U knjizi Filozofija nade (izdavač: Geopoetika, prevod s norveškog: Gorana Knežević), Laš Fr. H. Svensen, profesor na Univerzitetu u Bergenu, prošao je kroz istoriju filozofije da bi definisao nadu i razjasnio njenu vezu sa slobodom, politikom, večnošću, ovozemaljskim, optimizmom, pesimizmom, iracionalnošću, smislom života… Na dve stotine strana, ostao je uobičajeno razigran. Nije zaboravio muzičke citate (ovde opet Talking Heads: „Raj je mesto gde se nikada ništa ne događa“), niti kolege koje redovno „muči“ u izmišljenim slikovitim primerima. S tim da se sada više igrao sopstvenim životom, zamišljao da se napio pa nadao da nije napravio neku budalaštinu. I sećao finala Vimbldona 1980, meča Borga i Makenroa, bivajući krajnje ozbiljan dok se poziva na logorska iskustva Prima Levija i Viktora Frankla. Sve da bi među koricama omeđio i rastumačio složenu reč. Ne skriva da je neposredan povod za pisanje bila ruska invazija na Ukrajinu 24. februara 2022; reakcija ukrajinskog naroda, nada da će uspeti da se suprotstave demonstraciji ruske nadmoći i da će ostati slobodni.
Liberalna demokratija predstavlja značajnu temu u knjizi o nadi. Primećujete da je u recesiji od 2006.
Nada zahteva osećaj za meru: trebalo bi da se uzdrži od grandioznosti i prihvati ograničenja i apsurde svojstvene ljudskom stanju. Ovaj osećaj za proporciju jeste moj glavni argument kada govorim o liberalnoj demokratiji, koja zaista jeste u opadanju tu negde od 2006. To je važno za filozofiju nade, jer nada nije samo lično psihološko raspoloženje – takođe je oblikuju institucionalni i socijalni svet u kom ljudi žive. Liberalna demokratija, sa svim svojim nesavršenostima, jeste politički sistem izgrađen na pretpostavci da pojedinci imaju sposobnost da promišljaju, da veruju jedni drugima i sarađuju u uslovima pluralizma. Ukoliko je nada, u srži, verovanje da budućnost sadrži mogućnosti kojima treba težiti, onda liberalna demokratija predstavlja jedan od retkih političkih okvira koji zapravo operacionalizuju takvo stanovište u životu kolektiva.
Bitne su institucije.
Demokratsko društvo uvek počiva na krhkoj pretpostavci da ljudi mogu da se ne slažu, a da ne postanu neprijatelji; da institucije mogu da kanališu sukob u mirne procedure; i da se budućnost može oblikovati sporim radom kompromisa. Nada nalazi plodno stanište u takvom sistemu jer ne zahteva savršenstvo. Umesto toga, od nas zahteva da delamo u neizvesnosti, bez garancija, ali s uverenjem da je budućnost barem delimično otvorena za naše napore. Opadanje liberalne demokratije stoga nije jedino politička kriza, nego predstavlja i sužavanje horizonta za smislenu kolektivnu akciju.
Pored Filozofije nade, Geopoetika je objavila Filozofiju dosade, Filozofiju mode, Filozofiju zla, Filozofiju straha, Filozofiju rada, Filozofiju slobode, Filozofiju laži i Filozofiju usamljenosti Laša Fr. H. Svensena
Naglašavajući da su izrazi optimizam i pesimizam novijeg datuma, podsećate da su sredinom 18. veka u debatama bili vrsta pogrdnih reči, „nešto nalik tome kako se neoliberal i postmodernista koriste u novije vreme“?
Termini tipa neoliberalan i postmodernistički danas često funkcionišu kao sveobuhvatne uvrede. Te etikete prestaju da funkcionišu kao analitičke kategorije i postaju retoričko oružje. Ta promena je simptomatična za ono što sagledavam kao širu kulturnu promenu: to je sumnja u mogućnost postojanja neslaganja u dobroj veri. Kada etikete zamene argumente, građani odustaju od sporog rada na međusobnom razumevanju, sve u korist plemenske identifikacije. A kad politička plemena postanu epistemološka plemena – svako sa sopstvenim istinama – nada postaje teža jer zahteva zajednički svet, ili barem mogućnost njegovog postojanja.
Ključno je neslaganje građana?
Da bi liberalna demokratija funkcionisala, građani moraju imati nadu da mogu da utiču na društvo tako da se kreće u željenom pravcu. Građani moraju da veruju da ima smisla angažovati se politički, čak i kad ne dobiju uvek ono što žele. Bez nade, postoji samo politička apatija. U beznađu čovek postaje paralisan, odsečen od bitnih mogućnosti. Svaka nada koja bledi ostavlja vam obzorje s manje značajnih mogućnosti, a ako nada potpuno nestane, to obzorje se zatvara. Nada se može posmatrati kao izraz slobode – ideja da nismo potpuno prepušteni na milost i nemilost okolnostima, već uvek možemo u izvesnoj meri prevazići situaciju u kojoj smo se našli.
Tako stižemo do složenog pitanja poverenja.
U demokratskim društvima zavisimo jedni od drugih u postizanju političkih ciljeva. Potrebno nam je poverenje. Poverenje pretpostavlja nadu. Možda bi još preciznije bilo reći da poverenje jeste oblik nade. Nada je širi fenomen, jer možete imati nadu bez poverenja, ali ne možete imati poverenje bez nade. Da bi nada poprimila oblik poverenja, mora postojati pretpostavka da će osoba ili institucija na koju se oslanjate verovatno biti dostojna tog poverenja. Ipak, poverenje uvek funkcioniše u granicama nade, jer znamo da nikada ne možemo da budemo sigurni da će se naši sugrađani ponašati onako kako očekujemo. Kad se nadamo, takođe formiramo zajednice nade. Na ovaj način stvaramo društvene i političke pokrete, koje ujedinjava ono čemu se nadamo. Kad se ujedinimo na ovaj način, možemo postati politička snaga sposobna da preobrazi društvo.
Studentima bih zato rekao: ne odbacujte nadu – usavršite je. Nada bez iskustva je impulsivna; iskustvo bez nade pretvara se u cinizam. Društvima su potrebni pojedinci koji mogu da spoje te dve stvari, koji zadržavaju uverenje da budućnost može biti bolja
Govorimo o poverenju, ali sami esejizirate da danas pojedini ljudi veruju određenim političarima ma kakve god laži izgovarali?
To je, nažalost, empirijski dobro dokumentovano. Pitanje je zašto. Zašto se ljudi drže lidera čak i ukoliko su oni očigledno nepošteni? Odgovor, tvrdim, leži u strahu. Strah sužava um; smanjuje obzorje mogućnosti. Kada su ljudi anksiozni – ekonomski, kulturno, egzistencijalno – postaju manje sposobni da tolerišu dvosmislenost i spremniji da sebe povere ličnostima koje obećavaju izvesnost. Političari koji trguju strahom to savršeno razumeju.
Trguju?
Oni izmišljaju pretnje ili uvećavaju one koje već postoje, ali su male; predstavljaju svet kao bojno polje između „nas“ i „njih“; i nude sebe kao jedine zaštitnike naroda. U takvoj klimi, istina postaje sekundarna. Strah stvara psihološku zavisnost: čovek veruje lideru ne zato što su njegove izjave verodostojne, već zato što mu neverica deluje previše opasno. Posebno zabrinjava što strah, za razliku od nade, izgleda ne zahteva opravdanje. Čovek se može bojati bez razlogâ; strah sam sebe potvrđuje. Političari koji mobilišu strah stoga ne moraju da dokazuju postojanje pretnje. Samo treba da je navedu.
Godinu u Srbiji obeležili su studentski protesti. Imate li savet za te mlade ljude? Pitam zbog redova o Aristotelu. Smatrao je da se čovek može nadati na dobar i loš način. „Mladi su puni nade na loš način… Aristotel poredi mlade sa pijancima, pošto je moć procene jednako loša i kod jednih i kod drugih i lako ih je prevariti, upravo zato što lako pribegavaju nadi.“ Stariji su podozrivi zbog prethodnih razočaranja.
Upravo u ovom političkom pejzažu, vođenom anksioznošću, mladi demonstranti – poput studenata u Srbiji – moraju da se snađu. Koji savet bih im mogao dati, posebno u svetlu Aristotelove opaske da su mladi puni nade „na loš način”, što se čak može uporediti sa stanjem opijenosti? Aristotelova poenta nije da mladi treba da odbace nadu, već da njihovoj nadi često nedostaje iskustvo. Mladalačka nada teži preterivanju: teži verovanju da je sve moguće, da se strukturna ograničenja mogu prevazići naprosto zato što to želimo i da je moralna čistota važnija od praktične mudrosti. To je ono što Aristotel kritikuje – ne samu nadu, već nadu bez odgovarajućeg utemeljenja.
Poručujete?
Tim mladim ljudima bih zato rekao: ne odbacujte nadu – usavršite je. Nada bez iskustva je impulsivna; iskustvo bez nade pretvara se u cinizam. Društvima su potrebni pojedinci koji mogu da spoje te dve stvari, koji zadržavaju uverenje da budućnost može biti bolja, ali koji takođe razumeju sporu, neurednu i često obeshrabrujuću stvarnost političkih promena. Isto, savetovao bih da izbegnu dve zamke. Prva je iskušenje da se nada vidi kao garancija uspeha: „Ako dovoljno snažno protestujemo, pobedićemo.“ Takve garancije nikada nema. Prava nada deluje bez garancija. Druga zamka je verovanje da je nada stvarna samo kada je sveobuhvatna. Zapravo, politička nada mora koegzistirati sa razočaranjem. Možemo izgubiti bitke, a da ne izgubimo nadu; uistinu, najzreliji oblici nade dolaze do izražaja samo kada se svet opire našim naporima.
Američki filozof Džon Rols teoretisao je o realističnoj utopiji. „Poenta je da tendenciju ka idealizaciji držimo pod kontrolom. Uz to, naše političke nade moraju prihvatiti ljude onakve kakvi jesu, a ne podrazumevati totalnu transformaciju ljudske prirode.“ Stranicu dalje zaključujete da se liberalna demokratija mora nadati umereno, onome što je realno moguće?
Ovo nas dovodi do ideje realistične utopije, kao što je ona koju opisuje Džon Rols. Rols tvrdi da politička filozofija ne bi trebalo da se prepušta fantazijama o savršenstvu; umesto toga, trebalo bi da istražuje ono što je realno moguće pod povoljnim, ali ipak verovatnim uslovima. Takav pristup je duboko kompatibilan sa mojim shvatanjem nade. Nada mora ublažiti tendenciju ka idealizaciji. Prihvatiti ljude kakvi jesu ne znači predati se pesimizmu, već priznati da nada mora biti kompatibilna sa ljudskom nesavršenošću. Ovo je takođe u skladu s mojim viđenjem liberalne demokratije: ne bi trebalo da očekujemo da će ona doneti raj, niti bi trebalo da je napustimo kad nas ne zadovolji. Odgovarajući stav je stav „realistične nade“: nade podešene prema stvarnosti.
Ne očekivati čuda?
Demokratija puna građana koji očekuju čuda na kraju će progutati samu sebe u razočaranju. Ali ona u kojoj se građani nadaju razumnim poboljšanjima – smanjenju korupcije, boljem dijalogu, rastu poverenja – može se održati čak i u teškim vremenima. Nada je, po mom shvatanju, disciplina: disciplina održavanja orijentacije ka dobru bez zahteva da svet bude drugačiji nego što jeste.
Čemu se vi nadate na početku nove godine? Saznali smo da ste bili pesimista do svojih tridesetih, a da ste sada umereni optimista.
Ta transformacija iz pesimizma u razumni optimizam nije bila iznenadna, niti je bila zasnovana na bilo kakvom otkrovenju o svetu. Naprotiv, proistekla je iz spoznaje da pesimizam, kada se neguje kao pogled na svet, jeste oblik samozatvaranja. Maskira se kao realizam, ali u stvarnosti predstavlja odbijanje da se prizna otvorena priroda budućnosti. Pesimizam isključuje mogućnosti pre nego što se pojave; čoveka štiti od razočaranja, ali samo time što garantuje stagnaciju. Umereni optimizam, pak, jeste spremnost da prihvatimo neizvesnost, istovremeno odlučujući da delamo kao da su smisleni ishodi mogući. To nije uverenje da će stvari ići dobro, već verovanje da vredi ulagati napore čak i kada je uspeh neizvestan.
Dakle, 2026?
Nadam se političkoj klimi koju karakteriše manje teatralnosti, a više ozbiljnosti. Nadam se građanima koji će se odupreti zavodljivosti straha i ponovo otkriti kako da veruju jedni drugima. Nadam se javnoj sferi u kojoj se složene pojave neće odmah pretvarati u pojednostavljene slogane. I nadam se pojedincima – posebno mladim ljudima – koji će nastaviti da veruju da su njihovi postupci važni, čak i kada svet deluje ravnodušno. Umereni optimizam ne zatvara oči pred opasnošću; on odbija da dozvoli opasnosti da diktira uslove života. Priznaje da strah jeste moćno političko oruđe, ali insistira na tome da je nada moćnije, ljudsko oružje. Uviđa da usamljenost i nepoverenje smanjuju meru sveta, ali da je poverenje proširuje. Prihvata da smo nesavršena bića koja žive u nesavršenim sistemima, ali ipak sposobna da oblikuju bolje uslove. U tom smislu, nada je ujedno i skromna i radikalna. Skromna je jer ograničava svoje zahteve; radikalna je jer omogućava delanje uprkos tim ograničenjima. Pitanje nije da li će predstojeća godina opravdati nadu. Pitanje je da li ćemo sebi dozvoliti da živimo na takav način da nada ostane moguća.
