Za Mihajla Pantića umetnost nikada nije bila dekor vlasti, nego moralni čin i čin svedočenja. Pisac, kritičar, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu u penziji, dobitnik je ovogodišnje bijenalne Vinske nagrade „Vinarije Radovanović“ za ukupni književni rad. Na svečanoj dodeli priznanja, članica žirija Vida Ognjenović je, između ostalog, rekla: „Ako je, kako latinska poslovica kaže, istorija učiteljica života, onda mu je literatura profesorka. Književnost Mihajla Pantića to ubedljivo potvrđuje.“
Dok država dodeljuje sredstva poslušnicima, mediji stvaraju „iskrivljene slike stvarnosti“, a institucije tonu u konfuziju, Pantić veruje u snagu reči koja može biti moralni orijentir i posrednik istine. Njegov bogat opus čini ga jednim od najvažnijih savremenih pisaca u Srbiji. I dok je kao profesor bio jedan od najomiljenijih predavača, i nama novinarima je ostao jedan od najdražih sagovornika. Zato teško da će se ikada penzionisati, jer njegova reč, napisana ili izgovorena, ima snažan odjek u javnosti.
Živimo u vremenu apsurda i malih i velikih nepravdi. Čini se da smo oguglali na izvitoperenost misli, reči i dela. U čemu vidite spas?
Na svako pitanje koje ćete mi postaviti moj odgovor najpre bi bio da se Srbija već dve godine nalazi u stanju duboke žalosti. Ubistvo učenika i mladih ljudi u „Ribnikaru“, Duboni i Orašju, a potom i novosadska tragedija, kada je zbog neodgovornosti i korumpiranosti državnih činovnika smrtno stradalo šesnaest ljudi, obojili su našu stvarnost najsumornijim tonovima. To je duboka, kolektivna trauma koja se ne može ni zaboraviti ni ukloniti, a kamoli prikriti političkim manipulacijama ili pseudomedijskim maglama. Ta trauma zahteva katarzu, i tome prisustvujemo svih minulih meseci. Ne bih rekao da su mladi ljudi, ne samo studenti, već i srednjoškolci, oguglali. Naprotiv, prenuli su se iz paralelne stvarnosti društvenih mreža, rešeni da preuzmu odgovornost za svoje živote. Sa njima i za njima krenuli su građani koji su propustili da u svojim najboljim godinama naprave koliko-toliko bolje društvo. A nije da nije bilo prilike. Spasa nam nema, ali propasti nećemo, jer jednom zakotrljan kamen pokrene lavinu.
Srbija se već dve godine nalazi u stanju duboke žalosti… To je kolektivna trauma koja se ne može ni zaboraviti ni ukloniti, a kamoli prikriti političkim manipulacijama ili pseudomedijskim maglama
Napisali ste desetine knjiga, i dobili mnogo priznanja. U najnovijim zbirkama priča, pod naslovima Nijedna od sedam i Roman o Cibulki, prepoznaje se, između ostalog, i tamna senka naše stvarnosti. Na koji način književnost reaguje na vreme u kojem nastaje i da li i tako doprinosi istini? Ima li umetnik obavezu da reaguje ili da se povuče u sopstvenu tišinu? Kako vi balansirate između lične introspekcije i društvene odgovornosti u svom radu?
Moje priče su fikcija nastala radom mašte i derivacijom znanja i iskustva. Neko bi rekao da su, ako je tako, a tako jeste, one laž. Ne, one su dublja istina, do koje se ne mora nužno dopirati racionalnim putem, niti namerom da onaj koji piše „pošalje poruku“. Intuicija je u pisanju, pa i u bilo kom drugom umetničkom stvaranju, podjednako važna kao i svesna kontrola same forme. Njihovim usaglašavanjem dolazi se do posebnog uvida u svet; razum je tu iluminisan osećanjima, nije bez razloga stari filozof govorio da su pevanje i mišljenje dve nerazlučive kategorije. A sad da pokušam da vam što konkretnije odgovorim: nijedan umetnik ne živi u kuli od slonovače. Čak i kada teži navodnoj potpunoj izolovanosti, u nekom imaginarnom staklenom zvonu, on ne može mimo sveta, vremena i prostora u kom postoji. Niti bez drugih ljudi. Sve radosti i poteškoće dolaze iz odnosa sa njima ili prema njima. U drugosti je ključ. Pisac je rezonatorska kutija ili odaja odjeka koji mu dopiru iz stvarnosti. I svako ko minulih decenija živi, piše ili stvara u Srbiji nije, sve i da je hteo, mogao odoleti pritisku vremena, odnosno turobne istorije: raspad stare države u dve etape, promena društvenog uređenja, mučno i neuspešno uspostavljanje demokratije, ratovi, bombardovanje, stradanje i izmeštanje stanovništva, zločini u naše ime, ubistvo premijera, kriminalizacija društvenih grupa od huligana do političara, kosovski Gordijev čvor, autoritarnost vlasti, sumrak institucija, erozija obrazovanja, uniženje najvažnijih profesija, siromaštvo, beskonačna kriza, uništavanje prirode, prodaja ili preterano iscrpljivanje njenih bogatstava, ozbiljan manjak ekološke svesti, geopolitički ćorsokak, korupcija, muljanje na izborima, nepripadanje evropskoj zajednici iako nismo na njenoj periferiji… I tako do sto i nazad. Može li bilo ko ostati imun na dane, mesece, godine i decenije u kojima je protekao i protiče njegov život? Piščeva uloga je da svedoči, jer, kako god da se gleda, književnost je društveno odgovorna umetnost. Ona nas, kao primenjena, umetnički oblikovana i posredovana etika, uči razlikovanju dobra i zla.
U digitalnom dobu, u kojem se reč širi brzinom svetlosti, a pažnja publike biva rascepkana, kolika je snaga književnosti? Još ima moć moralnog orijentira u oblikovanju svesti pojedinca i društva?
Već više decenija, sa raspadom velikih ideologija, rastom naučnih znanja, informatičkim i tehnološkim ubrzanjem, a posebno sa prevlašću liberalnog kapitalizma u kojem je i svaka umetnost postala roba – bogatstvo se, između ostalog, čuva ne samo novim ulaganjima i kupovinom zlata, nego i umetničkih dela i dragocenosti – književnost pokušava da se nekako snađe u takvom okruženju. U tome nema naročitog uspeha, suviše je spora i duboka za ovo doba brzine i površnosti. Druge umetnosti bolje se snalaze. One su prezentnije, performativnije. Vrhunski film, predstavu ili slikarsku izložbu odgledate za sat i po vremena, a za dobru knjigu, koju ne čitate samo zabave radi, potrebna su vam dva dana života. Ko još ima ta dva dana? Samo oni koji su na to ili profesionalno upućeni ili oni, mahom stariji, koji su odnegovali i sačuvali potrebu za čitanjem. Takvih u Evropi, koja je ipak kolevka književnosti, danas ima tek nekoliko procenata. I zanimljivo je: što je društvo stabilnije i ekonomski prosperitetnije u njemu se – manje čita. Književnost je, oduvek, rekoh, etika ispoljena estetskom funkcijom, pa je tako i danas. Samo što se na to u halabuci „naših dana”, shvaćenih u smislu one čuvene Disove pesme koja kao da je napisana juče, malo ko obazire. U Srbiji piše i objavljuje nekoliko hiljada pisaca, ali se njihov glas u javnosti čuje tek sporadično, po pravilu kada je reč o nekom „slučaju“. I tada oni ne nastupaju kao pisci zabavljeni estetičko-poetičkim pitanjima, nego kao politički komentatori ili kolumnisti. Ali, opet: o kakvom moralnom orijentiru govorimo kada je prosečan tiraž knjige domaćeg pisca od 150 do 300 primeraka? Teško taj glas izlazi iz sopstvene sobe.
Život nije negde drugde. Život je upravo ovde. I sada. I kada je već tu, treba ga živeti na način dostojan čoveka — uprkos svim iskušenjima i traumama kroz koje prolazimo
Ipak, knjige priča koje ste napisali imaju više izdanja. Kako gledate na to kada se uglavnom čitaju romani i naših i stranih pisaca?
Mislim da su pesnici i pisci priča oslobođeni imperativnog naloga koji stoji pred piscima romana. U rad na romanu mahom je unapred upisana težnja ka uspehu, a potom i sve druge kalkulacije, nagrade, ekranizacije, prevodi… Priče i pesme pišu se rasterećeno od tog imperativa, one ne nastaju iz ili zbog uspeha, već iz najdublje potrebe. Više sam u pisanju naučio od pesnika nego od romansijera. A kada neko piše bezinteresno, iz suštine stvari, na to se odazove čitalac koji to prepozna. Dovoljan je i onaj jedan, kada je pravi.
Očekuje nas 68. međunarodni beogradski sajam knjiga koji je oduvek bio praznik za pisce, izdavače i čitaoce. Ove godine ga neki izdavači bojkotuju jer njihova molba da se pomeri datum održavanja zbog tragičnog 1. novembra nije uvažena. Drugi, iako učestvuju, toga dana neće otvarati svoje štandove, treći imaju opravdanja zašto su učesnici… Kakav je vaš stav?
Mučnina i konfuzija. To mi prvo pada na pamet. Mučnina je personalizovano osećanje, a konfuzija kolektivno. Saglasan sam sa onima koji su odlučili da ne učestvuju na njemu, to je i hrabar i upozoravajući potez, odgovor na bahatost i neuviđavnost vlasti. Ali, razumem i ne osuđujem i one koji su odlučili da pod protestom ipak budu na Sajmu. Jer, ako se većina izdavača ne pojavi na tom mestu, pitam se kako će drugde oglasiti sopstveno postojanje i gde će izložiti svoju produkciju. Nije nam potrebna ta polemika, niti isključivost, svi su na gubitku. Objavljivanje knjiga u Srbiji je za većinu izdavača neprestani proces snalaženja i preživljavanja. Tiraži knjiga su premali, a ukupni troškovi, uključujući poreze i rabate, preveliki, tako da je to mahom entuzijastični, neprofitni posao, ali sa dalekosežnim kulturnim implikacijama. Razmišljam da odem jedan dan, uvažavam pisce čije knjige potpisujem kao urednik i izdavače koji objavljuju moje knjige, a koji će biti pod kupolom. Taj dan sigurno neće biti 1. novembar. Tada imam neizostavnu obavezu.
Pisac je rezonatorska kutija odjeka koji mu dopiru iz stvarnosti. Književnost je društveno odgovorna umetnost, umetnički oblikovana etika koja nas uči razlikovanju dobra i zla
Kako komentarišete odnos države prema kulturi u Srbiji? Postoji li uopšte kulturna politika? Koliku ulogu danas imaju pisci i intelektualci u zemlji u kojoj mediji dominiraju površnošću, spinovima i neistinitim informacijama?
Ako mislite da li postoji kulturna politika vlasti, svakako da postoji, i svodi se na dodelu ionako mizernih sredstava poslušnicima i promoterima. Takvi se uvek nađu, za trideset srebrnjaka lako se iznevere „moralni“ principi. Ali, na žalost onih koji o tome odlučuju, partijska kultura je kontradiktoran pojam ili oksimoron. Kultura je kultura tek kada nije partijska, kada nije obećana ili namenjena ispunjavanju nečije političke volje ili zahteva, pa, ako hoćete, i kada je kritički nastrojena, okrenuta licem vremenu u kojem postoji, čak i anarhoidna. Tu je izvor kreativne energije, ne u nekakvim administrativnim projekcijama. Kulturna politika u opštijem smislu, kada već nemamo kulturno tržište, trebalo bi da se svodi na društveni podsticaj individualnim ili kolektivnim stvaralačkim inicijativama bez uspostavljanja bilo kakvih apriornih zahteva. Toga ovde nema. Ili, kako je to rekao Umberto Eko, umetnici treba da proizvode krizu, a političari da je rešavaju. Kod nas je, očigledno, obrnut slučaj.
Prostor javne reči u Srbiji izgleda sve suženije. Kako biste opisali medijsku scenu? Kakvi su izazovi za informisanje, kritičku misao i javni dijalog?
Naježio sam se kada sam nedavno pročitao jedan članak Branka Milanovića. On, između ostalog, govori o tome da je u našem dobu prevladalo „potpuno i nepromišljeno oslanjanje na informacije koje nude pametni telefoni, čak toliko da se zaobilaze mnoge druge zdravom razumu dostupne i prilično očevidne informacije iz ‘stvarnog sveta’. Kao da zanemarujemo sopstveni um i zdrav razum i dajemo prednost onome što nam govore mali ekrani jarkih boja.” To za posledicu ima opadanje sposobnosti učenja. I onda sledi apokaliptični zaključak: „Možemo očekivati opšte zaglupljivanje populacije.“ Koliko čujem, jer to niti gledam niti čitam, pseudomediji pod kontrolom vlasti intenzivno rade na tome. Oni malobrojni mediji, koji teže realnom i kritičkom sagledevanju stvarnosti, a ne proizvodnji njene iskrivljene slike, na sreću nekako opstaju, iako je pritisak na njih iz dana u dan sve veći i veći. Biće sve teže, ali nema odustajanja. Moj stariji, divni kolega, pisac i reditelj Živojin Pavlović jednom mi je rekao: „Batine se moraju istrpeti.“ One nas učine jačim. Jer dijalog nije moguć. Za njega nije potreban most već lift, neko bi tu trebalo da se popne, a neko da se spusti. Strana vlasti grozničavo čuva stečene pozicije i moć raspolaganja novcem, uključujući nezasito sticanje koristi, dok ona druga, kritički nastrojena, ne zna šta joj je činiti, očaj i zapomaganje ne vode nikuda. Konačno, ili na početku, presudno je pitanje prosvećenosti populacije: pogledajte listu nivoa obrazovanja stanovnika Srbije i stvari će postati kudikamo jasnije. Slobodni mediji obraćaju se slobodnomislećim pojedincima, oni drugi „publici“ kojoj nije teško ispod kape.
Društvena previranja su u zamahu. Studentski protesti u Srbiji traju već jedanaest meseci, a njihovu borbu je prepoznao i svet, što pokazuje i to što su ušli u uži izbor za Nagradu Saharov koju dodeljuje Evropski parlament za slobodu misli. Verujete li da upornost mladih može dovesti do stvarnih preokreta? Šta biste im poručili kao neko ko ih je godinama podučavao?
Kao mladić upoznao sam čuvenog novinara Miru Radojčića, njegove tekstove čitao je i hvalio i sam Ivo Andrić. U jednom razgovoru Radojčić je rekao, citiram ga od reči do reči: „Kakav je to otac koji ne podržava svoje sinove?“ Proveo sam svoj radni vek sa studentima. Mnogi od njih napustili su Srbiju, dopisujem se sa nekadašnjim mlađim kolegama koji danas žive u evropskim zemljama, Americi, Kanadi, čak i na Novom Zelandu. Nisu otišli iz hira, nego iz želje za stabilnijim i prosperitetnijim životom. I da vidite, odlično su se snašli. Naši univerziteti su, uprkos raspadu društvenog sistema, i dalje dobri i prestižni. Sada se i na njih vrši pritisak, jer vlastima nisu potrebni kritički nastrojeni intelektualci već utišani poslušnici. Ali to ne može trajati doveka. Studenti su, gledano i na kratke a posebno na duge staze, kako po svojoj upornosti i pameti, tako i po sili vremena, već pobedili. Kriza će trajati, i kada konačno odu, jer će jednom otići, oni koji se sada drže noktima za zidove, gradnja novog sistema trajaće godinama. Današnje mlade generacije će ga uspostavljati i, duboko sam u to ubeđen, uspostaviti. Naše je da im se u okvirima sopstvenih moći i znanja priključimo i da ih podržimo. Ne samo deklarativno, nego stvarno, neposrednim učestvovanjem i, na kraju, sa hemijskom olovkom u ruci.
Ovogodišnji nobelovac Laslo Krasnahorkai poznat je po „apokaliptično-ironijsko-parodijskoj“ slici savremene Mađarske i sveta. Kada biste danas pisali priču o Srbiji, kako biste je nazvali i koje bi bile njene ključne odrednice?
Ko god je čitao Krasnohorkaija, izvanrednog pisca, uvideo je da u njegovim delima zaista nema nikakve idealizacije zemlje iz koje potiče. Naprotiv, on ide u red onih beskompromisnih autora kakav je bio Luj Ferdinand Selin ili kakav je danas Mišel Uelbek. Srbiju, ipak, ne bih u svojim pričama nazvao ni Stradijom ni Apsurdistanom, ne samo zato što sam od onih ljudi koji bi da u onom što gledaju i žive najpre vide bolju stranu, kao što je upravo i gledam. Već pre svega stoga što znam da su potencijali ove zemlje višestruko bolji od njenog sadašnjeg, vrlo zapuštenog izgleda, u gotovo svakom pogledu. I nije tu reč ni o kakvoj endemskoj ukletosti, kako vole da je vide profesionalni fatalisti i zadrti pesimisti, već o nedostatku odgovornosti, rešenosti i hrabrosti koju upravo iskazuju oni koji svoj život ne vide negde drugde, kako glasi čuveni Kunderin naslov. Ne, život je upravo ovde. I sada. I kada je već tu, i kada je već tako, treba ga živeti i proživeti na način dostojan čoveka. Uprkos svim iskušenjima i traumama kroz koje prolazimo.
