i on primiti nagrade uglednog žirija Osten Bijenala. Biće to tačno 45 godina od vremena kada je primio prvu nagradu u karijeri iz Fonda Ilije Kolarevića. Do sada ih je nakupio dvadesetak najznačajnijih. A početkom marta će biti tačno osam godina od kada je raspisan konkurs za spomenik Zoranu Đinđiću, na kome je pobedio rad Mrđana Bajića u koautorstvu s Biljanom Srbljanović. Memorijalno obeležje ubijenom premijeru je završeno 2020, ali do danas nije postavljeno na davno predviđenom mestu na Studentskom trgu. Na pitanje zašto, naš sagovornik odgovara:
„Svake godine, tradicionalno u ovo doba, pitan sam o projektu mesta sećanja za Zorana Đinđića. Zašto ga još nema? Kasnije opet velika tišina. Uvek se pitam zašto sam samo ja o tome pitan? Na zvaničnom konkursu, među 40 radova, od međunarodnog žirija s većinom koju su činili profesionalci, taj projekat je izabran. Sama skulptura završena je i stoji od zime 2019/20. u Novom Sadu, u fabrici Eksing u kojoj je brižljivo i mislim majstorski napravljena i sada prijateljski čuvana. Pitanje je prvenstveno za razne nivoe vlasti: da li je konkurs samo formalno, strateški, raspisan ili postoji stvarna namera da se on i dovrši. Pitanje je i za građane da li bi trebalo da insistiraju da se taj spomenik zaista postavi. Pitanje je i za partije koje nastavljaju a ponekad i eksploatišu nasleđe harizme Zorana Đinđića – zašto nema ni pritiska, ni peticija, ni poslaničkih pitanja. Pitanje je i za one koji su projekat toliko kritikovali da su možda i jednima i drugima i trećima zamračili svaki interes za realizaciju.
Radio sam na projektu Yugomuzej još od kraja devedesetih, u vreme kada su novoformirane države tražile narativ u kome se postojanje Jugoslavije obavezno izostavlja
Vidite li razloge za zaborav koji je pao na ovaj spomenik Zoranu Đinđiću?
Pored pretpostavljenih, postoje i sasvim realni razlozi zašto projekat nije završen. Naime, mesto na kome skulptura treba da bude postavljena po konkursu je u preseku ose Platoa i ose Vasine ulice – što je trebalo da postane pešačka zona, a i dalje je prometnica. Očigledno su tadašnji urbanistički planovi promenjeni. U nekom trenutku spomenuta je mogućnost da, zbog toga, mesto skulpture bude unutar Platoa ispred Filozofskog fakulteta. Moje profesionalno ubeđenje bilo je da je nemoguće ugurati dva spomenika u jednu prostornu celinu, pa to nije dalje razmatrano.
Njegoš i Đinđić?
Oni mogu biti u dva različita prostora koji su blizu, ali ne u istom prostoru, jer se uspostavlja korelacija koja je nepostojeća.
Oko ovog spomenika u javnosti je izliveno dosta žuči u napadu, i suvislih reči odbrane vašeg rada.
U konstelaciji ovdašnjih političkih snaga, rešenje nije bilo dobro prihvaćeno ni s jedne strane, ali iz mnogo različitih razloga. Doduše isključivo na osnovu idejne skice i dodatih učitavanja. A to je, mislim, takođe posledica društvene bipolarnosti i isključivosti. Posle toliko godina vreme je za razgovore o tome da ako inicijalno mesto neće biti moguće zbog širih urbanističkih okolnosti – mora se pregovarati o nekoj drugoj poziciji, uz važnu autorsku uslovnost. Forma skulpture, zasnovana na znaku, zahteva da nova pozicija takođe bude unutar jezgra grada, kako bi kontrast jednostavnosti i moderniteta forme bio u potpunoj suprotnosti s urbanim tkivom arhitektektonske pozadine. Iz jasnih razloga. Takođe, zvučni volumen traži da pozicija bude usred uobičajenih kretanja građana, da bi se oni iznenađujuće sreli s glasom Zorana Đinđića i njegovim čuvenim ubitačno logičnim rečenicama. Koje građani nisu čuli onda kada su izgovarane. Samo takve okolnosti daju smisao projektu i on zato ne može biti izmešten u neki park ili na široke prazne bulevare Novog Beograda. Sadržaj celog projekta je dnevni susret s traumom koja zaista postoji. Verujem da većina osvešćenih ljudi koji žive u ovoj zemlji, ima jednu vrstu tragičnog sećanja i da bar povremeno pomisli: gde bi naši životi danas bili da se ta tragedija nije dogodila, da Zoran Đinđić nije ubijen.
Neophodne su stalne osude baš svakog nasilja, da nikako ne dođe do velikih sukoba jer novu spiralu nasilja ne zaustavi niko. To je opasnost koje su, nadam se, svi svesni
Poželeli ste da radite ovaj spomenik i iz duboko ličnih razloga?
Red je da ovaj posao završi generacija savremenika. Sasvim lično – jedina identifikacija koju sam imao s globalnim kretanjem moje države – bila je u vreme koje je markirano delanjem Zorana Đinđića. Hteo sam da uradim najbolje što umem i nemam problem što se na mene tim povodom sasulo toliko čemera. Znam i da ta skulptura ima pretežak zadatak – da obeleži život i nasilno ubistvo jednog srpskog velikana koga se svi još uvek sećamo, kolosalno darovitog čoveka. Ne ni samo to, nego da obeleži i generacijski krah tek samo započete emancipatorske epohe koju je on svojom energijom pokrenuo, a koja se njegovim nestankom, pred našim očima, urušila. A država ga nije zaštitila. Te tri godine sa njim ostaju upamćene kao pokušaj da ova zemlja krene napred na racionalnim standardima. I evo, danas, posle mnogo godina, možda se pojavljuju slične nade.
Nade su studenti, pretpostavljam, koji istrajavaju u svojim zahtevima?
Jasno. Pored vere u umetnost – kao polja mogućeg uticaja na zajednicu, verovao sam i u praksi da je i pedagogija ključno polje rada gde imate priliku za to. Pomažući da mladi ljudi slobodno formiraju sistem vrednosti, baziran na njihovim ličnim spoznajama ali unutar opštih humanističkih vrednosti. A onda će oni znati šta treba dalje da urade. I evo ispostavlja se da znaju. Danas se ovde objavila jedna generacija za koju smo mi stariji ponekad govorili: mnogo su na telefonu, ne druže se, ne reaguju, ne brinu o zajednici… A oni su se pokazali kao prva politički zrela generacija koja može, ume i hoće, što je ovde velika retkost, da funkcioniše zajednički bez liderstva. Nada koju mi oni ulivaju ne znači da očekujem kako će se sve blistavo promeniti, već da će se u javnom polju uspostaviti sistem vrednosti koji će podrazumevati normalne i zdrave etičke i političke stavove, s brigom o ovdašnjem ali i o svetu koji je i bukvalno na ivici totalne katastrofe. Slažem se sa tvrdnjom koju je ovde, na svom predavanju, izgovorio Boris Buden. Rekao je, otprilike, da studenti danas i ovde ne treba da misle samo o lokalnim ciljevima, jer oni se ne bore samo za svoju bolju budućnost, oni se bore da budućnost uopšte postoji.
Ša je za vas najveći kvalitet ovog studentskog bunta?
Uspostavljanje nove političke i društvene paradigme. Netrpeljivost da se tolerišu oni koji ubijaju, kradu i tuku ljude po ulicama. Takvi ne mogu biti zaštićeni zato što su na vlasti. I u tom smislu ne treba nam samo promena vlastodržaca. Ne treba nam samo promena političke oligarhije, da kao i obično do sada, ode jedna a dođe neka druga politička oligarhija, koja će naslediti isti sistem upravljanja i autoritarnosti. Upravo zato ovo studentsko plenumsko zajedništvo ne vidim kao obnovu samoupravljanja, već kao nešto jako zdravo i važno, jer pokazuje da nema produžetka istog metoda političke vladavine. Delegiramo nekom vlast a on radi sledeće četiri godine kako god hoće i uvredi se ako ga uopšte o čemu god propitujemo. Naterati sve aktere, kojima je zaposlenje sprovođenje vlasti, da budu obična administracija koja organizuje zajednički život na racionalan način. Ništa više. Ne da im se predaju stari mehanizmi, uzde kojima će da upravljaju a ostali ih bespogovorno slušaju. Ne traže se novi kandidati za vlastodršce već novi modeli odgovornog političkog funkcionisanja. Otuda su studentske aktivnosti toliko prihvaćenije od aktivnosti oronule opozicije.
Na tom putu sve su veći sukobi u ovom našem, duboko bipolarnom društvu. Rastu tenzije, a zna se iz političke istorije da je vlast glavni krivac za tu vrstu podela.
Zato su neophodne stalne osude baš svakog nasilja, da nikako ne dođe do velikih sukoba jer novu spiralu nasilja ne zaustavi niko. To je opasnost koje su, nadam se, svi svesni. Prihvatanje studentskih zahteva što pre jedini je normalan izlaz i pozitivno kretanje za zajednicu. A onda tako započnete sistematske promene karaktera upravljanja. Čak svejedno ko će ih nominalno sprovoditi, samo bez stalnog apsurdnog ritma u kome se, svakih desetak godina većina zaljubi u novog vođu, odobrava, veruje i prepusti mu donošenje svih odluka, a onda se kao osvesti, razočara i traži novog a strukturno istog. To je tako nezrelo. Zato studentski zahtevi – da se od svih traži lična odgovornost a od institucija funkcionisanje – zvuče tako zrelo.
Koliko se vaša percepcija Srpske akademije nauka i umetnosti promenila vašim izborom u SANU, čime ste dobili mogućnost da je sagledate iznutra?
Stavovi se menjaju. Kao dobitnik nagrade „Ivan Tabaković“ 1990. godine nisam iskoristio pravo da izlažem u galeriji SANU početkom devedesetih. Izgledalo mi je kao da postoji podrška SANU, ili bar neprimerena neutralnost, prema tadašnjoj ratnoj vlasti, što mi je bilo neprihvatljivo. Ta se moja misao, pogrešna ili manje pogrešna, održavala tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih kada me je Olga Jevrić prvi put predložila za članstvo u SANU. Neuspelo, doduše. Tog trenutka imao sam malu nelagodu da definišem svoj stav. Olga Jevrić je, i kao osoba i kao umetnica, etalon ove kulture i ima moje nesumnjivo i ogromno poštovanje, koje mislim da delim sa najširim krugom umetničke zajednice, pa je već sam predlog bio velika čast. Promena mog uvida u rad SANU, koje mislim da takođe delim sa širokim krugom ljudi, dešavala se paralelno s radom rukovodstva koje je poslednjih desetak godina napravilo ogroman pomak u radu ove institucije. Od kada sam pre tri godine izabran za dopisnog člana Odeljenja umetnosti, u društvu sjajnih ljudi, u prilici sam da iznutra steknem uvid u to sa kojom ozbiljnošću ljudi obavljaju poslove koji su u domenu ove institucije. Takođe jasnije mi je da zbog tako različitih stavova unutar SANU, nije moguće a i ne treba promptno na svaku temu zauzimati politički stav, jer to vodi cepanju a onda i blokadi institucije. A pojedinačno svi su slobodni da govore i rade po svojim ubeđenjima. Takođe, jasnije mi je da postoji otvoren prostor za rad u profesionalnom polju: Rečnik pojmova, predavanja, rad galerije, Fond Tabaković, različite saradnje ili recimo velika konferencija povodom 125. godišnjice rođenja Henrija Mura, koji je bio inostrani član SANU.
Možete li danas da zamislite dolazak nekog velikana koji ima reputaciju Henrija Mura i koji je boravio u Beogradu sa izložbom skulptura 1955. godine? Tada nismo bili ni svesni kakvo je to čudo bilo za jednu socijalističku zemlju i njenu umetnost.
To jeste zaista bilo veliko čudo. Na ovoj konferenciji bila je i Penelope Kertis, bivša direktorka Tate Britain, koja je iznela podatak da Henri Mur nije hteo da bude član Britanske akademije, a bio je inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti! Jugoslavija je tada, zbog blokovski nezavisne politike, imala određeni ugled kod evropskih levičara. Ovdašnji umetnici, posebno vajari, bili su već na tragu modernizma u svojim umetničkim praksama, ali dolazak izložbe Henrija Mura bila je neka vrste potvrde i podsticaja, sa zvaničnog državnog vrha, da je obavljen otklon od socrealizma. Modernizam postaje deo kulturne politike. Kada pogledate fotografije jugoslovenskog paviljona sa Venecijanskog bijenala i posle posete Mura, videćete razliku. Nastale su promene i u zvaničnoj memorijalnoj politici: tadašnji veliki spomenici blistavih autora kao što su Dušan Džamonja, Bogdan Bogdanović i Vojin Bakić, na primer, nisu posledica uticaja Murove skulpture, već same izložbe kao označitelja promena u kulturnoj politici. U tom polju danas, od spomenika Alijevu na Tašmajdanu pa naovamo, mi smo ponovo zagnjureni u varijetete kvazidevetnaestovekovnog grobljanskog realizma.
Ova vlast se diči svojim udelom u obnovi Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja, a nema nijedne velike izložbe koja bi na svom putu po Evropi svratila i u Narodni muzej, jer on zapravo nije rekonstruisan po zahtevima evropskih muzeja, već je manje-više samo okrečen. A da nije bilo izložbe Marine Abramović, isto bi se odnosilo i na MSU.
Ne bih potcenjivao činjenicu da su ta dva muzeja otvorena posle decenijskog odlaganja i zatvorenosti. Ne osećam obavezu da neke sistematski hvalim a druge sistematski potcenjujem. Muzej savremene je renoviran čini mi se izvrsno. Kad je reč o antologijskoj izložbi Marine Abramović, bilo je velikog nipodaštavanja i problematizovanja te izložbe, pa čak i Marininog opusa, zato što je Vlada platila izložbu, a mogla je navodno da uloži u mlade umetnike ili u infrastrukturu. Ali, mogla je i po običaju da uloži u fudbal. Marina Abramović je velika i jedina prepoznatljiva umetnica regiona u globalnim razmerama i naravno da vlada njene države treba da finansira njenu prvu izložbu posle četrdesetak godina, koliko god ona koštala. Tramp će sada da finansira američke muzeje i nemoj da bi u njih kročili. Izložbu je videlo oko 60.000 ljudi, znači nešto se promenilo s obzirom na to da je sumnjičavo dočekana diskusijama je li konceptualna umetnost uopšte umetnost. Možete misliti, pedeset godina pošto je ta tema apsolvirana, ovde se opet pričalo o tome da li Marina ume da slika?!
Dugo nisam čuo Edija Ramu, nego smo se pozdravljali preko zajedničkih poznanika. On se hrabro odlučio da pored umetnosti praktikuje direktnu političku borbu i izdaleka gledano čini mi se da mu to ide za rukom, jer je njegova zemlja sada bolje mesto za život
A zašto se velike evropske izložbe zaustavljaju u Zagrebu i ne dođu u Narodni muzej?
U pravu ste – ne dolaze zato što klimatsko-tehnički uslovi u našim muzejima i galerijama nisu dovoljno dobri. Tako da ne potcenjujmo ono što je uloženo nego tražimo još bolje muzeje jer je ljudima potrebna umetnost i ima ih mnogo, a oni su i glasači takođe.
Vaša izložba u MSU pre dve godine bila je krucijalni poduhvat. Rekla bih i životni, jer ste dve godine ranije teško preživeli koronu. Publika je iskazala ogromno interesovanje i veliko zadovoljstvo. Kako reagujete na to da su vaše radove posebno emotivno doživeli brojni jugonostalgičari?
Da, svoju izložbu u MSU smatram apsolutno životnim poduhvatom. Do sada! Inače nisam jugonostalgičar jer znam da je ta država imala mnogo problema i tako eksplozivno nestala da za povratak nema više nikakve volje. Ipak, pored toga što sam Srbin, bosansko-dalmatinskog porekla, ja sam i Jugosloven. Verujem da se nacionalni identitet ne formira samo krvnim zrncima, već i svetonazorom. Moji svetonazori o socijalnoj pravdi, o jednakosti ljudi u različitosti, o obrazovanju, o kulturi, osećanju teritorijalne, regionalne i jezičke pripadnosti, sve je to formirano u jugoslovenskom vremenima. I u tom smislu, da, Jugoslavija je i te kako postojala. Radio sam na projektu Yugomuzej još od kraja devedesetih, u vreme kada su novoformirane države tražile narativ u kome se postojanje Jugoslavije obavezno izostavlja. Yugomuzej iako razumljiv u potpunosti samo ljudima iz regiona nije izazvao mnogo pažnje. Ovde je, pak, pomalo nepotreban jer uvek provocira. Malo je kritičan, malo sprdajući, i uspostavlja potrebu da se stvari sagledavaju iz lične pozicije. Ispada da je najbolje prošao van regiona, u polju nepotpunog razumevanja.
Svake godine, tradicionalno u ovo doba, pitan sam o projektu mesta sećanja za Zorana Đinđića. Zašto ga još nema? Kasnije opet velika tišina. Uvek se pitam zašto sam samo ja o tome pitan
Tokom devedesetih kada ste boravili u Parizu upoznali ste kolegu, slikara Albanca Edija Ramu. I družili se. On je pobegao od svoje vlasti, vi od svoje. On je danas premijer Albanije, vi srpski akademik. Kada ste se poslednji put videli?
U Veneciji pre par godina kada je učestvovao na centralnoj izložbi Bijenala. Poznajem tolike druge kolege, ali je još i tada devedesetih ideja da umetnici mogu normalno komunicirati i družiti se mimo svojih nacionalnih identiteta nekako uvek fascinirala. Dugo ga nisam čuo, nego smo se pozdravljali preko zajedničkih poznanika, sve dok nije došao u zvaničnu posetu Beogradu, kada smo se videli. Uradio sam korice za njegovu knjigu koja je ovde objavljena i bio na promociji, i to je to. On se hrabro odlučio da pored umetnosti praktikuje direktnu političku borbu i izdaleka gledano čini mi se da mu to ide za rukom, jer je njegova zemlja sada bolje mesto za život nego pre dvadesetak godina.
