U jednostavnoj, značenjski jasnoj, svedenoj i elegantnoj postavci pripovetke Hajnriha fon Klajsta, Boris Liješević analizira princip pravde i pravednosti, s mnogo strana i iz mnogo uglova
„Ja samo hoću pravdu!“ – krik je glavnog junaka koji se poput lajtmotiva ponavlja u „partituri“ uspešne dramske adaptacije čuvene pripovetke Mihael Kolhas jednog od najznačajnijih nemačkih pisaca. Hajnrih fon Klajst je živeo u burno vreme, na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek, i njegovo delo u potpunosti odražava turbulentnu epohu prepunu istorijskih i umetničkih previranja. Život je završio kao u nekom gotskom romanu, potpuno u skladu sa zanosima romantizma, epohe koju njegovo delo i život obeležava – ubio se zajedno sa svojom prijateljicom Henrijetom Fogel. Imao je samo 34 godine.
Danas je Klajstovo delo jedan od stubova nemačke i evropske književnosti, kako njegove komedije (Zlatni krčag, Amfitrion), drame (Pentezileja, Robert Giskar, Princ Hamburga), tako i njegove pripovetke (Zemljotres u Čileu, Sveta Sesilija i muzika). Mihael Kolhas se vodi kao jedna od najboljih pripovedaka nemačke književnosti romantizma, inspirisala je mnoge umetnike u različitim umetničkim disciplinama, od pozorišta preko likovnih umetnosti pa do filma. Uticaj ovog dela ide tako daleko da je čak u psihijatriji poznat Kolhas sindrom, koji označava čoveka koji ima kompulsivnu potrebu da bude u pravu.
Priča se odvija u prvoj polovini šesnaestog veka kada trgovac Kolhas dolazi u sukob s Junkerom Vencelom fon Tonkom, koji mu je oduzeo konje kao zalog za prolazak preko njegovog imanja, te ih posle izvesnog vremena vratio potpuno iscrpljene i neuhranjene. Kolhas je tužio Junkera za nadoknadu štete i taj postupak uvodi junaka, ali i brojne druge ličnosti, istorijske i fiktivne, s dna i s vrha socijalne lestvice, u nezaustavljivu spiralu događaja koji će glavnog junaka koštati glave.
U odličnoj, besprekorno ritmovanoj adaptaciji (Fedor Šili, Miloš Krečković) ovog začuđujuće savremenog teksta, u prvi plan je stavljena upravo ta potreba za pravdom, ta neprekidna potraga da se moralni princip zadovolji i ostvari kao vrednost po sebi, bez obzira na posledice. Ta ambivalentnost principa pravde, zakona, u režiji Borisa Liješevića još je više izoštrena i ogoljena. U jedostavnoj, značenjski jasnoj, svedenoj i elegantnoj postavci, Liješević analizira princip pravde i pravednosti sa mnogo strana i iz mnogo uglova – kako se taj princip modifikuje i relativizuje, kako se pervertira i razvodnjava, kako se ideja pravde koristi kao postulat koji oslobađa, ali i kako postaje temelj tiranije. Često uz reference na svet u kome živimo, čak i s vrlo lokalnim aluzijama, uz ironiju i dosta humora, britko i sigurno, emotivno i politički osvešćeno, Liješević pretvara Kolhasovu borbu za pravdu u univerzalni krik potlačenih, poziv da svet bude pravedniji, poziv u revoluciju.
Svi aspekti predstave su dovedeni u saglasje, od atmosferične muzike i melanholičnih songova Kralja Čačka, preko svedene i funkcionalne scenografije Darka Nedeljkovića, te do značenjski preciznih kostima Marine Sremac. Većina glumaca igra više likova, što ne zbunjuje, već naprotiv, doprinosi dinamici postavke. Vojin Ćetković gradi lik Kolhasa s velikom snagom, gotovo kao personifikaciju ideje, principa, nema kod njega zapitanosti, ni dvoumljenja, njegova reč i nakana su jasne i precizne poput mača, i tek na kraju osećamo kolebanje, introspekciju, zapitanost. U zaista dobro usklađenom ansamblu (Milena Vasić, Nikola Rakočević, Vojislav Brajović, Miloš Samolov) posebno se ističu Miodrag Dragičević koji daje dubinu jednostavnom i lojalnom Herzeu, te Aleksej Bjelogrlić koji s promišljenom nonšalancijom prikazuje svu bahatost i moralnu koruptivnost Junkera. Jedna dobra, u ovim vremenima neophodna predstava.
