Usred toplotnog talasa u Švedskoj, glavni junak dela Daning-Krugerov efekat Andresa Stupendala, objavljenog u izdavačkoj kući Heliks u prevodu Nikole Perišića, pokušava da napiše roman. Pored ostalog, računa na savete Stivena Kinga, date u biseru O pisanju (Vulkan; prevod: Vladan Stojanović).
Pamtite li najlepša mesta iz tog „kratkog priručnika“ – „kratkog“ zato što je „većina debelih knjiga o pisanju puna sranja“; zgode poput one s dadiljom? „Često je prdela“, pripoveda King. „Ponekad bi me, u naletu melanholije, bacila na krevet, opkoračila i spustila guzicu u vunenoj haljini na moje lice.“ Bum! Zaključuje da ga je dobro pripremila za suočavanje s kritičarima. Uz to, praktikovala je zaključavanje u plakar. „Boravak u ormanu nije mi naročito teško pao. Bilo je mračno, ali je mirisao na majčin parfem Koti. Tešio sam se svetlosnom trakom ispod vrata.“ Pošto nije „riknuo”, verovatno je još tada izašao kao pisac.
No, za Stupendala, prozaistu i pesnika, rođenog 1981, autora romana Maskarada iz 2011 – važniji je Mišel Uelbek. Uelbek se neretko obrušava na svet, pa kad fikcionalizujete nalik Uelbeku, idete s rizikom da se ceo svet sruči na vas. Autor koga smo sreli u Beogradu, na Festivalu savremene skandinavske književnosti, u društvu prevoditeljke Svetlane Tot, očigledno reskira. Glasno odgovara da se i sâm pita kako pisati posle toga Francuza. „On je moj idol. Idol mog pripovedača. Pod njegovim sam uticajem.“
Sročena u deset poglavlja, na dve stotine i trideset stranica, proza je svojevrsni dnevnik tridesetogodišnjaka kome se svašta vrzma po glavi. Zamišljen je nad budućim rukopisom, preispituje političke stavove, opisuje vezu s devojkom Marijom, ne preskačući pojam iz naslova.
Daning-Krugerov efekat je kognitivna pristrasnost: nekompetentna osoba istovremeno je nesposobna da shvati da je nekompetentna. „Nekompetentna osoba, smatraju Daning i Kruger, precenjuje svoju kompetenciju u većoj meri od kompetentne, dok kompetentne osobe neretko potcenjuju sopstvene kompetencije.“ Nudi primer. Očajno loš moler nikada neće prihvatiti da je dno; nadareni zanatlija pre će potceniti talenat koji ima.
„Ako mogu da budem potpuno iskren“, prekida nas, „mislio sam da je to dobar naziv i da će besplatno reklamirati knjigu. Držao sam da je ovo odličan potez s komercijalne strane, jer se ne bavim pojmom onoliko koliko sugeriše naslov.“
Na 11. stranici, pripovedač i za Trampa i za Putina kaže „da su kreteni“. Međutim, naš sagovornik ističe da treba paziti s Daning-Krugerovim efektom. Kod političara je pre reč o narcisoidnosti: „Ne znači nužno da je Tramp potpuno nekompetentan. Sigurno postoje oblasti koje poznaje. Važi za sve državnike! Nekompetencija u određenim oblastima ne znači da ne znaju ništa, nisu nužno idioti i nisu svi zli. Možemo li da ih okarakterišemo kao zle u humanističkom smislu…“
Zapadni svet trenutno ima dosta mračnih tendencija zato što mora da se suoči sa jako brzim društvenim mrežama. Pomenuti izrazito munjeviti moralistički momenat postaje ključan, pa činjenice i temeljno znanje – kakvo obrazovni proces podrazumeva – bivaju manje bitni
Lik provocira od prve rečenice, esejizirajući o 12 pravila za život: protivotrovu za haos kanadskog psihologa Džordana B. Pitersona. Pominje i druge tipove, Džejmsa Bonda, recimo, džentlmena što ni u snu ne bi obukao kratke pantalone u velikom gradu. I Nelsona Munca iz Simpsonovih („on je u seriji klasično problematično dete koje, prema Pitersonovom mišljenju, može da funkcioniše kao korektivno sredstvo za obuzdavanje slabog i patetičnog ponašanja“).
Divi se nasilnicima?! – ponavljamo pitanje jednog epizodiste.
„Piterson je dugo u Švedskoj bio kontroverzna ličnost“, napominje. „U dnevnim novinama često je predstavljano da je osoba s fašističkim idejama. Da veliča ljude koji zlostavljaju druge i brani mobing. Ocenio sam da je to prilično neizbalansiran pristup čitavoj tematici. Nakon što sam ga pročitao i odslušao predavanja, učinilo mi se da ima više humanosti nego što novinari žele da priznaju.“ S te strane, bio je interesantan, osoba kakvu vredi dalje istražiti. „Vrlo ekscentričan! Pisao sam i pratio – bio je blizu smrti zbog nepravilnog uzimanja leka.“
Bez sumnje, hrani se zamkama političke korektnosti.
Krupna tema: „U Švedskoj je veoma bitno biti politički korektan, posebno za obrazovanu srednju klasu. Držati se korektne slike sveta. No, pojava društvenih mreža donela je mnoge nove fenomene i odjednom brdo stvari o kojima je trebalo imati sud. Trebalo je formirati politički korektne stavove. Praktično se stvorila kriza. Bilo je toliko toga o čemu treba utvrditi gledište. Obrazovni ideal buržoazije, srednje klase, zamenjen je vrstom politički korektnog moralizma.“
Čim smo dotakli „klase“, dodao je da upravo Uelbek govori o pozadinskim dešavanjima i protestima u liberalnoj demokratiji.
Njegov pisac-početnik debatuje s prijateljem, istoričarem ideja, o radnicima; „običnim šljakerima“ spremnim da na prvim izborima glasaju za nacionalističke partije.
„Ne skrivam uticaj francuskog mislioca Žaka Elila, autora Propagande. Navodi da su ljudi s dobrim obrazovanjem, kakav jeste veći deo srednje klase, zavisniji od propagande nego oni drugi, manje izloženi medijima, praćenju svih aktuelnosti. Kontroverzno! Za njih je važno da imaju ispravna osećanja i razmišljanja oko svake vesti koju čuju. To dovodi do problema opisanog u Daningu. U istom trenu budete suočeni s bezbroj fenomena i treba da imate svoje viđenje o svemu.“
Razgovarali smo i o video-igricama.
Na festivalu Beldocs gledali smo film Hardly Working. U njemu je prikazan „život“ digitalnih statista u igrama. Vi pokrećete igrača, ali šta je s programiranim tipom na ekranu koji neprekidno mehanički pomera metlu i izgovara iste kompjuterski kontrolisane replike.
Stupendal je osmu celinu nazvao „Are you an NPC?“.
Položaj „depersonalizovanog“ i „derealizovanog“ građanina u poznom kapitalizmu uporedio je sa tim non-player likom.
U fusnoti smo saznali da termin od 2016. ujedno jeste metafora za određeni tip ljudi na platformama koji iskazuju nelagodu kada prekinete status kvo i otvorite stvarnu diskusiju.
Čitamo: „Zapad bi zaista mogao da propadne zbog onoga u šta je nenaslućena kontrareakcija kasnog kapitalizma pretvorila građanina. On je sada bio gotovo isključivo konzument, a njegov identitet u svojstvu konzumenta… Osećaj čovečanstva da ima zajednički zadatak i zajedničku odgovornost ispario je od osamdesetih godina… Kultura usredsređena na individuu i ego koja je nastala u metropolama zapadnog sveta proširila se po svetu kao sifilis…“
„Zapadni svet trenutno ima dosta mračnih tendencija zato što mora da se suoči sa jako brzim društvenim mrežama“, objašnjava za Radar. „Pomenuti izrazito munjeviti moralistički momenat postaje ključan, pa činjenice i temeljno znanje – kakvo obrazovni proces podrazumeva – bivaju manje bitni. Šta je s buržoazijom? Menjaju se uloge. Pogledajte! Naročito mlađi muškarci čitaju mnogo manje nego ranije. Pokazalo se da studenti katkad na univerzitetu ne mogu da pročitaju ni jednu celu knjigu izvan programa. ’Nije bilo potrebe…’ Osim uloga, promene su vidljive i u okvirima ponašanja unutar grupe, u okvirima srednje klase. Postaju nepismeni u praktičnim stvarima jer nikad nisu morali da ih rade. Užasan razvoj događaja.“
