U danima u kojima je ustavoskrnavitelj objavio svoju pobedu nad svim sadašnjim i budućim obojenim revolucijama (nije isključeno da je, u bunilu uma, proglasio i retroaktivni trijumf nad nekima koje su se već desile), ustaničke aktivnosti građanki i građana Srbije sve su masovnije i sveobuhvatnije. Pretpostavljam da to nema nikakve veze s predsednikovim izjavama, jer hvaljenje da ste pobedili nepostojećeg neprijatelja ne bi trebalo da izazove ništa drugo osim zabrinutosti vama bliskih osoba. Neko, ako takav postoji, ko iskreno voli tog čoveka mora mu pomoći i odvesti ga kod doktora opšte prakse koji će ga uputiti na dalju dijagnostiku kvara pre nego što povredi sebe i druge. Ako sumnjate u moju dobronamernost, prisetite se romana Ja, Klaudije Roberta Grevsa i posebno obratite pažnju na segment kada Kaligula objavljuje rat bogu mora Neptunu. Nije za šalu.
Ipak, malo uvodne razbibrige nije ni zgoreg kada je tema ozbiljna. Naime, neformalno udruženje Kultura u blokadi, sastavljeno od iskusnih i profesionalno ostvarenih radnika narečene društvene oblasti, u utorak je započelo blokadu Dvorane Kulturnog centra u Kolarčevoj ulici. Događaju sam prisustvovao u svojstvu člana Udruženja dramskih umetnika Srbije, te sam bio i učesnik donekle haotičnog ali na koncu konstruktivnog plenuma. Može se ispostaviti da je upravo taj plenum imao evolutivni karakter, budući da se – za razliku od svih prethodnih, isključivo studentskih – sastojao od pokretača inicijative, studenata umetničkih fakulteta (uglavnom FDU-a), i svih drugih koji su se tu zaslugom našli.
Neka prvi sloj čini podrška studentskim blokadama fakulteta, a unutrašnjost neka ispunjavaju ostale teme, poput tragičnih 0,67 procenata budžeta namenjenog kulturi
Bilo je racionalno inkluzivno, uz učešće nekoliko zaposlenih u Kulturnom centru Beograda koji su bili pomalo uvređeni zato što nisu bili obavešteni o akciji. Razumljivo je i njihovo nezadovoljstvo i odluka organizatora da se zadrži tajnovitost do poslednjeg trenutka, a zaposleni KCB-a su najavili da će održati sastanak posle kojeg će obznaniti svoj zvanični stav (videćemo da li će strah prevladati, ali oni koji su bili prisutni na plenumu blokadi jesu dali principijelnu podršku). Bilo je neizbežne konfuzije, te se jedno vreme nije moglo dokučiti blokira li se samo bioskopska sala ili cela institucija (ovo drugo, što je jedino smisleno), a sada bih se usmerio ka suštini, pre nego što sektor moje ličnosti koji se bavi pisanjem za štampane i digitalne medije od celine bića ne načini špijuna.
Sve domine koje su godinama ležale oborene sada ustaju, znajući da se ovaj put uspravan položaj mora držati po svaku cenu. Novi pad jedne mogao bi iznova izazvati rušenje svih (smatram da ne bi, ali radi se o korisnom oprezu), pa se držimo čvrsto, prvo zbog kolektiva, zatim zbog svojih pojedinačnosti koje bez jakog kolektiva gube sve vredno što ih čini. Gledajući iz svoje, sasvim subjektivne perspektive, mogao bih pomisliti da sam prethodnih godina bio primeran patriota, katkad se zbog toga izlažući i tabloidnoj obradi. Što reče poslanik POKS-a na sednici o litijumu, „više nisam umeo, više nisam mogao“.
Dok ovo pišem dešava policijska poseta u DKC i legitimisanje „blokatora“. Znamo kako umetnici pozitivno reaguju na savete, i koliko se ovo kosi s pravilima institucije plenuma, ali ipak ću poslati jedan javni apel. Fokusirajmo se
Daleko od toga da sam bio jedini ali, očigledno, niti nas je bilo dovoljno, niti su naši napori bili dovoljno konkretni. Da li čudom, da li ipak i zahvaljujući nama koji smo učestvovali u njenom stvaranju, pojavila se generacija studenata koja upravo otvara zaptivenu teglu. Jesmo li je svojim prethodnim naporima olabavili? Da li smo umešno čačkali poklopac nožem, te je sazreo za snažan zglob koji će ga konačno odvrnuti? Voleo bih da jesmo, ali to je sada najmanje bitno. Ono što jeste bitno je da ne smemo novoj generaciji naturiti odgovornost spasavanja ove države, što jeste greška koja – srećom, sve manje – preti da se desi. Mi, umorni borci, ojačani pripadnicima naše generacije koji su do sada pokušavali da gledaju svoja posla (zbog čega ih ne smemo gledati s prekorom) moramo obaviti svoj deo posla. Što nas dovodi do DKC-a gde se, dok ovo pišem, dešava policijska poseta i legitimisanje „blokatora“.
Znamo kako umetnici pozitivno reaguju na savete, i koliko se ovo kosi s pravilima institucije plenuma, ali ipak ću poslati jedan javni apel. Fokusirajmo se. Neka prvi sloj čini podrška studentskim blokadama fakulteta, a unutrašnjost neka ispunjavaju ostale teme, poput tragičnih 0,67 procenata budžeta namenjenog kulturi. U DKC-u sada vise transparenti kojima se zahteva i obustavljanje svih radnji vezanih za prodaju Generalštaba i ukidanje gangsterskog projekta Ekspo 2027. Sve to je validno i jeste istaknuto na prirodnom mestu, ali setimo se ključne scene filma Za zemlju i slobodu Kena Louča i petnaestominutne diskusije o modelu kolektivizacije tokom koje glavni junak zavapi: „Ako Franko pobedi, pobiće milione ovih ljudi za koje se borimo. Oni za njega ne predstavljaju ništa vredno, ništa više od govana. Ukoliko mi ne budemo ti koji su pobedili u ovom ratu, neće imati nikakvog smisla kakva nam je ideologija. Ideologija ne postoji u udžbeniku, ona mora da postoji na određenom mestu. Mora biti stvarna, postojati za stvarne ljude“. Ne zaboravljajmo s kim imamo posla, uprostimo najvidljiviju opnu protesta u cilju rezultata.
Dvorana Kulturnog centra nalazi se u epicentru grada. Decenijama smo je smatrali svojom, a onda je postala prostor koji nam milošću gospodara naših života biva dat na povremeno korišćenje da bismo bili održavani u statusu srećnih robova
Dvorana Kulturnog centra nalazi se u epicentru grada, što od nje, uz sve ostalo, čini dobar izbor za novi bastion pobune. Decenijama smo je smatrali svojom, a onda je postala prostor koji nam milošću gospodara naših života biva dat na povremeno korišćenje da bismo bili održavani u statusu srećnih robova. Kako veli pesma koja je dala naslov filmu Inviktus: „Beyond this place of wrath and tears; Looms but the Horror of the shade; And yet the menace of the years; Finds and shall find me unafraid“ (Van ovog mesta gneva i suza; Vreba ništa do Užasa senke; A ipak me pretnja što je nosi vreme; Zatekla i zateći će me bez straha“ (prevod P. S.). Malo je falilo da nas taj „užas senke“ i same pretvori u seni koje više ne znaju, niti ih zanima, odakle stiže svetlost koja ih tvori. Stoga, DKC. Idemo dalje.
