U pauzi između dogovora oko obnove Crkve Svete Trojice u Gornjem Adrovcu, i nastojanja da se zaštite srpske svetinje na Kosmetu – prikladnom izložbom u sedištu UNESCO-a, ministar kulture Nikola Selaković stigao je nekako da 18. novembra verifikuje dugo čekani dokument, od koga zavisi kontinuitet rada a neretko i sama egzistencija domaćih umetnika. Istina – pojedinih, izabranih po zapravo nejasnim kriterijumima.
U pitanju je rešenje o dodeli sredstava za (su)finansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelnih umetnosti, ili popularno – njihovom otkupu, koji se deli u više pravaca. Naime, novcem poreskih obveznika osavremenjuju se zbirke muzeja i galerija, opremaju prostori ustanova kulture, prosvete, zdravstva… radovima ne starijim od pet godina, dok se od istih, nedovoljnih sredstava investira i u nastajanje murala, mozaika, ambijentalnih instalacija… Ostale podele administrativne su prirode i referišu na status ustanova koje učestvuju u ovom „takmičenju“.
Ovogodišnje rešenje doneto je sa zakašnjenjem od pet meseci u odnosu na konkursom predviđeni rok, lišavajući umetnike dostojanstva organizacije sopstvenog života i delanja, i onemogućujući institucije, upućene na državna davanja, da planski tvore zbirke naše nove baštine. Pa ipak, nezadovoljstvo se iskazivalo tiho, da se ne bi zameralo sa „srećnijim“ kolegama, a još više s Ministarstvom, krojačem sudbina stvaralaca, ali i ustanova pod svojom ingerencijom.
Niko da se založi za savremenu umetnost
Jedini glasni apel osvanuo je na FB profilu Nele Tonković, kustoskinje Savremene galerije u Subotici, gde se ona pita kako je moguće da u nadležnoj komisiji nije bilo nijednog člana iz polja trezorisanja savremene produkcije u javnim kolekcijama.
„Uz sve ograde po pitanju njihove stručnosti u poljima kojima su posvećeni, a u koje ne sumnjam, moram da primetim da je koleginica Vesna Burojević bila dugogodišnja direktorka Galerije ’Sava Šumanović’ u Šidu, a sada je direktorka Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, dok je kolega Stevan Martinović, inače direktor Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci, doktorirao sa tezom Baština između muzeja i crkve: tumačenje hrišćanskog nasleđa unutar savremene muzeološke prakse u Srbiji“, Tonković kaže za Radar.
Treća članica, Ivana Bašičević Antić, direktorka je Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, koja je, kao odgovor na FB navode Tonkovićeve, ustvrdila da je svoj potpis povukla nakon što je uvidela da u konačnoj odluci Ministarstva nema radova za čiji se otkup zalagala.
Da li to znači da je ovo rešenje – falsifikat, budući da je na njemu i dalje potpis Bašičević Antić, što može da bude uslov za tužbu pred Ustavnim sudom – pitali su se kulturni akteri u FB komunikaciji. Ili je uloga komisije bila samo pokriće za ono što je ministar sam odlučio, kako su pojedini ocenili rezultate?
Legitimitet bez odgovornosti
Šta je tačno bilo posredi, članovi žirija ili nisu bili voljni ili su bili sprečeni da odgovore Radaru. Razlog ćutanja može se pretpostaviti – integritet bi ih verovatno koštao sopstvene pozicije, ali i zadovoljavajućeg finansiranja ustanova kojim rukovode. A zašto bi išta i rekli kad je komisija tek savetodavna, bez ikakve stvarne odgovornosti?
„Komisija postoji da bi svojim autoritetom, ukoliko ga ima, dala legitimitet lošim odlukama donetim na drugom mestu“, tvrdi Tonković. Ipak, i dalje joj je čudna ta igra žmurke, gde se nalogodavci sakrivaju iza žirija, dok je on spreman da ih zaštiti ćutanjem.
„Ta anomalija nije juče rođena, pa neće sutra ni nestati. Ali, kada bi svako u svojoj oblasti delovanja ukazivao na očigledne nelogičnosti, nesistemske pristupe, kršenje procedura, naša društvena situacija bila bi mnogo drugačija“, Tonković zaključuje. Boljem društvu u susret iskoračio je i Kulturni centar Beograda, kao osnivač Kolekcije Oktobarski salon, a takođe odbijen na konkursu. U javnom saopštenju te institucije navedeno je da bi „briga o aktivnim zbirkama trebalo da raste, a ne da izostaje, s obzirom na to da je kontinuirana podrška, pa makar ona bila i simbolična, izraz poverenja i podsticajni gest“.
Besmislena obrazloženja
Tim KCB-a osvrnuo se i na „generička obrazloženja“odbijenica, na šta se požalila i Tonkovićeva. Jer, šta znači da je „upitna usklađenost projekta s opštim interesom u kulturi i sa ciljevima konkursa“, kao i da je „upitan kvalitet, i stepen uticaja projekta na poboljšanje kulturnog života zajednice“, ako se sada odbačena subotička Galerija držala istog kursa kao i kad je novac dobijala? I redovno organizovala izložbe akvizicija, i niz edukativnih programa, svesna svoje odgovornosti i prema publici, i prema državi.
Gotovo identična obrazloženja, s različitim rasporedom istih fraza, ponovila su se i kod ostala 83 odbijena subjekta, što (delimično) stavlja ad acta prvu pomisao Tonkovićeve, da je Savremena galerija bila kažnjena zbog njenog lokalnog opozicionog delovanja ispred Koalicije „Subotica protiv nasilja – Biram Suboticu“. Takvo je podozrenje, kako kaže, brzo odbacila, ne želeći da potpadne pod „sitne teorije zavere“.
Ali, ni zašto su trku izgubili i Narodni muzeji Zrenjanina, Pančeva, Užica, KCB i mnoge druge institucije, ne može se ničim logičnim objasniti, osim drastičnim smanjenjem budžeta. „Kolateralna šteta“ su sami umetnici koji nestaju sa scene „moguće i zbog nedostatka dosledne i dugoročne sistemske podrške i prepoznavanja“, kako zapaža nezavisna kustoskinja Maja Ćirić.
„Na šta je otišlo 12 miliona dinara, za koliko se razlikuje ukupna otkupna svota u odnosu na 2022? Na zastave, jarbole, batinaše…“
Branko Milisković
Njoj zapada za oko i da su sada podržana uglavnom „aktuelna imena u domenu likovnih umetnosti“, koja „nikog ne ugrožavaju“, za razliku od „kritički orijentisanih vizuelnih stvaralaca“, maltene nepostojećih na listi finansiranih. Za tu činjenicu Ćirić ipak smatra odgovornom situaciju na domaćoj sceni, a ne ukus Ministarstva, čije se „odluke revidiraju u odnosu na dominantne političke agende, a ne prateći kontinuiranu ideološku liniju“.
Nazadnost komisija i ministra
Za to vreme, nosioci savremene prakse, otvorene za umetničke eksperimente, istina – ne baš mnogobrojni, tu stvar vide drugačije. Tako samostalni umetnik Branko Milisković, čiji je performans Appointed otkupljen 2022. kao prvi nematerijalni rad u sklopu konkursa u našem fokusu, „eklatantnu anahronost izbora“ povezuje sa sve reakcionarnijim ministrima i komisijama.
Na Zapadu, gde je veća šarolikost poetika, i jača svest o značaju savremenosti, lasno je preko sličnih mehanizama otkupiti recimo efemernu instalaciju od pečuraka. Naše se preferencije i dalje motaju oko slika i skulptura, jer ih (kao) lakše razumemo.
Odokativne procene
Mnogo očiglednije od žanrovskih sklonosti, za laika predstavlja disparitet u otkupnim sumama, takođe prisutan u odluci ministra. Ovo se Selakoviću može otpisati i na njegov poziv pravnika, te nepoznavanje uslova tržišta koje se remeti „odokativnim procenama“ izdvajanja za pojedine umetnike, kako zapaža Hristina Mikić, profesorka finansija i kreativne ekonomije na Metropoliten univerzitetu.
Mikić ukazuje i na fakat da su aktuelni konkursi „modifikovana verzija modela otkupa sprovođenih od 1950. do kasnih osamdesetih prošlog veka“, kada su, za razliku od danas, bili fundirani mehanizmi za utvrđivanje tržišnih vrednosti dela koja su bila finansirana u celosti, a ne tek delimično potpomognuta, što je današnja praksa.
„U sastavu tadašnjih komisija bili su najviši predstavnici države, ali i likovnih umetnika, istoričara umetnosti i kritičara, dok je konsultovan i Savez likovnih umetnika Jugoslavije (pandan današnjem ULUS-u, prim. nov.)“, Mikić ističe. Takođe, mehanizmi utvrđivanja visine otkupnih cena nisu remetile stvarne uslove tržišta, budući da su sve galerije, pa i prodajne, bile u državnom vlasništvu, kako ova ekspertkinja zapaža.
„Danas je konkurs koji je obnovljen 2014, više populistički, predstavljajući pre socijalnu meru, nego instrument kulturne politike“, ona zaključuje. Ako je tako, a jeste, zašto su tom merom sve češće isključeni samostalni umetnici, iako „najranjivija kategorija“, po mišljenju Miliskovića?
„Komisija postoji da bi svojim autoritetom, ukoliko ga ima, dala legitimitet lošim odlukama donetim na drugom mestu“, Nela Tonković
„Samostalci nemaju poslodavca, tj. redovna primanja, i bez mogućnosti su da osnuju sindikat i upriliče štrajkove, koji ionako nikog ne bi uznemirili“, on smatra. Zbog ovog državi nebitni, samostalci mogu biti i izuzeti sa liste (su)finansiranih, makar otkup njihovih dela zahtevali i Savremena galerija Subotica, i Kulturni centar Pančevo, i GSU CZK „Dragan Kecman“ Kučevo, i Narodni muzej u Zaječaru, i Narodni muzej u Požarevcu, što je slučaj ovog umetnika.
Drastično smanjen budžet za otkup
Time se opet vraćamo na budžet, čini se – najodgovorniji za opisanu „nepravdu“. „Na šta je otišlo 12 miliona dinara, za koliko se razlikuje ukupna otkupna svota u odnosu na 2022? Na zastave, jarbole, batinaše…“, retorički pita Milisković. “Osim što se materijalni položaj većine umetnika ne popravlja, ovakvim ’otkupima’ koji ne opravdavaju taj naziv, ne ostvaruje se ni opšti interes u kulturi“, Mikić konstatuje.
Po njenom zapažanju, nije u redu ni to što konkurs osim muzeja i galerija, „obuhvata i javne ustanove (bolnice, škole, fakultete…) kojima se umetnici sami javljaju“ (u pokušaju da prežive). „Čak i ako neki kulturni centri, poput lazarevačkog ili obrenovačkog, raspišu namenske javne pozive, obično se izaberu autori koji su ovde rođeni, te se sve opet svodi na veze i poznanstva“, Milisković dodaje.
Javno a skriveno
Kao primer dobre prakse obično se ističe Šumarski fakultet u Beogradu, višestruki dobitnik na konkursu, i validan primer prikupljanja i čuvanja otkupljenih radova. Međutim, i tu se sreće anomalija: niko od zaposlenih u toj visokoškolskoj ustanovi, kao ni od studenata, nije znao da uputi novinarku Radara na poprište kolekcije, niti je imao pojma da ona uopšte postoji.
Tako ispada da je težnja Ministarstva „da savremena umetnost postane dostupna i bliska svima“, kako ovaj segment konkursa doživljava Tonković, pomalo i besmislena, bez sprovođenja edukativnih programa, ili druge vrste ukazivanja na kulturno nasleđe novih generacija, dato na opservaciju ustanovama izvan galerijskog sistema.
Da se ovaj tekst ne završi na pukoj kritici, Mikić predlaže rešenje da se adaptiraju modeli sa Zapada. „Da bi doprinos državne politike imao pozitivan uticaj na umetničko tržište, i unapredio materijalni položaj umetnika, ali i ostvario opšti interes u kulturi, podrška mora da se sprovodi sistemski i sa znatno većim budžetom. Umesto komisija trebalo bi formirati fond za otkup, kao i liniju iz koje bi se finansirala umetnička produkcija“, Mikić sugeriše.
Nažalost, na stvaranje takvih poluga izgleda da ne možemo da utičemo, kao ni na poštovanje rokova i propisa koje Ministarstvo samo određuje. Ali, kada bi svako u svojoj oblasti delovanja ukazivao na uočene propuste, kao što reče Tonković, možda bi i umetnička scena i njena baština drugačije izgledali. Međutim, da li odbijeni umetnici i institucije (i) ovog puta imaju osnove za žalbu na odluku Ministarstva, Radar će saznati nakon uvida u zapisnik konkursa.
