Multiinstrumentalista Miloš Angelov, alijas Don Mills, već se odavno dokazao na svetskoj muzičkoj sceni kao izvođač, a sada i kao producent koji je nedavno osvojio dve Gremi nagrade. Njegova pesma Folded, u izvođenju Kehlani, proglašena je za najbolju pesmu i za najbolje R&B izvođenje, dok ga je kanadska organizacija za zaštitu autorskih prava kompozitora, tekstopisaca i muzičkih izdavača – SOCAN, nagradila i za ovu i za numeru Lie Again, koju peva američki muzičar GIVEÖN.
Za sebe kaže da je srpski muzičar, i po rodu i po talentu. Ipak, ističe i da je kanadski državljanin i da tu zemlju mnogo voli jer snažno podržava umetnost. A upravo mu je ona odala priznanje još pre četiri godine kada je dobio svoju zvezdu na Muzičkoj stazi slavnih u Misisagi u Ontariju, pored velikana kao što su Oskar Piterson, Deni Doerti iz grupe The Mamas & the Papas, Fil Iks iz benda Bon Žovi…
Naša javnost ga sada upoznaje, jer je prvi muzičar s ovih prostora koji je osvojio ovu prestižnu muzičku nagradu i tako ispisao istoriju. Autentičan, neposredan, predusretljiv i skroman, u ekskluzivnom razgovoru za Radar, otkriva svoj put od rodnog Beograda, preko Toronta, do Majamija, i zašto je muzika njegova strast, sudbina. Razgovaramo dok u studiju u Los Anđelesu danonoćno radi na novim albumima sa Sviti i Koko Džons.
Vama je muzika upisana u gene, deo porodičnog identiteta. Kada ste shvatili da je ona vaš prirodni poziv?
Od kada sam na tatinim slušalicama čuo ploču Talking Book StivijaVondera bio sam siguran da je muzika moj svet i moja budućnost. A ovo ste u pravu, svi smo muzičari. Da pomenem prvo svoju sestru Irinu Angelov Mladenović, koja je pijanistkinja, završila je studije na University of Toronto, a pre toga se školovala u „Lisinskom“, „Mokranjcu“ i na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu. Naš pokojni deda, Dimitar Mitke Angelov, bio je profesor trube na FMU i solista s mnogim evropskim filharmonijama, a baba Irina Stojanova, pevačica izvorne muzike Bugarske, Srbije i Makedonije, ostavila je veliki broj pesama u arhivu PGP RTB-a. I tako dolazimo do oca, Stojana, mog muzičkog idola. Iako roker u duši, kao bubnjar napravio je uspešnu karijeru u orkestrima narodne muzike. Bio je dugogodišnji član orkestra Mikice Kurtovića i, povremeno, učestvovao u frilens akcijama sa Narodnim orkestrom RTB-a. Svirao je sa legendama – Tomom Zdravkovićem, Cunetom Gojkovićem, Šabanom Šaulićem, koji su sve bili i naši porodični prijatelji. Kod nas u kući se non-stop sviralo, a ja sam od oca mnogo naučio ne samo o muzici, nego i o životu, prijateljstvu, a pre svega o porodici i šta znači biti ćale. Jer, radno vreme muzičara nije od devet do pet, uglavnom nema slobodnih vikenda, sve je drugačije – vežbanje, putovanja, turneje, noćne svirke… Zato je važno imati uz sebe nekoga ko razume i podržava ovakav način života. To je umela moja majka Svetlana, koja je i danas podrška svima, kao i moja supruga Tanja sa kojom imam sina Savu i ćerku Zoru.
U Torontu sam nastavio muzičko školovanje i prva osoba koju sam upoznao bila je Donna Grantis, koja je kasnije postala dugogodišnja gitaristkinja Princa. Odmah smo se prepoznali po senzibilitetu. Svaki dan smo rokali Hendriksa, ponekad preskočili časove samo da bismo džemovali –
samo bubanj i gitara
U vašoj biografiji piše podatak da svirate nekoliko instrumenata. Kako je počelo?
Prvi instrument koji sam uzeo u ruke bila je violina, i svirao sam je od prvog do šestog razreda. A onda se otvorio odsek udaraljki u Muzičkoj školi „Vatroslav Lisinski“ i to me je toliko zainteresovalo da više nije bilo načina da me bilo ko odgovori, pa sam tim putem nastavio. Upisao sam Srednju muzičku školu „Stanković“ i postao član Filharmonije mladih. Imao sam 17 godina kada smo se preselili u Kanadu gde sam došao kao bubnjar i perkusionista, koji je pomalo svirao i na bas-gitari. U Torontu sam nastavio muzičko školovanje i prva osoba koju sam upoznao bila je Dona Grantis, koja je kasnije postala dugogodišnja gitaristkinja Princa. Odmah smo se prepoznali po senzibilitetu. Svaki dan smo rokali Hendriksa, ponekad preskočili časove samo da bismo džemovali – samo bubanj i gitara. U međuvremenu se u Kanadu doselio moj najbolji drug iz „Stankovića“, bubnjar Vladimir Mladenović. On me je spojio sa svojim kumom Ivanom Ilićem, koji je kasnije postao dirigent Big Benda RTB, a istovremeno je sjajan kompozitor, trombonista i klavijaturista. Pošto je mesto bubnjara bilo zauzeto, dao mi je svoju bas-gitaru, i tako smo napravili bend Babooshka. Tako sam postao basista, išao na džem sešne, open mikse… Već sa 19-20 godina postao sam ozbiljan igrač na sceni u Torontu kao basista za Divajn Braun, Fito Blanko, Glen Luis, Reja Robinsona… Poznati kanadski muzičar i tekstopisac Metju Gud bio je veoma važan u mojoj karijeri, jer sam deset godina proveo u njegovom bendu.
Šta je bio glavni razlog da se preselite u Ameriku i posvetite produkciji?
Osećaj da sam dostigao određeni plafon u Torontu. Naslućivao sam da mogu da dostignem viši nivo. U Kanadi je scena manja, tako da su mogućnosti za megakarijere ograničene. Takođe, više nisam uživao u sviranju uživo i želeo sam ozbiljno da se posvetim produkciji, jer je teško raditi oba posla istovremeno kada imate porodicu i dvoje male dece. Po preseljenju u Majami našao sam se s ortakom, producentom Illmind-om, koji se tamo doselio nekoliko meseci posle mene, i došli smo na ideju da zajedno napravimo studio i da kreativno eksperimentišemo. Tako smo otvorili Rizort Majami.
Od kada ste poznati kao Don Mills? Kako ste odabrali ovo umetničko ime?
To se dogodilo po dolasku u Ameriku, a po predlogu drugova koji su me dugo zvali Milly Mills. Pošto postoje ulica i kraj u Torontu koji se tako zovu, ostalo je u šali kao Don Corleone Mills. Ipak, u Kanadi uvek u zagradi piše moje pravo ime i prezime sa sve slovom š.
Da li je bilo teško snaći se u novoj sredini? Kakvo je vaše iskustvo?
Nama su u studio vrlo brzo počeli da dolaze mnogi pevači, reperi i producenti – Džejko, Timbalend, Gojo, sa kojom smo nominovani za Latin Gremi za numeru Insomnia. Meni je naročito pomogla dugogodišnja saradnja sa Boi1da, da se popnem na ozbiljniji nivo na internacionalnoj sceni. Mnogo smo uradili zajedno – Đus WRLD, Marun 5, Džej Kol, Alesija Kara, Ras, Korde. Mnogo zlatnih i platinastih ploča, Gremi nominacija, među kojima i za album The Off SeasonDžeja Kola. U tom periodu priznanja su se nizala i postali smo veoma traženi za kreativne kampove gde ljudi dolaze po hitove.
Kako je došlo do saradnje sa Kehlani, koja je već bila planetarno poznata?
To je posebna priča. Bili su u Majamiju iz drugih razloga, a ona je bila u studiju malo neinspirisana. Pitala je svog glavnog producenta da promeni atmosferu. On, Kris Ridik Tajns me je pitao da li sam slobodan i voljan da dođe kod nas. Tako je stigla cela ekipa, ona s bine na dodeli Gremi nagrade. Radili smo pet dana u Rizortu Majami. Drugi dan smo shvatili da je pesma Folded nešto specijalno i završili sve vokale i produkciju. Ona je pesmu odmah, nenajavljenu, izbacila u etar, već posle nedelju dana. Sve ostalo je istorija.
Pomno pratim našu džez i etno muziku, pre svega svog druga Vasila Hadžimanova u svim njegovim ansambl kombinacijama. Naša nova generacija muzičara je po kvalitetu na najvišem svetskom nivou
Da li ste ikada razmišljali o ovoj vrsti uspeha?
Uvek – prvo vera u Boga, samim tim vera u ono što radim. Ja muziku volim i samo sam sluga. Nagrade me neće poneti, muzika je važna. Idemo sada u nove pobede… Moja karijera nema neki end goal. Radim ovo iz ljubavi.
Pratite li našu muzičku scenu i da li ste ostali u kontaktu sa kolegama?
Pomno pratim džez i etno muziku, pre svega svog druga Vasila Hadžimanova u svim njegovim ansambl kombinacijama. On je nešto specijalno i inspiracija mi je još iz srednje škole. Takođe i Bojan Zulfikarpašić i Nenad Coca Gajin koji su u Francuskoj mnogo snimali i putovali po celom svetu. I, naravno, članovi grupe Sveti, bubnjar Marko Đorđević i gitarista Branislav Bato Andonov. Oni su bili naša zvezda Severnjača, prvi su otišli na Berkli, pa u Njujork i napravili bum. A naša nova generacija muzičara je po kvalitetu na najvišem svetskom nivou. Ima jedan čarobni bubnjar iz Kragujevca, Peđa Milutinović, koji je po mom mišljenju najkompletniji od mlađih muzičara trenutno u Srbiji, kao i basista Petar Krstajić koji živi u Los Anđelesu, inače je i fantastičan producent i bio je nominovan za dve Gremi nagrade ove godine. Sa svima njima sam u kontaktu, kao i sa dosta drugara iz srednje i filharmonije, a svakodnevno sa svojim kumom Nikolom Đorđevićem.
