Postoji ta nekakva prastara floskula o imperativu života u centru zbivanja koja se vezuje za Rim kao prestonicu istoimenog carstva i paraleli koja se poslednjih sto godina referira na Njujork danas, kao takav. Naravno i logično da je i njegova epoha opadajuća, jer više ne uspostavlja trendove ali su njegovi neoni na Tajms skveru i reflektori na Brodveju i dalje najvažniji referentan uvid u savremenu umetnost i pogled na globalnu pop kulturu. Drugim rečima legitiman i dovoljan razlog za ekonomično i kratkotrajno hodočašće. Navika nove realnosti ne više jeftinog života u Beogradu, standardno ili sada još skuplji Njujork, čini se utoliko prijemčivim na par dana…
Dve su zvezde o kojima se priča u Njuci, kako su Beograđani u deminutivu osamdesetih oslovljavali prestonicu sveta, preko bare. Sad već svetskom slavom krunisan, britanski skulptor Tomas Prajs izložio je 3,5 metara visoku hiperrealističnu figuru crnkinje Grounded in the Stars na spomenutom Tajms skveru kao svoju prvu američku javnu spomeničku instalaciju. A Džordž Kluni je zaigrao prvi put na Brodveju.
Bitna za uvod je mala napomena da se scena žanrovski razvrstava na Brodvej i Off Brodvej (alternativa), da postoji i tzv. Off – Off. Unutar mejnstrima, strukturna podela su mjuzikl i drama, u okviru muzičkih komada dodatno na turističke predstave, mahom Diznijeve franšize i revitalizacije starih igrokaza, a u okviru klasike zaseban podžanr su tzv. „celebs on stage“. Motiv mnogih što američkih što britanskih glumaca jeste da svoju, pre svega filmsku karijeru, ovenčaju pozorišnom slavom. Za razliku od lutrije priznanja poput Oskara, ovo jeste u njihovoj moći izvršne produkcije. Od 81 šoua u sezoni 2024/25, za tri se tražila karta više: Šekspirov Otelo sa Denzelom Vašingtonom i Džejkom Gilenhalom, Glengeri Glen Ros Dejvida Memeta s Kiranom Kalkinom, ovogodišnjim dobitnikom nagrade Oskar za mušku epizodu i napokon Laku noć i srećno Džordža Klunija kao koautora komada i u glavnoj ulozi čuvenog televizijskog novinara TV stanice CBS – Edvarda Maroa.
Ova predstava je zapravo dramatizacija scenarija njegovog istoimenog filma iz 2005. koji je te godine bio nominovan za najbolji film, režiju, kao i Dejvid Stratern za najbolju ulogu. Kluni, čiji je otac Nik bio televizijski novinar i koji je svoju karijeru uspostavio kao pre svega televizijski glumac dr Dag Ros u seriji Urgentni centar, tvrdio je tada da iako u godinama podudaran Marou, jednostavno nije bio spreman za tu i takvu rolu. Zato je odigrao epizodni lik producenta Freda Frendlija, dok je kao reditelj bio nominovan za Oskara. Baz između redova govorio je da je film bio odgovor liberalnog američkog društva na nepotrebnu i nesuvislu drugu američku vojnu intervenciju na Irak 2005. godine u kontekstu slobode žurnalizma da alegorijom, kao npr. Selimović u Dervišu, postavlja pitanja i preispituje. Dvadeset godina kasnije u svetlu novog totalitarizma državnog etatizma kao ideologije i društvenih mreža kao ne samo medijskih poluga već i parapolicijskih palica vlasti, Kluni i pisac Grent Heslov, sa rediteljem Dejvidom Kromerom adaptirali su priču u pozorišnu izvedbu od Makartija do Ilona Maska i nazad.
Komad je ostvario rekordnu zaradu od čak četiri miliona dolara u prvoj sedmici maja, a njegova produkcija je koštala čitavih deset. S 1.500 mesta i rasponom ulaznica od 180 do 800 dolara, doslovno je spektakularno inscenirana analogna epoha sredine prošlog veka i početaka televizije
Atmosferom, predstava podseća na televizijsku dramu Arsenija Jovanovića Slučaj Openhajmer iz 1970. koja je igrom slučaja u sklopu zakasnelog in memorijama RTS-a posvećenog tom najvećem dramskom reditelju Televizije Beograd, emitovana u prošlu subotu u ponoć, neposredno pre direktnog prenosa pretposlednjeg blok igranja predstave Laku noć i srećno, globalno za ceo svet, na Si-En-Enu, prvi put u istoriji Brodveja. Takoreći Laku noć i srećno kao svoju odjavu, izgovarao je Marou u kratkoj TV formi – miksu istraživačkog novinarstva i reportaže See it Now na Si-Bi-Esu tokom pedesetih godina prošlog veka i predsedničkom mandatu Dvajta Ajzenhauera u epohi Hladnog rata. To je zapravo vreme njegovog klinča sa lovom na veštice republikanskog senatora iz Viskonsina Džozefa Mekartija. Komitet za nacionalnu bezbednost i državne poslove vršio je javne sesije derogacije istaknutih ličnosti američkog javnog života, od Čaplina do Openhajmera, pod stigmom simpatija komunizma. Među njima se pronašao i nemali deo establišmenta i oficirskog kora, pa tako i poručnik u rezervi američke avijacije izvesni Milo Radulović iz Detroita, koji je kao i njegova porodica proskribovan za čitanje „srpske štampe“. Na njegovom slučaju rehabilitacije, Marou odnosno sad Kluni u predstavi, zasnovaće zaplet. U stvari, ona je kako tamo kažu hagiografija Edvarda Maroa sekularnog svetitelja, varijacija na ep o Sizifu ili pasaž iz hronika o Don Kihotu. Kluni svedenim izrazom ali šarmantnom pojavom liči na Kerija Granta iz najboljih dana, i kada bih se banalno poigrao paralelom sve podseća na nešto kao kad bi da je živ danas – dobrodržeći Gaga Nikolić igrao Gorana Milića iz epohe kada je novinarstvo bilo stvar časti i dostojanstva.
Zanimljiva trivija je da je ovaj komad ostvario najveću zaradu za nedelju dana igranja, čak četiri miliona dolara u prvoj sedmici maja, a da je njegova produkcija koštala samo deset. U prostoru Vinter Garden Teatra u bloku 50. ulice, 7 avenije i Brodveja sa 1.500 mesta i rasponom ulaznica od 180 do 800 dolara, doslovno je dojmom spektakularno inscenirana analogna epoha sredine prošlog veka i početaka televizije, sa crno-belim monitorima pokačenim na proscenijumu i audio-scenografijom džez benda sa vokalom Džordžije Haris kao rotacijom u scenosledu.
Opšti utisak početne konfuzije na Klunijevo izdanje sa farbanom kosom je nenaviknutost na arhaično vreme kada prosedost nije bila u modi, kada su se muškarci svakodnevno izbrijavali i pušili cigare na svakom mestu i u svaki čas. Ponešto se nije promenilo do danas, poput gubitka komercijalnih sponzora u odnosu na istinito izveštavanje i pravičnost. Nad epilogom iako lebdi klackalica kompromisa, kao i u filmovima koje volimo Svi predsednikovi ljudi, Doušnik, Pod lupom, Televizijska mreža itd. u konačnici oni nisu opcija. Utoliko je ovaj zavodljivi triler, kako ga sagledava kritika, njegov posledični izravni prenos bio hajp sezone u kome je Kluni nadigrao takmaca Denzela Vašingtona. U trenutku kada nastaje ovaj tekst u nedelju po podne, igra se poslednja izvedba, a iste večeri Kluni se prvi put našao među nominovanima za prestižnu pozorišnu nagradu Toni za najbolju glavnu mušku ulogu u drami. Dobio je Kol Eskola za komad Oh Mary, koji se pak izjašnjava kao nebinarna ličnost. Unatoč svom kratkom repertoarskom životu, već sada po parametrima uspeha jedina kao drama stoji uz mjuzikle Wicked i Hamilton, kudikamo više nego takođe Tonijem ovenčana drama Purpose. Zato je i vredelo preletiti Atlantik.
Za kraj ove priče, lični rezime. U prethodnih 15 godina čini mi se, sudeći po broju sačuvanih afisa, gledao sam na Brodveju 25 predstava. Od prve Svi moji sinovi Artura Milera sa Džonom Litgovim, Dajanom Vest i Kejti Holms, preko Čoveka slona Bredlija Kupera do onih sa Kirom Najtli, Hjuom Džekmanom i Paćinom, nekmoli mjuzikala od Amerikanca u Parizu ili Spajdermena do naravno Hamiltona i Knjige o Mormonima. Jedinstveni osećaj je pozorišni postfestum kada je moguće uzeti – dobiti autogram na pozorišnom plakatu, u novije vreme uslikati selfi. Mogao sam na šlagvortu priče iz spomenute prve rečenice komada da razvijem živi dijalog sa Klunijem, ali sam prepustio loptu patetičnoj Ugly Betty do mene da joj ispuni želju i čestita rođendan. Moja satisfakcija tog adrenalinskog zadovoljstva bio je potom Fanelli cafe na Sohou do fajronta.
