Lazar Vujaklija nije bio artbrutista, ni naivni slikar, kakve su mu odrednice davno pripisane – novo je čitanje tog svestranog umetnika čija se prva velika retrospektiva održava u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini. Postavku Lazar Vujaklija: Protest prema sebi kustosirali su Vladimir Kokoruš i Danica Đorđević Janković, koja za Radar otkriva mnoge finese iz života i rada ovog stvaraoca, preminulog pre 30 godina.
„O Vujakliji nema mnogo zvaničnih podataka, pa je poznato da je rođen u Beču 1914, ali se samo pretpostavlja da mu je majka bila Nemica ili Slovenka, a otac Srbin. Sve što znamo o njegovim počecima potiče iz tekstova Ota Bihalji-Merina, Alekse Čelebonovića, Miodraga B. Protića i Lazara Trifunovića, objavljenih u katalozima njegovih prvih izložbi“, objašnjava kustoskinja.
Dva teksta, Čelebonovića i Trifunovića, koja su mu više godila ili ga bolje opisivala, Vujaklija je ponovio u samizdat monografiji 1972, publikovanoj na svega četrdesetak strana, mahom ispunjenih crno-belim fotografijama njegovih radova. Ali, baš ta briga o profesionalnoj biografiji bitno odstupa od naivnog pristupa prezentaciji svog stvaralaštva.
Još važnije, u samim crtežima, slikama, grafikama… umetnik u našem fokusu nije delovao iz nesvesnog, već je svaki njegov potez bio pažljivo osmišljen. Pored toga, ponavljanje motiva (sunca, šake, noža, maski, golubova…), nije bilo automatsko, već je vodilo usavršavanju simboličkih prikaza, sve do neke vrste pikturalne azbuke, kako primećuje Đorđević Janković.
Dišanovski principi
To novo pismo, Vujaklija je primenio kao deo narativa Zapisa o Darinki, Crvene i Seljačke poeme, dok ga srećemo i u Mapi 20 litografija koju poseduju bar tri institucije – MSUB, Muzej grada Beograda i Galerija Matice srpske. Time je ovaj navodni „naivac“ potvrdio tezu Marsela Dišana o „portabilnosti“ umetničkog dela, odnosno mogućnosti da ono bude umnoženo, bez gubitka konceptualne vrednosti.
Sve navedeno nisu mogli da uvide istoričari umetnosti i kritičari krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih prošlog veka, iako je tada buktala umetnička revolucija u svetu. Pa su tvrdili da Vujaklija ponavljanjem svojih „naivnih simbola ekspresionizma“, zapravo „zalazi u manirizam“, što je bilo daleko od istine, po viđenju današnjih stručnjaka.
On sam bio je protiv klasifikacija, smatrajući da su „izmi“ nepotrebna petljancija, i ljuteći se zbog etiketiranja. Ali, i tu ljutnju znao je kako da formuliše, pa se prvom ko ga je dogmatski obeležio, Miodragu B. Protiću, obratio putem intervjua novinaru Jutarnjeg lista.
„Uoči objavljivanja Protićeve Istorije srpskog slikarstva, 1970, Vujaklija je rekao da bi autoru bilo bolje da ‘knjigu vrati na povezivanje’, a deo o njemu iscepa. Tom inteligentnom dosetkom, on nije samo ukazao na grešku u čitanju svog izraza, već je i aludirao na svoju bazičnu profesiju knjigovesca. A ona mu je otvarala prilike da bude u kontaktu sa raznovrsnom literaturom, pa i umetničkom, koja ga je najviše zanimala“, kaže kustoskinja.
Đak Petra Dobrovića
Ovo je dalje značilo da je taj polivalentni stvaralac bio načitan i vrlo obrazovan, što opet odudara od etikete artbrutiste. Istina, njegovo formalno obrazovanje podrazumevalo je završenu Grafičku školu, ali kod profesora (istovremeno i direktora) Đorđa Andrejevića Kuna, kao i završen večernji tečaj slikanja pri Narodnom univerzitetu Kolarac, kod čuvenog Petra Dobrovića. Koga je smatrao svojim pravim učiteljem.
Međutim, i ovde je bezmalo došlo do „skandala“, kad je Vujaklija „prekopirao“ jednu sliku Dobrovića. Videvši taj njegov rad, Dobrovićev asistent Ivo Šeremet, stao je da nagovara Vujakliju da sliku pokaže profesoru, što je ovaj uporno odbijao. Jer, bilo ga je sramota da on vidi da je reprodukovao svaki njegov potez date slike, zamenivši samo lice portretisanog.
Takav bi se čin danas smatrao aproprijacijom, decenijama krajnje legitimnom, pa bi pod tim opisom prošla i prva Vujaklijina kopija, ikone kućnog sveca. Koju je kao svoje delo, iako bukvalno precrtano, pokazao roditeljima, a ovi se (valjda) krstili u brizi da im sin ne postane lažov.
Da li bi mu zbog sličnog zamerili čuveni autori dela pohranjenih u Muzeju kneza Pavla (docnije Narodnom), gde je svakodnevno išao, nakon završenog posla u knjigovezačkoj radnji? I uvek birao jednu sliku da je posle replicira po sećanju.
„Nije li to suština današnjeg akademskog obrazovanja“, primetila je umetnica Darinka Pop-Mitić, angažovana da bi u okviru jagodinske postavke reprodukovala detalj Vujaklijinog murala sa zgrade u Bulevaru kralja Aleksandra 159, prve savremene freske na nekoj fasadi u Beogradu.
Slične je on naslikao u enterijerima raznih prestoničkih institucija, kao i na Palati Geneks, ali i u bioskopu u Kruševcu, tada najmodernijem u celoj SFRJ. A sada propalom, baš kao iVujaklijine monumentalne slike nastale na zidovima.
Među velikanima u Palati SIV-a
Da je ondašnja država imala kulturnu viziju, svedoči i Palata SIV-a, gde se kao deo inventara čuvaju radovi tada najvećih umetnika, među koje je svrstan i Vujaklija. Time i njegova tapiserija Sunce, zidna slika Svečano – putevi Jugoslavije, kao i tri tepiha u salonu Srbija, (i dalje) nude materijal za nova čitanja. Baš kao i drugi od dva Vujaklijina nastupa na Bijenalu u Veneciji, 1956. godine.
„Tada je država proklamovala modernizam kao državni umetnički pravac, distancirajući se od socrealizma i SSSR. Pozivajući Vujakliju, ali i Protića, između mnoštva ostalih, da predstave državu na venecijanskoj smotri, htelo se reći da Jugoslavija neguje i ceni umetnike formirane izvan zvaničnih akademskih okvira, afirmišući intelektualno utemeljene, jasno profilisane autorske poetike koje sintetišu različita prethodna iskustva u savremeni izraz“, zapaža Đorđević Janković. Jer, i sam Protić bio je neformalno likovno školovan.
Potonja istorija nije išla naruku Vujakliji ni kada je u pitanju gigantska bronzana skulptura, u parku fabrike Prvi maj Pirot, visoka pet metara. Pretrpevši velika oštećenja, sada je kompletno zarasla u korov, pa se dobro vidi jedino iz vazduha. Odakle svedoči o modernističkom spomeničkom skulptorskom izrazu, ravnom (maltene) Dušanu Džamonji, akademiku, ili Miodragu Živkoviću, recimo. Čije je mesto u umetničkoj povesti drugačije, miljama udaljeno od naive i art-bruta.
Bavio se ovaj tzv. marginalac i performansom, uoči svoje oproštajne postavke, nazvane Poslednjom samostalnom izložbom crteža, slika, grafika i tapiserija, održane 1985. u Galeriji ULUS u Masarikovoj ulici. Tada je, kao sedamdesetjednogodišnjak, potopio svoje dve biste u Dunav, ne bi li ih „jednog dana pronašli arheolozi“, i možda dali konačni sud o njegovom opusu. „Zanimljivo je da je Vujaklija iz do sada nepoznatih razloga, neposredno pre te izložbe povukao svoj legat od 163 slike, poklonjen Gradu Beogradu“, ističe naša sagovornica.
Bio i performer
Svoju jednostavnu genijalnost Vujaklija plaća i danas: mnogi falsifikatori smatraju da je njegov crtež lak za precrtavanje, pa je tržište preplavljeno kopijama njegovih dela. Tako se i životni i profesionalni krug ovog umetnika simbolično zatvara. Publika ima priliku da do 26. maja, do kad traje izložba, promišlja na svoj način 170 izloženih radova, ali i sam naziv postavke, preuzet iz Vujaklijinog umetničkog stejtmenta, ili manifesta.
Da li je on išao protiv sebe, vrlo pristojnog i učtivog, kako su ga prijatelji videli, upuštajući se u sitne rasprave sa kolegama, a pre svih s Protićem? I prkoseći (novim) vlastima, povlačenjem legata? Ili je protestovao protiv svoje slike u javnosti? Ili je pak do kraja preispitivao vlastiti identitet, što je svojstvo svakog umetnika, bez obzira na odrednicu?
