U Srbiji, umetnost se danas bori da opstane u senci straha i političkih pritisaka. U kontekstu dugogodišnje marginalizacije kulture, smanjenog budžeta, netransparentnih konkursa i partokratskog upravljanja, kultura je postala prostor političkih obračuna. Zato je neformalna inicijativa Zajednica umetnosti i kulture (ZUK) tokom novembra i decembra 2025. godine prikupila svedočanstva radnika kulture iz devet gradova, koja otkrivaju sistematsko gušenje kritičkog mišljenja i direktnu ugroženost egzistencije onih koji stvaraju i animiraju kulturni život.
Po istraživanju Hronika represije u kulturi represija je evidentirana u javnom, civilnom i delimično privatnom sektoru, kao i prema samostalnim umetnicima.
Praksa zastrašivanja
„Zajednica umetnosti i kulture oformljena je iz potrebe da bude zajednički prostor iznalaženja rešenja za nagomilane probleme u sektoru kulture, ali je u datim okolnostima počela da bude mesto za mentalno preživljavanje u naletu problematičnih, nestrateških i antidemokratskih odluka kojima vlast svakodnevno devastira kulturno polje. Suočavajući se sa širokim spektrom pojedinačnih slučajeva ugrožavanja prava na rad, koje smo pratili kroz medijska saopštenja ili o kojima smo slušali neposredno, uvideli smo da se obrasci pritisaka i pretnji ponavljaju, da nažalost javnost postaje imuna na to da je neko dobio otkaz, da institucionalni mehanizmi za odbranu prava na rad ne rade i da je u vrtlogu svih ostalih društvenih zbivanja kultura još jednom podnela snažan udarac od kojeg će se najteže oporaviti pojedinci“, priča za Radar Virdžinija Đeković Miketić, koja je s koleginicom Tatjanom Nikolić i profesorkom emerita Milenom Dragićević Šešić sa Fakulteta dramskih umetnosti bila deo tima koji je sproveo ovo istraživanje.
Ona dodaje da je u prvom pozivu upućenom putem društvenih mreža i vrlo skromnom kampanjom promocije upitnika „Mapiranje slučajeva političke represije u kulturi tokom 2024/25. godine“ iznenađujući bio broj od skoro četrdeset ličnih priča ljudi koji su odlučili da ih podele.
Istraživanje ZUK-a zasnovano je na anonimnim i imenovanim svedočenjima. Analiza prikupljenih podataka pokazala je da represija nije lokalizovana ni sporadična, već rasprostranjena i strukturirana, sa jasnim obrascima delovanja. Dominantni oblici pritiska su uskraćivanje ili obustava finansiranja, poništavanje i neraspisivanje konkursa, smanjenje budžeta festivalima i ustanovama, politička imenovanja i produženi v. d. status rukovodilaca, smene i otkazi, pretnje, mobing, izmene internih akata radi disciplinovanja zaposlenih, kao i različiti oblici cenzure i javne diskreditacije. Zabeleženi su slučajevi direktnog otkazivanja programa, zabrana promocija, koncerata i predstava, pritisaka na zaposlene da ne podržavaju proteste, kao i uvođenje pravilnika koji ograničavaju slobodu izražavanja i autonomiju ustanova. Posebno je istaknuto da zabrinjava praksa zastrašivanja kroz pretnje gašenjem institucija, uskraćivanjem plata, prevremenim penzionisanjem i formiranjem „crnih lista“ u medijima i produkciji.
Struka na ispitu
„Nikada ovakav oblik represije nije postojao. Po širini i sveobuhvatnosti seže i do najmanjih ustanova kulture, čak i one koje faktički ne postoje, kao na primer Seoski kulturni centar Markovac kod Velike Plane, koji su aktivistkinje obnovile svojim sredstvima i dobile dozvolu za rad, ali onog trenutka kada su studenti tu prenoćili, već sledećeg dana su izbačene iz Doma kulture. Bilo je i velikih demonstrativnih akcija poput naredbe da taj i taj umetnik predstavlja Srbiju na Venecijanskom bijenalu. To je stavljeno u formu demokratske procedure gde je formiran žiri od pet članova, od kojih su tri bila tzv. sigurni glasovi, a dva stručna glasa preglasana. A onda struka dobija nalog da to implementira i tako se struka ne usuđuje da digne glas otpora i kaže da taj predlog ne ispunjava profesionalne standarde. Institucije su tako izgubile snagu da brane same sebe i svoje dostojanstvo, kao što je u ovom slučaju Muzej savremene umetnosti. Ponovo živimo u vremenu direktiva“, objašnjava za naš list Milena Dragićević Šešić.
Kao primer finansijske represije navodi Kulturni centar Beograda: „On je po planu koji je urađen sa Gradom Beogradom trebalo da organizuje devet samostalnih izložbi u svoja tri galerijska prostora. Međutim, dobio je toliko simbolična novčana sredstva da je jedva mogao da napravi jednu izložbu, pa su se svi ti umetnici udružili i napravili kolektivni projekat ‘9 samostalnih izložbi’. Režim i nova sekretarka za kulturu to apsolutno nije potreslo, ali nam je ovaj slučaj vratio poverenje da struka ima hrabrost.“
Ono što mi najviše smeta jeste bahatost i bezakonje. Nekada se manje ili više fingiralo poštovanje zakona, a sada se to više ni ne pokušava
Milena Dragićević Šešić
Posebno jak utisak u istraživanju ostavila su svedočanstva o načinima na koje se profesionalna okolina dodatno stimuliše da prethodni rad označenog umetnika omalovaži kritikama na račun profesionalizma i ostvarenih umetničkih dometa. „To je snažan psihološki pritisak koji dominantno utiče na kreativnost, inspiraciju i budući rad. Nemali broj odgovora dotakao se upravo mentalnog zdravlja ispitanika na koje ovakve stvari neminovno utiču, posebno ukoliko su ovakvim situacijama izloženi duži vremenski period. Ove osobe, ukoliko ne postoji podrška okoline, ostaju usamljene i prokazane, u senci sopstvene hrabrosti da javno istupe sa drugačijim stavom. Naravno, ovo je posebno izraženo u manjim sredinama, ali i u nekim pozorišnim ansamblima gde pojedinci ostaju mesecima bez dodeljenih uloga“, dodaje Virdžinija Đeković Miketić.
Milenu Dragićević Šešić, kako kaže, najviše je pogodilo čitanje iskaza o omalovažavanju i ismevanju umetnika: „To doživljavaju umetnici koji su u medijima na nekoj vrsti crne liste, ne pojavljuju se u javnosti, a onda im se dodatno spočitava da bi vredeli kada bi bili vidljiviji. To je ponižavanje u stilu predsednika ove zemlje, koje se primenjuje i prema njegovim bliskim saradnicima, a taj model ponašanja proširio se i na polje kulture. Najviše me, međutim, pogađaju bahatost i bezakonje. Nekada se manje ili više fingiralo poštovanje zakona, a sada se to više ni ne pokušava. V. d. status traje godinama, a na pozicije se dolazi ne po struci, već po partijskoj pripadnosti. Sadašnja vlast ne poštuje ni sopstvene konkursne odluke. Čak se ni procedure više ne sprovode – saveti ne donose odluke, konkursi se ukidaju, a ljudi i dalje čekaju rezultate. U nekim lokalnim sredinama partijski poverenici ponašaju se kao da su iznad funkcionera, zastrašuju i prete. Taj stepen bezakonja, mislim, nije viđen još od 19. veka, iz vremena izbornih bitaka radikala i naprednjaka. Danas su se ta dva imena spojila u jednoj stranci koja misli da može da vlada kako hoće.“
Novi primeri
Neki od najsvežijih primera, koji nisu deo ovog istraživanja, jeste izbor Milana Stojkovića, diplomiranog menadžera u kulturi i medijima, koji je pravo iz Ćacilenda izabran za v. d. direktora Teatra Vuk. Njegovi sugrađani iz Vladičinog Hana na društvenim mrežama pisali su, neki s ponosom a neki s ogorčenjem, o njegovom brzom napredovanju, prilažući fotografije iz tog ambijenta i susreta s „najpoznatijim studentom koji želi da uči“ i sa predsednicom Narodne skupštine.
Ili, pak, slučaj prvaka Opere Narodnog pozorišta, Aleksandra Stamatovića, novog v. d. direktora Pozorišta na Terazijama. Javni konkurs za direktora raspisan je još u decembru 2023, prijavilo se pet kandidata, ali oni nikada nisu obavešteni da li je konkurs poništen, niti je javnost s tim upoznata. Ono što je poznato jeste da je bio blizak saradnik dirigenta Dejana Savića, savetnika za kulturu predsednika Srbije, čiji je bio zamenik dok je ovaj upravljao nacionalnim teatrom. U istom pozorištu nedavno je bio raspisan i konkurs za tehničkog direktora, ali je rok za prijavu skraćen sa zakonskih deset na osam dana, dovoljno da neki aplikanti „zakasne“ i izbor padne na unapred odabranog kandidata.
Finansijsko izgladnjivanje kulture se nastavlja. Prošle nedelje glumac Hadži Nenad Maričić, odbornik pokreta Kreni–promeni, obratio se javnosti nakon što je njegova odbornička grupa napustila sednicu Skupštine grada Beograda na kojoj je usvojen rebalans budžeta po kojem je, kako je istakao, kulturi oduzeto 1,3 milijarde dinara: „Ukupan budžet za kulturu smanjen je sa 7,35 na šest milijardi dinara. To je pad od 18 odsto. Najveći udar pretrpeo je novac namenjen stvaralaštvu.“
Otpor utišavanju
Kultura je po svojoj prirodi kritična prema različitim društvenim procesima, prema svakoj vlasti, a prema ovoj naročito, jer se ona ponaša autokratski i nedemokratski, napominje Milena Dragićević Šešić: „Institucije kulture su to pokazale – od pozorišta i biblioteka do muzeja. Lojalista u kulturi ima veoma malo, a zanimljivo je da vlast zna da to nisu pravi, njihovi, već interesni lojalisti. Zato vlast u celo područje kulture ne može da ima poverenje. Otuda i veća sklonost ka estradi, odnosno ka određenim ličnostima koje prepoznaje kao svoje i kojima daje novac za javne nastupe. Na kraju krajeva, ovu vlast ne čine ni čitaoci knjiga, ni pozorišna publika, ni gledaoci filmske umetnosti – njih je teško videti u institucijama kulture. Nemaju ni svest o tome koga treba poslati na obeležavanje 200 godina Matice srpske. Da li je normalno da predsednika Republike zamenjuje predsednik jedne partije? To nije partijski, politički skup, već kulturni. Sporno je i zašto predsednik države treba da bude na tom skupu – on koji otvara sve, od mostića do vrtića. Oni ne shvataju da su slanjem partijskog izaslanika, ponizili značaj jedne važne ustanove kulture, njen značaj i smisao.“
Ovo nije samo odbrana pojedinaca i njihovih radnih mesta, ovo je daleko važnija tema kulturnih politika s aspekta očuvanja profesionalizma, poštovanja procedura i dugoročnog ulaganja u razvoj kulture
Virdžinija Đeković Miketić
Zato se mnogi oblici represije ne odvijaju javno, a mi na to ćutimo, nastavlja Dragićević Šešić: „Kao, na primer, kada se kompletan filmski sektor ukloni iz odlučivanja, a stručni ljudi budu izostavljeni. Ono što filmski radnici pokušavaju bojkotom Festa jeste jedan od načina otpora. Činjenje svakog, pa i najmanjeg oblika represije javnim, izuzetno je važno. Velika je borba za razotkrivanje onih koji su uzurpirali pozicije i za to da vlast ne uspe sa svojim kandidatima za Oskara, Venecijansko bijenale ili bilo šta drugo što predstavlja ovu zemlju, jer to mora da bude glas struke.“
Upitnik ZUK-a ostaje otvoren za popunjavanje, jer se nažalost društvene okolnosti ne menjaju, štaviše, postaju sve gore. „Na ovaj način pokušavamo da priče naših koleginica i kolega učinimo vidljivijim, da ukažemo na njihovu brojnost u cilju dalje organizacije u borbi za slobodu govora, bez koje umetnost i kultura ne mogu da postoje. Istovremeno, ovo nije samo odbrana pojedinaca i njihovih radnih mesta, ovo je daleko važnija tema kulturnih politika s aspekta očuvanja profesionalizma, poštovanja procedura i dugoročnog ulaganja u razvoj kulture. Možda nam se ne čini mnogo važnim to što je nekom otkazano gostovanje, skinuta predstava s repertoara ili ukinuta podrška za snimanje novog filma zbog podrške studentima, ali ukoliko to postane mehanizam za utišavanje drugačijeg mišljenja, onda je to strateško opredeljenje za pravljenje novog, podobnog i homogenizovanog kulturnog prostora izgrađenog na ucenama i uslovljavanjima“, ističe Virdžinija Đeković Miketić.
Ako kultura postane prostor u kojem je ćutanje uslov opstanka, više ne govorimo o kulturnoj politici, već o disciplini. Zbog toga će Zajednica umetnosti i kulture 9. marta u Centru za kulturnu dekontaminaciju organizovati neku vrstu okruglog stola za veliki broj sagovornika koji su na različite načine direktno pogođeni politikama ucena i pritisaka.
