Narodno pozorište Priština proslavilo je nedavno 77. rođendan. Obeležilo ga je simbolično, premijerom dramsko-plesno-muzičkog komada Kosovski ciklus reditelja Nikole Zavišića. Kritički osavremenivši najveće srpske mitove, Zavišić je ponudio spoj antičke drame i epske fantastike, sofisticirano balansirajući između patosa i humora.
Da se smeje, publici je branila tragedija naroda, prepričavana u pesmama na kojima su stasavale generacije. Međutim, gledalište nije moglo da ostane ni sasvim ozbiljno pred komičnim bravurama, koje su čašu „žuči“ pomešale sa „medom“ ironije i groteske.
Poetski omnibus počinje milozvučnim glasom slepog guslara Filipa Višnjića, alijas kantautora Dušana Strajnića Dukata, ujedno autora songova. Scena je krajnje pojednostavljena, uz obilje dima i miris tamjana. Kostimografija je svedena na pretežno crnu boju oplakivanja pokojnika. Među rekvizitima dominira glava lutke koja ili pada s ramena, ili se kotrlja pozornicom.
Glumci naizmenično izgovaraju i pevaju stihove. Poneke od njih znamo napamet: Oranje Marka Kraljevića, San carice Milice, Smrt vojvode Prijezde… Neke prvi put čujemo, iako su utisnuti na kamenom stubu na Gazimestanu, kao delo despota Stefana Lazarevića, sina kneza Lazara, poginulog u Kosovskoj bici, te simbola srpskog stradanja.
„Nakon temeljnog istraživanja opusa epskih narodnih pesama, odlučili smo se za one sa najvećim scenskim potencijalom za novo čitanje. Tako je nastala neka vrsta trek-liste, nalik koncertnoj“, Nikola Zavišić kaže za Radar. Stoga se tokom sat i pedeset minuta niže šesnaest numera, bogatih začudnom koreografijom. Glumci je izvode vešto, kombinacijom marionetskih pokreta i savremenog plesa. Pantomimatski „izrazi“, ponekad životinjski, upotpunjuju dramatiku.
Pojedini elementi su parodični, pa se smeh otima u sceni gde Zmaj Ognjeni zamaše krilima i počne da skakuće po bini. Zaleđena slika Kosovke Devojke koja poji ranjenog ratnika čini da se osećamo kao pred platnom Uroša Predića.
Nekad su likovi samo prikazi, ili senke raznih dimenzija koje na platnu kroji rafinirana igra svetlosti. Mimo toga, centralni motiv tog paravana između svetova jave i sna, predstavlja inicijal iz Miroslavljevog jevanđelja.
„Premijernim izvođenjem u Gračanici, predstava se susrela sa svojim kosovskim korenima, što mi je vrlo bitno. Budući da imam iskustvo prikazivanja komada More (u smislu rečce iz narodnih pesama, ali i igre reči sa noćnim morama) u Subotici, mogu da uočim bitnu razliku u doživljaju epskih elemenata na krajnjem severu i samom jugu Srbije“, podvlači reditelj.
Što se tiče mogućih inostranih turneja, Zavišić naglašava da tekst mora da bude vrlo pažljivo preveden, kako bi ga shvatili i gledaoci kojima epska poezija nije kulturološki svojstvena. Jer, jezik je ključ razumevanja Kosovskog ciklusa.
Prva repriza izvedena je u Zubinom Potoku, u hladnoj sali tamošnjeg Doma kulture, budući da albanske vlasti još nisu dopremile ogrev malobrojnim srpskim institucijama. Ovo je samo nastavak priče o Narodnom pozorištu Priština!
Njegovu sudbinu odredila je geografska pozicija – „polja kao nijednog, nad njim nebo, pod njim nebo“ – kako bi rekao Vasko Popa. Ipak je u glavni grad Autonomne oblasti Kosovo i Metohija preseljeno iz Prizrena 1948, s nazivom Oblasnog Narodnog pozorišta.
Razumevajući moć teatra, tadašnje vlasti su ga koristile kao motor propagande komunističkih ideja, ali i bratstva i jedinstva, pa su ubrzo nakon predstava na srpskom, igrane i predstave na jeziku albanske nacionalne manjine. Dobijanje statusa Pokrajine, te povećanje autonomije KiM-a 1964, odrazilo se i na život pozorišta, kako se govori u dokumentarnom filmu Uprkos svemu, nastalom u produkciji današnjeg NPP-a sa sedištem u Gračanici.
Srpska drama je tako sve više gurana u senku albanske, sa privilegijom igranja dve trećine premijera. Dve decenije posle krenulo se u sve ozbiljnije razmišljanje o gašenju srpskog ansambla. Po rečima glumca Uglješe Vujovića: „Nismo se dali, već krenuli u osvajanje nagrada.“
Promenom Ustava 1989, ukidaju se veća ovlašćenja Pokrajine, autonomija vraća na nivo iz 1964, što izaziva revolt kosovskih Albanaca. Uprkos svemu, teatar ostaje jedina multietnička ustanova kulture na KiM, dobivši 1994. naziv koji nosi i sada. Međutim, program se sve više podvajao, a srpska drama postajala sve bliža Narodnom pozorištu u Beogradu.
Glumci su se i dalje družili, deleći tehničku službu kojoj su „svi zavideli“ zbog povlastice da učestvuje u rastu oba ansambla. Ovo je trajalo do uvođenja privremenih mera 1999, kada je Unmiku povereno da uspostavi red i mir na uzavreloj teritoriji.
Nepune dve nedelje pre NATO bombardovanja, pred punom salom odigrana je poslednja premijera srpskog ansambla – Porodične priče Biljane Srbljanović, u režiji Nenada Todorovića. Prinudno napuštajući matičnu scenu u Prištini, srpska drama počinje da broji godine egzodusa. U pozorišnoj zgradi u centru Prištine osniva se Nacionalni teatar Kosova, sa albanskom dramom i publikom. Druge nije ni bilo.
Tek 2004. Ministarstvo kulture imenuje Todorovića za direktora Narodnog pozorišta Priština, krnjeg, u odnosu na početnu ideju, a u skladu sa političkim okolnostima. Sedište teatra postaje jednoiposoban stan u Leposaviću. „Celokupna prošlost pozorišta stala je u kutiju od cipela“, navodi Predrag Radonjić, aktuelni direktor, koji je mnogo kasnije snimio film o ovom apsurdu.
Prištinski teatar seli se zatim u Kosovsku Mitrovicu, pa u Zvečan, gde se igra druga repriza Porodičnih priča. Time se „ukazuje na kontinuitet ustanove, ali i na umetničku nužnost da se prate savremeni tokovi“, zapaža Todorović.
Gostuje se mahom po srpskim sredinama na severu KiM, pa dimenzije ratnih užasa ansambl shvata tek nakon 2010. Tad počinje da nastupa po razrušenim domovima kulture i improvizovanim scenama po unutrašnjosti. Predstave gledaju pretekli srpski žitelji, često svedeni na nekoliko staraca.
Retko bi dolazilo do susreta sa Albancima, osim u slučaju nužde. Recimo, ako im stane auto „na opasnim mestima“. Tad bi se i jedni i drugi pravili da je „sve normalno“, skrivajući „obostrani strah“, kako se opisuje u filmu. Idući svuda pod policijskom pratnjom, ansambl je shvatio da zapravo pronosi misiju očuvanja naše kulture na Kosmetu.
Trajnije pribežište NPP stiče tek 2014, u novoizgrađenom zdanju Doma kulture Gračanica. Prva premijera je Hotel Kosovo Nenada Todorovića, gde se „istorijske okolnosti i njihovi učesnici predstavljaju kao cirkus, ali i pravi rez između pozorišta pod svetlošću sveća i onog pod reflektorima“, po navodima reditelja.
Od tada se nižu komadi za koje je malo reći da su avangardni, zadržavajući neposredan kontakt sa auditorijumom. Tokom jedanaest godina, postavljeno je više od pedeset premijera najeminentnijih domaćih reditelja. „Nakon izvedbe u Gračanici, gostujemo svuda po KiM, od Zvečana, Zubinog Potoka, Leposavića, do Štrpca, Šilova, Parteša, Velike Hoče, Orahovca, Osojana… Scene su nam zimi u seoskim školama, fiskulturnim salama, zapuštenim domovima kulture… U toku toplijeg dela sezone, igra se i na otvorenom. Svaki prostor gde ima publike s potrebom da gleda naše predstave jeste naša matična scena“, kaže direktor Radonjić.
