U januaru 2020. godine, rutinska provera kofera na aerodromu JFK u Njujorku pretvorila se u otkriće koje je odjeknulo širom sveta. Carinski službenici otvorili su prtljag Ašrafa Omara Eldarira, američkog državljanina i lekara egipatskog porekla, i u njemu pronašli gotovo 600 staroegipatskih artefakata: od amuleta i reljefa do drvenih modela grobnica.
Eldarir je tada pokušao da lažno prikaže vrednost sadržaja kofera i prijavio je svega 300 dolara. Međutim, agenti su ubrzo pozvali Homeland Security Investigations (HSI), specijalizovanu jedinicu za borbu protiv transnacionalnog kriminala. Artefakti su zaplenjeni, a Eldarir uhapšen na licu mesta.
Istraga koja je usledila pokazala je da Eldarir nije bio slučajni putnik već sistematski krijumčar. Njegova uloga bila je da koristi lažnu dokumentaciju o poreklu predmeta kako bi stvorio iluziju da potiču iz „porodične kolekcije“ stečene pre 1948. godine. Ovaj trik, poznat među istražiteljima kao „dead dad provenance“, omogućavao mu je da predmete plasira na aukcijama i umetničkom tržištu kao navodno legitimne.
Na taj način Eldarir je učestvovao u međunarodnom lancu trgovine kulturnim dobrima, pretvarajući ukradeno nasleđe u unosnu robu. Američki tužioci ocenili su da je vrednost zaplenjenih predmeta iznosila oko 82.000 dolara, iako je njihova istorijska važnost nemerljiva.
(Be)smislene kazne
Posle višegodišnje istrage, Eldarir je napokon 2025. godine pred federalnim sudom u Bruklinu priznao krivicu po četiri tačke optužnice za krijumčarenje i trgovinu ukradenim kulturnim dobrima. U avgustu iste godine, izrečena mu je kazna od šest meseci zatvora.
Iako se kazna može činiti blagom u odnosu na značaj zaplenjenih predmeta, američki pravosudni organi naglasili su njen simbolički značaj: jasnu poruku svima koji pokušavaju da kroz falsifikate i korupciju izbegnu zaštitu kulturnog nasleđa.
Eldarirov slučaj samo je jedan u nizu primera kako trgovina ukradenim i ilegalno izvezenim kulturnim dobrima nastavlja da uništava nasleđe čovečanstva. Od antičkih pljački do kolonijalnih pohoda i savremenih ratova, obrasci su isti: kulturna dobra se pretvaraju u trofeje ili robu, a identiteti naroda brišu u ime pohlepe.
Egipat, sa svojim beskrajnim slojevima istorije, bio je i ostao jedna od najčešćih meta. No, iskustvo sa Eldarirom pokazuje da današnji sistemi kontrole ipak mogu prepoznati i osujetiti pokušaje da se vekovno nasleđe jedne civilizacije pretvori u profit pojedinaca.
Finansiranje ratne mašinerije
Trgovina ukradenim i ilegalno izvezenim kulturnim dobrima je, nažalost, stara koliko i sama umetnost. Od rimskih osvajača koji su otimali grčke skulpture, preko Napoleona koji je sistematski pljačkao Evropu, pa sve do kolonijalnih pohoda 19. veka koji su muzeje zapadnog sveta ispunili „poklonima“, model je uvek isti: moć i pohlepa crpe dušu jedne kulture kako bi je druga stavila u vitrinu. Farahatov slučaj je samo modernizacija ovog modela, gde se umesto otvorene sile koriste korupcija i prljavi novac.
Nema zemlje koja je više pretrpela posledice pohlepe od Egipta. Vekovima su njegove pustinje bile izvor za „arheološke avanturiste“ i kolekcionare bez moralnih prepreka. Od otimanja Nefertiti i Rosetskog kamena do bezobzirnog pljačkanja grobnica tokom 20. veka, Egipat je, u mnogome, bio žrtva ljubavi sveta prema njegovoj istoriji. Međutim, ni Evropa nije pošteđena. Italijanska mafija dugo je ukrštala putanje trgovine oružjem i drogom s krijumčarenjem antičkih vaza i renesansnih slika. Ratovi na Balkanu devedesetih pokazali su kako se crkve i muzeji sistematski pljačkaju kako bi se finansirale ratne mašinerije. „Izgubljena“ dela Pikasa, Monea i Karavađa i dan-danas kruže tamnim kanalima tržišta umetnina, čekajući da ih neki nesavesni kolekcionar „očisti“ kroz lažne provenance.
