„Teško je u nekoliko rečenica opisati takvu literarnu i ljudsku gromadu kakva je bila Mirjana Miočinović. Ali, ako bismo tragali za nekakvom sintezom tog velikog života, možda ju je ponajbolje u jednoj rečenici opisao pozorišni reditelj Ivica Buljan, rekavši da je Mirjana do kraja ostala verna trima ljubavima – Kišu, prevratničkom teatru i, kako se on izrazio, nemogućoj Jugoslaviji“, kaže za Radar dramski pisac Željko Hubač.
Mirjana Miočinović rođena je u Beogradu 23. decembra 1935. gde je diplomirala na Filozofskom fakultetu, na smeru za Opštu književnost sa teorijom književnosti. Studirala je i na Sorboni, gde je stekla diplomu iz savremene francuske književnosti. Magistrirala je 1963, a doktorirala 1975. na Filozofskom fakultetu sa tezom Pozorišne teorije Antonena Artoa.
„Na početku svoje studije o Artou, Mirjana Miočinović saopštava kako je ‘koherentno delo – produkat lucidne svesti’. Upravo ova misao predstavlja formulu koja, barem za mene, ‘otključava’ i život i njeno delo, profesorke. Svi vidovi njenih promišljanja drame i pozorišta, bili oni teorijski, kritički ili prevodilački, kojima nas je, strpljivo, temeljno i strasno uvodila u evropske perspektive, nosili su pečat epohalne erudicije i lucidne nepotkupljivosti. Iste one nepotkupljivosti, koja ju je podstakla da se, u znak protesta protiv rata i diktature, odrekne poziva, karijere i prisustva u javnosti“, priča za Radar dramaturg Svetislav Jovanov, i dodaje:
„Ali Mirjana Miočinović je zauvek ostala suštinski prisutna u našim srcima i u našim tekstovima – kao estetički putokaz i etičko merilo. Danilo Kiš, njen dugogodišnji životni sadrug, nazvao ju jedanput ‘poslednjom anarhistkinjom’: ali anarhizam je, zna se, samo prvi korak ka spoznaji i ravnoteži. Zato i ne tugujem zbog odlaska profesorke: znam da ćemo se jednom opet sresti, negde u svetlosti, tamo gde glumac postaje gledalac, a čitalac autor, i gde je more, barem po Homeru, modro kao vino.“
Mirjana Miočinović radila je u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, a potom na Akademiji za pozorišnu umetnost. Bila je vanredna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu do 1991, gde je predavala Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame. U znak protesta protiv rata na tlu bivše Jugoslavije dala je ostavku na mesto redovne profesorke i otišla u prevremenu penziju.
„Profesorka Jugoslovenskog pozorišta i drame, koja je verovala u Artoovu misao da teatar ima snagu da oslobodi ljudsku podsvest i otkrije čoveka prema sebi, verovatno je bila duboko razočarana u mnoge svoje kolege, pa i studente, koji su zaćutali pred bukom i besom nacionalizma zarad ličnog komfora. Ona, koja je verovala da je snaga modernog teatra u njegovom društvenom angažmanu, nije želela da zaćuti. Njena jedinstvena i hrabra odluka da napusti FDU, koju su mnogi tada, u želji da značaj tog gesta ponište, tumačili kao egzibicionizam, bila je snažna društvena potvrda njenog umetničkog stava i ušla je u istoriju, ne samo teatra. Do kraja života borila se da ne izda razum i da čuvajući Kišovu literaturu od zaborava sačuva jedan od važnih prozora u bolju budućnost prostora u kojem će ideal biti prosvećeni građanin, a ne nacionalistički utilitarista“, rekao nam je Željko Hubač.
Reditelj Gorčin Stojanović, od svoje profesorke se oprostio rečima: „Mirjana Miočinović bila je jedna od dve ili tri najvažnije, najjarkije, najsuštinskije ličnosti beogradskog FDU. I smem reći: ne samo u ‘moje vreme’, nego uopšte, jedna od onih persona – ne samo ‘profesora’, predavača ili već nekako drukčije akademski tituliranih – koje su tu, odavno prevaziđenu školsku ustanovu, što tek retko i u tragovima pokazuje naznake nečeg što bi se imalo zvati ‘umetnička škola’. I sad, kad se upisala u Enciklopediju mrtvih, njoj posvećenu, uostalom, tako će biti i nadalje, jer tako ima biti.
Mirjana Miočinović bila je jedina žena među osnivačima Beogradskog kruga, angažovane grupe intelektualaca koja je održavala tribine o uzrocima rata u Jugoslaviji. Bila je prva supruga Danila Kiša, s kojim je u braku provela gotovo dve decenije. Nastavila je predano da se bavi njegovom književnom ostavštinom.
„Kao neku vrstu kosmičke pravde vidim to da je, kao takva, Mirjana Miočinović makar u sumrak svog životnog puta dočekala da neke od njenih ideja i uverenja, svakako nesvesno ali snažno poput nje, pronose studenti diljem te (ne)moguće Jugoslavije, ali i čitave Evrope“, zaključio je Hubač.
