Kada se govori o određenim vremenskim periodima, istoričari i sociolozi ih radi lakšeg proučavanja raspoređuju u odvojena razdoblja. Pitamo se kako će se kroz koju deceniju nazivati naše vreme? Vreme postistine? Vreme lošeg ukusa? Vreme površnosti?
U nedavnoj prošlosti koja sada izgleda kao davna vremena, pre Jutjuba, TikToka i platforme Iks, razmatralo se šta je bolje i istinitije: visoka, srednja ili popularna kultura. Popularna kultura (pop kultura) kao što joj i naziv sugeriše oduvek je bila usmerena na što širu publiku, a time na zajednički imenitelj osrednjeg obrazovanja i skromnih zahteva. Kulturu „srednjeg dometa“ karakterišu najčešće pretenzije na ozbiljnost koje nema, dok je visoka kultura uvek bila za intelektualnu elitu (nažalost, ne nalazimo bolji izraz), odnosno za one koji pravilno razumeju ono što čitaju, čuju ili vide.
Engleski filozof Majkl Oukšot iznosi teoriju da je jedan od znakova vrhunske kulture to što se zna (prepoznaje) ono što ne mora da se zna. Svi oblici savremene umetnosti, i slikarstvo i skulptura i muzika i film, kao i književnost, zbog hiperprodukcije i dostupnosti preko raznih formi i platformi vrlo često su u direktnoj suprotnosti sa stavom da kvantitet rađa kvalitet. Na taj način, ono što nazivamo kulturom, postaje predmet banalnosti. Opšte uzevši, možda je promišljanje o kulturi u klasičnim terminima postalo konzervativno i anahrono. Aktuelni su trendovi provokacije naizgled bez dubljeg smisla, a ogromna je i uloga medija i društvenih mreža koje plasiranjem vesti zapravo izrađuju milione reprodukcija suštinski beznačajnog sadržaja. Tako je ceo svet saznao za bananu.
Kulturom spektakla dominira banalnost. Vargas Ljosa tvrdi da jednostavnost vizuelnog isključuje šansu za eventualnu ozbiljnost koja je nekada bila u centru kulture. Rezultat je svet „podeljen između funkcionalno nepismenih i potpuno sluđenih“
Ova voćka zalepljena za zid sivom lepljivom trakom, pod nazivom Komičar, delo je italijanskog umetnika Mauricija Katelana, prodata je po ceni od 6,2 miliona dolara u njujorškoj aukcijskoj kući Sadebi sredinom ovog meseca. Kupac banane je Kinez Justin Sun, osnivač platforme za trgovinu kriptovalutama „Tron“ i odnedavno kolekcionar umetnina. Dotični Sun je, naprasno otkrivši da ga interesuje umetnost, krenuo krupnim koracima, 2011. godine je kod Sadebija pazario Đakometijevu skulpturu za 78 miliona dolara, a, kako tvrdi, za dlaku je propustio priliku da kupi Biplov (pseudonim umetnika Majkla Vinklmana) NFT (nezamenljivi token) iste godine.
Komičar se sastoji od komada sive selotejp trake i jedne sveže banana koju je aukcijska kuća nabavila na štandu s voćem nedaleko od svog sedišta na Menhetnu za 35 centi. Kakav zapanjujući preobražaj jedne obične voćke u takozvani kulturni fenomen!
„Kulturni fenomen koji povezuje svetove umetnosti, mimova i zajednicu kriptovaluta“ – po rečima Suna, ma šta to stvarno značilo. Vlasnik banane, kralj kriptovaluta, veruje da će ovo inspirisati više razmišljanja i diskusija u budućnosti i da će postati deo istorije. „Planiram da kupljeno umetničko delo pojedem kao način da osiguram svoje mesto i u istoriji umetnosti i u popularnoj kulturi“. I u tome je uspeo samoproklamovani ljubitelj umetnosti koga bi svi ozbiljniji psiholozi definisali kao egzibicionistu koji je potrošio nekoliko miliona dolara da skrene pažnju na sebe. Ne na umetnost, ne na ideju, na ne daj bože neku trajniju vrednost, već na sebe samog. U kakvom dehumanizovanom svetu živimo, poništavajući čovečnost i plemenitost, tako će nam i biti.
Mauricio Katalan je debitovao sa bananom Komičar na galerijskom štandu kuće Perotin na sajmu umetnosti Art Basel Majami 2019. godine nakon višegodišnje stvaralačke pauze. Umetnik je Komičara opisao kao društveni komentar i razmišljanje o onome što cenimo, ukazujući na besmisao umetničke prakse i produkcije. Kontroverzna banana je istovremeno ismejavana kao posledica degeneracije umetničkog tržišta i hvaljena kao simpatičan simbol sopstvenog apsurda. Galeristi su ponudili brojna tumačenja i „etikete“, od toga da predstavlja omaž Čarliju Čaplinu (!) da je simbol pobune protiv autoriteta i imperijalizma, sve do statusa južnog voća kao simbola globalne trgovine koju umetnik afirmiše (ili ne)? Ovde nikom ništa nije jasno.
Ipak, bez obzira na sva dublja značenja koja su joj spočitavana, banana je ipak na kraju skončala kao i svi ostali sa njenog porodičnog stable – bila je prosto rečeno pojedena. I to više puta. Prvi put 2019. prilikom performansa umetnika Dejvida Datuna na Art Bazelu u Majamiju, a zatim par godina kasnije (van okvira umetničkih performansa) smazao ju je ogladneli južnokorejski student umetnosti, posetilac muzeja Leum u Seulu. Kada je Katelan obavešten o tom drugom „incidentu“, izjavio je da „to uopšte nije problem“. Naravno da nije problem kada identičnu skromnu zamensku bananu može nabaviti na svakom koraku.
Ali galeristi, osluškujući puls tržišta, nisu se osvrtali na prostu činjenicu da banana (kao i sive samolepljive trake) ima na svakom ćošku. Godine 2019. savremena galerija Perotin prodala je čak nekoliko verzija banane, pardon instalacije, u vrednosti 120.000 i 150.000 dolara. Jedna banana je otišla neimenovanom privatnom kolekcionaru, a drugu je kupio cenjeni njujorški muzej Solomon Gugenhajm.
Nepunih pet godina kasnije, istovetna (ali ne i ista) banana i identičan selotejp postižu cenu od vrtoglavih šest miliona dolara. Da li je uopšte moguće biti ozbiljan pa postaviti pitanje da li je Justin Sun preplatio bananu ili je napravio pametnu kupovinu?
Kupac Komičara je enormno bogatstvo stekao trgujući kriptovalutama, tako da razume i barata apstraktnim konceptima i pojmovima nekog virtuelnog sveta. Sun se svrstava u čitav niz ljudi koji su raznoraznim postupcima pokušali da osiguraju besmrtnost (ili samo 15 minuta slave, kako je predvideo guru pop kulture Vorhol), ali ne verujemo da će manijakalnim trošenjem na banane ući u panteon kolekcionara kome želi da pripada. Ili možda ipak hoće?
Marsel Dišan, Karl Andre i mnogi drugi su sto godina pre Katelana izazivali snažne reakcije. Klozetska šolja tada, banana sada, ali s jednom suštinskom razlikom – takve teme prozaičnih predmeta su ranije bile umetnički oblikovane i dorađivane dok je sada sirovo stanje predmeta početak i kraj umetničkog angažmana
Banana kao provokacija, i ako je suditi po njenom umetničkom imenu Komičar, trebalo bi da bude smešna, objašnjava Metju Slotover, suosnivač londonskog sajma umetnosti Frieze. „To je veoma osnovni, bezvredni predmet. A njegovo pričvršćivanje na zid ne može biti jednostavnije i neumetničkije. To je apsurdna stvar i apsurdno je da ljudi plaćaju novac za to, ali to je u velikoj meri deo posla.“ Prevedeno na jednostavniji jezik, koji bi gotovo i banana mogla da razume, apsurd vlada na svim poljima a mi koristimo situaciju i profitiramo.
Ovakva pojava nije ni nova ni revolucionarna. Umetnici Marsel Dišan, Karl Andre i mnogi drugi su sto godina pre Katelana izazivali snažne reakcije pretvarajući svakodnevne predmete u umetnost. Klozetska šolja tada, banana sada, ali s jednom suštinskom razlikom – takve teme prozaičnih predmeta su ranije bile umetnički oblikovane i dorađivane, dok je sada sirovo stanje predmeta početak i kraj umetničkog angažmana.
Interesantna je i vrlo česta stvar da neki poznati savremeni umetnici stvaraju užasno banalne stvari koje bi navodno trebalo da se podsmevaju banalnosti. To posmatrača dovodi u totalnu konfuziju, da li se to umetnik zavitlava na račun savremene umetnosti, ili je to domet njegovog stvaralaštva? Ono što dovodi u ozbiljnu sumnju umetnikov talenat je potpuni nedostatak samoironije. Kao bajagi kritikovati običnost i vulgarnost kroz obično i prizemno stvaralaštvo, umetnički, estetski pa i etički je nemoguće.
O fenomenu srozavanja kulture pisao je u zbirci eseja Beleške o smrti kulture (kod nas, nažalost, nisu prevedeni) čuveni peruanski pisac Mario Vargas Ljosa.
Njegovo viđenje je da je viši nivo kulture zamenila kultura spektakla i zabave u kojoj je, kako on kaže, „zabaviti se, bežati od dosade, univerzalna strast”. Kulturom spektakla dominira banalnost, u kojoj je najveća vrednost zabavljati sebe i zabavljati druge, iznad bilo kakvog oblika znanja ili ideala“. Vargas Ljosa tvrdi da jednostavnost vizuelnog – televizija, pametni telefoni, internet, isključuje i samu šansu za eventualnu ozbiljnost koja je nekada bila u centru kulture. Rezultat je, smatra on, svet „podeljen između funkcionalno nepismenih i potpuno sluđenih“.
To je nova stvarnost, to je osnovno obeležje vremena u kome živimo. Njegove najupečatljivije karakteristike su odsustvo ozbiljnosti i nedostatak osećanja lične odgovornosti za svet oko nas. Banana sa selotejpom je vest u godini kada se obeležava sto godina od rođenja nadrealizma u Evropi, umetničkog pravca koji je bio neraskidivo vezan i isprepletan sa velikim društvenim promenama. Kakvu nam budućnost nagoveštava Komičar?
