Noa je pobegla iz velegrada, od anksioznosti i nesanica, iz sveta u kojem se osećala zarobljeno. Otišla je na jug Francuske da volontira na farmi. Tako izdavačka kuća Heliks najavljuje roman Stazom pored trave Mirjam Vitig, u prevodu Nikoline Zobenice. Nakon što smo književnicu, rođenu 1996. u Hajdelbergu, sreli u Beogradu na drugom Festivalu EKO književnosti, blefirali smo da nas ne zanima autobiografsko, pozivajući se na početak „Zahvalnice“ s kraja njenog prvenca. Zahvaljuje „jednoj porodici u brdima na slikama, vremenu i biljnom preparatu za ovce“.
„Radila sam na imanjima u različitim zemljama“, kaže Mirjam Vitig za Radar. „Najčešće na posedima gde su se uzgajale ovce. I jesam zaista bila u Francuskoj. Pošto sam želela da naučim stvari vezane za poljoprivredu, pravila sam beleške. Nekoliko godina kasnije, pogledala sam ih i pomislila da tu ima materijala da se nešto napiše.“
Pašnjaci, livade, magla, životinje, oblaci… Stiče se utisak da promene u prirodi diktiraju raspoloženja. Ide u duge šetnje, oblači vetrovku, hoda po šljunkovitom prelazu onako kako smo navikli da svoje noge ponekad vuku likovi fikcija iz Skandinavije. „Mogla je da bude guja.“ Radilo se o crevu za vodu! Nije lako opisati krajolik? Podvukli smo omiljene rečenice: „U petljama ograde visile su dugačke krpice vune kao brade patuljaka.“
Pomenula sam matericu misleći na čežnju za potpunom zaštićenošću, za nemanjem nikakve odgovornosti. Materica je metafora za zaštićenost
„Nije mi palo naročito teško“, ne slaže se naša sagovornica. „Nisam sebe stavila u situaciju da izmišljam predeo nego sam zapravo upotrebila pejzaže u kojima sam bila, kroz koje je moje telo prošlo; bilo prisutno… Od pomoći su bile i te crtice, ali njih sam pravila kada sam bila baš mlada.“ Nije joj padalo na pamet da budu temelj knjige. „Želela sam da učim, da zapišem. Vrsta dnevnika…“
Interesovali smo se kako izgledaju ti fragmenti.
Otkriva da je u početku pisala isključivo rukom. „Sada su tu mobilni i laptop. Međutim, dok ih koristim, osećam da još mnogo toga želim da napišem olovkom.“ Makar naposletku uzela telefon ili kompjuter.
Uloga tih sprava bitna je u prozi. U deset poglavlja, između prologa i epiloga, „dnevnički“ prati novi život s francuskom porodicom, u nekadašnjem zamku, gde su dugo živele imućne porodice, a u osamnaestom veku monasi. Ela, Gregor, njihova kći Žad, ljudi što svrate. Istovremeno, telefonom je povezana s prijateljima što čekaju da se vrati „iz divljine“. Azel, Mejet, Merle, Lukas. S tim da je signal slab, da mreža preti da pukne: druga ravan koja se podražava nudi prostor da se vrate sećanja na prethodno okruženje.
Flešbekovi iz prošlosti otvaraju se nalik tunelu. Koliko pisci nesvesno ponavljaju određena poređenja? Tunel obeležava junakinjine napade panike. Isprva u podzemnoj železnici; docnije u „tunelu od lišća“, u francuskom zelenilu, na putu do reke, ulazi u „okno metroa“.
Smatra da motivi pre dolaze svesno i da se onda kroz knjigu organski razvijaju. „Usred pisanja, postojao je momenat kada je glavna junakinja postala – realna. Počela je da oseća. Strah se provlači kroz ceo roman. Prvo u podzemnoj železnici. Odatle se motiv dalje širi.“
Uverljivo približava napade panike, anksioznost, nagomilani stres, iznenadni strah od smrti, od neznanaca s rančevima na leđima.
„Prvobitna ideja bila je da pišem o selu i prirodi. Moderna Arkadija u kojoj je lepo. Super!“, nadovezuje se Mirjam Vitig.
Divljina je surova – prekidamo.
Zna, iskusila je, boraveći na imanjima: „Tu je stalno čežnja za jednostavnim, ali jednostavan život ne znači srećan, lak život. Moguće da nema svih tih nadražaja koji nas bombarduju u gradu.“
Nije krenula od toga da će pripovedati o protagonistkinji koja pati od panike. „U fazi kada sam osećala tu figuru, dodala sam temu straha. Nisam stupila u prozu s namerom da pripovedam o depresiji. Ispostavilo se da govorim o mladoj osobi u metropoli, preopterećenoj, preplavljenoj sadašnjošću. U nadi da će stvari biti lakše, da će se smiriti, pronalazi izlaz.“
Telo je zato važno u delu Stazom pored trave. Stezanje ramena i svežnja ključeva u džepu; očajnička potreba da se za nešto uhvatiš, „da se usidriš“, uprkos osećaju da će noge propasti. Želja da nas strah ne prepolovi; da odgovaraš sopstvenoj „veličini tela“.
Nismo stigli da citiramo Petera Handkea: „Samo pretpostavimo da ne smem da izvodim poteze koje ljudi prave kada ne znaju šta će drugo: igranje narukvicom mog džepnog sata, otkopčavanje i zakopčavanje košulje, prolaženje rukom kroz kosu. Naposletku mi ne bi ostala nikakva podrška, bio bih izgubljen.“
Mirjam Vitig ne pominje slučajno disanje. Pričamo joj o dijalogu Živojina Pavlovića i Dušana Makavejeva, objavljenom u Belini sutra. I sama je ispisala tu reč: materica. Vrhunac razgovora, snimljenog magnetofonom 1982, predstavlja Pavlovićevo pitanje: „A što ti misliš da je intrauterinsko stanje, stanje panike?“ Makavejev odgovara: „Ono je stanje blaženstva.“
Moli prevoditeljku našeg intervjua, Meral Tarar-Tutuš, da napiše na papiriću imena čuvenih reditelja.
Od intrauterinskog stižu do ronjenja na dah. Plač u Stazom pored trave nalik je davljenju: „nije se popeo, nije bio reka, već fizički napad…“
„Pomenula sam matericu misleći na čežnju za potpunom zaštićenošću, za nemanjem nikakve odgovornosti. Pazite, baš nemanjem odgovornosti. Neodgovornost je drugo! Mi smo bebe, to još ne postoji. U drugim scenama, gde spominjem telo i prirodu, bitno je telesno. Materica je metafora za zaštićenost.“
Nisam sebe stavila u situaciju da izmišljam predeo nego sam zapravo upotrebila pejzaže u kojima sam bila, kroz koje je moje telo prošlo, bilo prisutno
U izvesnoj meri, proza je krik protiv načina kako živimo. Odnekud se čuje povik da je selidba napuštanje čitavog sistema.
„Ne. Moja knjiga nije pogodna da bude krik. Ona je tiha. Opet, sagledava se i poput osvrta na psihološka stanja straha, panike, depresije. Čitamo je u svetu u kome je bezbroj razloga da vrištimo.“
Sve u nekom trenutku izbledi i istroši se – čitamo na dvadeset šestoj stranici. Noa je restauratorka, pre preseljenja radila je u ateljeu za restauraciju. Sređivala je slike, skulpture, izložbene predmete, mahom zaboravljene u zbirkama. Ranije smo pisali o televizijskoj opčinjenosti starudijom. Njoj smo kazali da i na nemačkoj televiziji od 2013. ide program Bares für Rares. (Cash or Trash.) Ima hiljadu epizoda. Ljudi donose u studio retkosti na procenu. Koliko takvih rijalitija trenutno ima u programskoj šemi…
Gregorov dom okružen je ruševinama i ostavljenim kamp-prikolicama.
„Taj svet ne može da se restaurira. Pritom, ne mora da bude star do dve stotine leta pa kraj. Junakinja je poslom u tom problemu. Ta priča u aktuelnim okolnostima lako pretegne u desnu stranu, čak u političkom smislu. Na selu je, tu je – drevno. Milenijumi. Zemlja je iscrpljena i nije bogata kao nekad. Govorim li o desnici, u romanu se ne radi o potrebi za zatvaranjem zemlje, da je mi kao branimo od nečega, šta god bilo. Noa nije u domovini! U Francuskoj je, u unutrašnjosti, tu inače ne živi. Uistinu, postoji čežnja, ideja, potreba za popravljanjem. Tužan momenat? Želja da profunkcioniše ono što nije funkcionisalo.“
