Vredni reditelj Radu Žude započinje film Drakula, drugi snimljen u poslednjih dvanaest meseci, višekratno ponovljenim prizorom vulgarne rečenice Vlada Cepeša, generisane uz pomoć AI, nove omiljene igračke rumunskog reditelja. Njegov prethodni film Kontinental ’25 prikazan i nagrađen februara ove godine u Berlinu, o moralnim nemirima profesorke univerziteta u Klužu koja je utučena saznanjem o rumunskom nacionalizmu, anitisemitizmu i netrpeljivosti u multinacionalnoj transilvanijskoj sredini, počinje dugim kadrom ulaska u bajkovitu šumu koju „nastanjuju“ plastični modeli dinosaurusa u prirodnoj veličini. Sudbinu vlaškog vojvode Vlada Cepeša, zaštitnika hrišćanstva, koji je nadimak dobio po tome što je tokom vladavine navodno sprovodio surove metode u odbrani od osmanlijskih osvajanja i moralne nemire mlade profesorke iz Kluža – dele stoleća. Ali, Radu Žude kroz oba filma ukazuje na dijapazon svojih interesa, i fizički i intelektualno, pozivajući se na misao Žan-Lika Godara da je svaka dostupna tehnička alatka u rukama reditelja dobrodošla i opravdana, te svesno radi na „demokratizaciji filma“.
Sada joj je, u oba slučaja, doprineo koristeći AI i ajfon. „Shvatio sam da je sama veštačka inteligencija kao Drakula – princip usisavanja svega bez traženja dozvole“, kaže on. Ne ustežući se od pornografskih slika, preplitanja žanrova (savremeni avangardni mizankadar), očešavši se o pramodel Drakulu Brema Stokera, nadogradnjama mita koje su doneli Karl Teodor Drajer, Verner Hercog i Frensis Ford Kopola, slobodno adaptirajući prvi rumunski roman o vampirima G.M. Amze i Al. Bilcureškua Vampirul objavljen 1938, doneo je u Lokarno, što bi Srđan Karanović rekao – svojevrsnu „samoposlugu“ u kojoj ima šale, zbilje, pornografije, politike, zabave, a i pravog filma. Kada se razgrne sva ta šuma, nazire se Žudeov komentar o fašizmu, rumunskom nacionalizmu i vulgarnom kapitalizmu. Nažalost, Drakula poprilično kaska za Žudeovim filmovima Aferim i Nije me briga da Ii ćemo u istoriju ući kao varvari.
Ova dva rana filma bave se istorijskim faktima, istinama i lažima, spektakularno ali ubedljivo ukazujući na sve ono što je Žude nameravao da iskaže svojim novim filmovima. Žude je veoma radan reditelj, koji sada snima dva filma godišnje. Drakula, posle filma Kontinental ’25 potvrđuje da nije loše suziti dijapazon, izoštriti fokus i predahnuti malo.
Drakuli u Lokarnu, još od kanske predselekcije, prave društvo Jakušimine iluzije, Naomi Kavase i Maktub, moja ljubav, Abdelatifa Kešiša, možda još poneki film reditelja bez veće međunarodne reputacije. Program koji autoritativno potpisuje umetnički direktor Đona Nacaro, uz saradnike programere među kojima se ističe i Stefan Ivančić, odaje utisak izbrušenosti, koherentnosti i posvećenosti afirmaciji nezavisnog umetničkog izraza.
Veliku podršku programskom kolektivu ove godine dala je novoizabrana predsednica Festivala u Lokarnu Maja Hofman, producentkinja dokumentarnih filmova (Marina Abramović: umetnik je prisutan, filmovi o Pegi Gugenhajm, Robertu Mejpltorpu, Žan-Mišelu Baskijatu…), kolekcionar umetničkih dela Džulijana Šanbla, Endija Vorhola, Frančeska Klementea…, farmaceutski magnat i filantrop. Za razliku od prethodnih predsednika Festivala u Lokarnu koji su se uglavnom fotografisali s gostujućim zvezdama, Maja Hofman je dala izuzetnu podršku u izboru i privlačenju autentičnih vrednosti svetskog filma na Pjaci Grande. Zvanični festivalski poster ove godine je urađen u 3D tehnici po fotografiji En Libovic, velike umetnice fotografije, lične prijateljice predsednice Hofman.
Izrazitije nego što je Radu Žude svojim filmom doprineo demokratizaciji kinematografije, predsednica festivala učinila je da program na Pjaci Grande prevashodno posvećen zadovoljenju darežljivih festivalskih sponzora i da, sem uobičajene pregršti američkih i francuskih filmova, ove godine bude otvoreniji i za druge kinematografije. Tako je na otvaranju prikazan debitantski film Jermenke Tamare Stepanijan U Artovoj zemlji, za kojom su sledili Rođendanska žurka Migela Anhela Himeneza sa velikim Vilemom Defoom, Iraklia – Gilgamešov san... uz dva filma ovenčana nagradama u Kanu – norveški Sentimentalne vrednosti Joahima Trira i iranski Jedan slučajan incident Džafara Panahija.
U glavnoj konkurenciji za nagrade Zlatni leopard na programu su srpsko-rumunski Sorella di Clausura, ranije u Lokarnu nagrađivane Ivane Mladenović i Linije želje Daneta Komljena. Bog neće pomoći, jedne od najtalentovanijih hrvatskih rediteljki Hane Jušić, nije dosegao visine njenog debija Ne gledaj mi u pijat, ali je polazeći od mogućeg slučaja, svesna razlike između fakticiteta i umetničke istine, izgrađen ubedljiv film o prirodi muškaraca predstavljen preko odnosa dveju žena koje su različitog porekla, s dva kontinenta, koje čak i ne govore isti jezik. Bog neće pomoći je spor film, delikatno feministički, ogledalo lepote i tajanstvenosti koje izviru iz filmova Klavir Džejn Kempion i Tajna Kaspara Hauzera Vernera Hercoga.
Zangerhauzenska žudnja, četvrti film Julijana Radlmajera nastao je na nadrealističkom spoju nemačkog romantizma i rudarske industrije – u Zangerhauzenu, gradu na istoku Nemačke, čija opipljiva usnulost krije bogatu, burnu istoriju. Zangerhauzenska žudnja je film o tri žene koje deli etnička pripadnost i oko dvesta godina toka istorije. Kroz njihove avanture i galeriju likova koju čine pesnik Novalis, revolucionarne sobarice, kradljivci konja, planinari nudisti, filmofilski duhovi, povremeni rasisti, ratoborni rasisti, pravi nemački Nemci, korejski turistički vodič sovjetskog porekla, iranska filmska umetnica koja radi kao influenser na Jutjubu ili sakupljači otpada… Radlmajer slika liniju klasne borbe kao grupni portret koji slavi žudnju.
Ubedljiv politički zaokret i žudnja za pravdom obeležje je skoro svake festivalske večeri. Uz dokumentarni film Kemala Aldžafarija Sa Hasanom u Gazi, hiljade belih kartona s krvavim otiskom podignutih na Pjaci Grande, apel su za zaustavljanje ubistva nevinih. Bogata i solidarna švajcarska publika nije ostajala nema pred zločinima. Na prijemu pred otvaranje Festivala, svaki govornik osvrnuo se i pozivao na razum i odgovornost pred onim što se dešava u Gazi.
Festival je dodelio niz počasnih priznanja umetnicima – Golšifte Farahani, svetskoj glumci iranskog porekla, libanskim producentima Žoržu Šukeru i Mirjam Sasin, glumcu Džekiju Čenu, kostimografkinji Mileni Kanonero, reditelju Aleksandru Pejnu i glumicama Lusi Liu i Emi Tompson. Svako od nagrađenih biranim rečima zahvalio se na nagradama pred sedam hiljada gledalaca na Pjaci Grande. Ema Tompson je, pred nešto skromnijim brojem slušalaca – na mastreklasu povodom dobijanja Nagrade Kluba leopard ispričala pikanteriju iz sopstvenog života: „Bilo je to tokom mog razvoda od Keneta Brane. Bila sam u prikolici, dok smo snimali Osnovne boje Majla Nikolsa. Zazvonio je telefon. ‘Zdravo, ovde Donald Tramp’. Mislila sam da je šala. Rekla sam: ‘Kako mogu da vam pomognem?’ Rekao je: ‘Voleo bih da odsednete u jednom od mojih prelepih mesta, a možda bismo mogli i da večeramo’. Shvatila sam da je baš tog dana moj razvod konačno završen. Kladim se da on ima ljude koji svuda traže odgovarajuće osobe koje bi mogao da izvede, ali – pronašao je broj moje prikolice na setu! To je praćenje! Dakle, da, mogla sam da izađem na sastanak s Donaldom Trampom. Mogla sam da promenim tok američke istorije!“
