Operska pevačica Katarina Jovanović je pre godinu dana doktorirala i od tada je nekoliko puta odlazila u Kinu gde drži majstorske radionice za usavršavanje mladih talenata, ili radi sa studentima koji su zainteresovani da se bave operskom umetnošću.
Poslednjih meseci Katarina je samo profesorka Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu koja je svakodnevno uz svoje đake. Sprema hranu i nosi na FMU studentima koji su tamo u blokadi, uz tvrdnju da je ovo idealan trenutak za profesore da zavijaju sarmu za studente, da čitaju predlog dopuna Zakona o visokom obrazovanju, da se samoorganizuju, da slušaju i čuju očajanje u glasovima svojih kolega iz douniverzitetskog obrazovanja, koji godinama vode ovu borbu za dostojanstvo profesorskog zvanja.
Kaže da je veoma važno da profesori ostanu uz studente u blokadi, bez obzira na pregovore sa nadležnim ministarstvima.Veruje da izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju mogu da dovedu do ispunjenja četvrtog studentskog zahteva, ali da je pre svega ključno ispuniti zahteve studenata koji se tiču sankcionisanja brutalnog nasilja partijskih poslušnika nad studentima u protestu.
Bila je malo više od jedne sezone direktorka Opere u Narodnom pozorištu, i postigla veliki uspeh postavivši za tih deset meseci čak tri operske premijere. Pobrala je i velike pohvale za ulogu u Verdijevoj operi Falstaf, koja je pre dve godine u režiji Nebojše Bradića postavljena na scenu Narodnog pozorišta, ali se u poslednje vreme uglavnom ne izvodi. Za to ima jednostavno objašnjenje:
Teško je promeniti mentalitet koji je okrenut ka muljanju, ka obožavanju lažnih idola, ka lakoći površnosti i neznanja, ka bežanju od lične odgovornosti, ka svim vrstama moralnog, fizičkog i intelektualnog kukavičluka
„Kada dođe nova uprava, ona se ponaša kao da je najnovija i najbolja uprava viđena ikada na planeti Zemlji. I ja sam donekle bolovala od te boljke. Ali samo donekle. Važno je brzo shvatiti da ne počinje sve od onoga ko je tada postao direktor, i da nije istina da pre toga nije bilo ničega i ako je bilo, da ništa nije valjalo. To je taj poseban „srpsko-umetnički diskontinuitet“. I onda spadnete sa dve operske predstave nedeljno, na četiri predstave mesečno.
Kako je bilo kada ste vi bili direktorka Opere?
Onako kako je u Narodnom pozorištu uvek bilo: sreda i subota su bili operski dani. I tvoj posao je ne da imaš manje, nego da se boriš da ukradeš još jedan termin. Pa nek ideš svima na živce, ako znaš da ćeš imati publiku. A za Boeme, Travijatu, Seviljskog berberina, Karmen, Aidu, Trubadura i Bal pod maskama, uvek ima publike. Ljudi vole to da čuju i osete to posebno ushićenje. Poenta je da sve izgleda lako, da osetiš kako i ti to možeš.
Bili ste u Kini kada je ovde počela studentska blokada, kakav vam je bio prvi utisak?
Čudan, pun zebnje i egzaltiranosti u isto vreme. To je najpre bila spoznaja o sposobnosti za aktivizam koji je od strane vlasti odmah stavljen na stub srama, definisan kao antidržavno delovanje, a njegovi akteri su prolazili i prolaze kroz toplog zeca u medijima koje kontroliše vlast. Radujem se nekom budućem specijalnom sudu koji će se baviti delatnostima tih kriminalnih udruga koje sebe nazivaju medijskim glasilima. A zvanične institucije, pa i kulturne, svim silama su se trudile da obeshrabre svakoga ko bi postavio pitanje ili glasno razmišljao. Studenti su pokazali i pokazuju vrhunsku vitalnost i svežinu ideja. Naravno da tu ima stvari i pojava sa kojima se ne slažem, ali to nije tema. Teme su zajedništvo, solidarnost i neodustajanje.
Postoji jedan detalj iz istorije Srbije koji vas posebno pogađa: profesor Miloš Đurić nije hteo 1941. godine da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje ustanak Komunističke partije u Srbiji i narod poziva na poštovanje okupatorskog reda i mira. Jedan profesor tadašnje Muzičke akademije je potpisao i nagovarao Đurića da i on potpiše, a slavni helenista mu je odgovorio:Ne mogu, više od polovine mojih studenata je u partizanima, kako da im pogledam u oči kad se vrate? Lako je tebi, ti u diple sviraš, a ja etiku predajem!
Ta rečenica me jednostavno boli i ljuti, i ne mogu nikako da je svarim. Imam je uvek u vidu kad govorim o ulozi profesora u vaspitanju studenata. Znate, ja na Fakultetu predajem solo pevanje, ali ću uvek sa studentima razgovarati i o Geteovom Faustu, o tome čemu služi čitanje Starog zaveta i zašto je ključno da studenti koji studiraju pevanje moraju da pročitaju Stari i Novi zavet. Jer, devedeset odsto onoga što će pevati, barem do sredine dvadesetog veka, direktno će se odnositi na nešto iz tih knjiga. Ili će imati neku određenost prema religiji. Ili će udaljavanje od određenosti prema religiji učiniti da to delo bude proglašavano za nepodobno, da se zabranjuje….čega je u operi kroz istoriju bilo mnogo. Ako sam svega toga svesna i sve to delim sa svojim studentima, i ako su danas moji studenti u prvim redovima zajedničke borbe, verujem da diple nisu pobedile. Ali ta borba zauvek traje, jer je to priroda borbe za vrhunske civilizacijske vrednosti.
Ako su danas moji studenti u prvim redovima zajedničke borbe, verujem da diple nisu pobedile. Ali ta borba zauvek traje, jer je to priroda borbe za vrhunske civilizacijske vrednosti
Studenti danas govore da se ne bave politikom, a zapravo se oni ne bave strankama i strančarenjem. A svi smo ozbiljno u politici. Mislim da se na političkoj sceni Srbije odvija skoro civilizacijski sukob: s jedne strane je stranačka poslušnost i čekanje da ne bude gore, perverzna poslušnost, neznanje, primitivizam, isključivost i nasilje, a sa druge mladi i ne tako mladi koje vodi želja za znanjem, za slobodom, za poštovanjem vrednosti akademske čestitosti i poštovanja zakona, Ustava, pre svega. Studenti zahtevaju život u slobodnom, zdravom i demokratskom društvu u kome će se poštovati zakoni i kažnjavati lopovi.
Bili ste student na ulicama tokom studentskih demonstracija devedesetih godina. Kakva je razlika između onda i sada?
Razlika između 1996/97. i 2024/25. je u tome što sada naši studenti imaju našu podršku, a mi kao studenti devedesetih nismo imali podršku naših profesora. Naprotiv, naši profesori su prečesto koristili svoje pozicije za nešto što bih mogla da nazovem odmazdom. Danas je situacija mnogo bolja.
Znate, meni ovih dana, u žaru razgovora, kaže student: Brate, profesorka! Obrisane su lažne konvencije i to je dobro, zdravo je. I ne sme profesor na to da reaguje iz ega, iz straha da gubi konce. Univerzitet pokazuje vitalnost i borbenost, jasnoću cilja i veliki kapacitet za raskid sa mehanizmima straha i prinude.
Prekoputa studenata je država oličena u vlasti čije ponašanje je teško objasniti.
Ta državna uprava koju pominjete podseća me na gnojnu ranu na koju neko stalno stavlja flaster. I tako polako izgubiš nogu, i ruku, i pola glave…Sada su studenti strgnuli taj smrdljivi flaster i prepisali ozbiljne, gorke i teške terapije. Studente ne zanima vlast, već nešto mnogo važnije od vlasti, zanima ih sistem. Oni koji neće vlast, hoće da promene sistem u kome je moguće postojanje vlasti koja misli da je nesmenjiva. I vlast koja misli da može da prodaje srpske resurse bez ikakve kontrole, koja misli da može da se brani međudržavnim sporazumima, kojoj je potreban lex specijalis. Ta vlast je oličena u cinizmu, podsmehu, kuknjavi, vlast bazirana na pogrešnim uzorima, koji nas bukvalno sakate već skoro dva veka.
Vlast koja permanentno laže svoj narod…
Koliko je sve to suludo dovoljno je podsetiti se kako su neki ljudi, nekim drugim ljudima, pre nekoliko godina u predizbornoj kampanji vladajuće stranke, delili karte za metro! Raspad svuda oko nas govori nam da to ipak nije bila samo marketinška duhovitost. To je jasna strategija, koja nekima donosi ozbiljne i višestruko uticajne pozicije. Kada te laži i nepoštovanje zakona i procedura stavimo u kontekst Nadstrešnice, „Ribnikara“, Dubone i Malog Orašja, Helikoptera, Naplatne rampe, jasno je zašto studenti i sve veći broj građana viču KORUPCIJA UBIJA.
Šta vam se čini da je u ovom trenutku najveća promena koja je ostvarena nakon neprekinutih pritisaka studenata da se ispune njihova četiri zahteva?
Od trenutka kada se dogodila tragedija u Novom Sadu, mi smo mogli da pratimo uživo kako ova vlast laže, a ko laže taj i krade, a ko krade taj ide u zatvor. Aktuelni predsednik Srbije sada mora da sedi i gleda snimak u kome govori kako nadstrešnica nije rekonstruisana. Ako već govorimo o najvećoj promeni, onda mislim da je to činjenica da je vlast ustuknula, da su njene laži i lopovluci danas vidljiviji nego juče, da je do juče bilo nezamislivo videti predsednika opštine u Kraljevu kako beži zasipan jajima kojima su ga gađali njegovi sugrađani. A sada već postoji niz – Bogatić, Rača, Kraljevo….Videćemo za dalje.
Odvija se skoro civilizacijski sukob: s jedne strane stranačka poslušnost, neznanje, primitivizam, isključivost i nasilje, a sa druge mladi koji zahtevaju život u slobodnom društvu u kome će se poštovati zakoni i kažnjavati lopovi
Aktuelni predsednik Srbije nas je mnogo puta javno prozvao po sistemu kako vas nije sramota da govorite ovo ili ono. Ja na to imam samo jedno pitanje: Kako vas nije sramota da u 21. veku toliko obesmišljavate izbore, da toliko manipulišete biračima? Aktuelni predsednik Srbije je taj koji treba da se umije ladnom vodom, a ne građani ove zemlje. Dok još nismo rasprodali i izvorišta vode.
Bila sam u Francuskoj u vreme kada je Nikola Sarkozi bio predsednik i videla izbliza kako je njegova politička karijera otišla u nepovrat, jer je pored finansijskih malverzacija, dozvolio sebi da sa građanima razgovara kao da su kriminalci ili da su maloumni. Takvu vitalnost sistema, koji stalno uvežbava mehanizme odbrane od najštetnijih među sobom, pa čak i na najvišim pozicijama, želim da vidim u Srbiji. To je, čini mi se, i ono što traži mladost Srbije.
Šta je danas teško promeniti u Srbiji?
Teško je promeniti mentalitet koji je okrenut ka muljanju, ka obožavanju lažnih idola, ka lakoći površnosti i neznanja, ka bežanju od lične odgovornosti, ka svim vrstama moralnog, fizičkog i intelektualnog kukavičluka.
U ovom našem preovlađujućem sistemu vrednosti, aktuelni predsednik Srbije pre neki dan u jednom intervjuu citira Gistava le Bona, ali ne da bi istakao važnost saznanja o psihologiji mase, a zarad odbrane vrednosti koje jedno društvo teraju ka idealima slobode, bratstva i jednakosti. Aktuelni predsednik je vešt manipulator koji možda i razume šta Le Bon želi da nas nauči, ali bira da suštinu tog učenja zanemari i potpuno je izvitoperi.
Državna uprava me podseća na gnojnu ranu na koju neko stalno stavlja flaster. I tako polako izgubiš nogu, i ruku, i pola glave…Sada su studenti strgnuli taj smrdljivi flaster i prepisali ozbiljne, gorke i teške terapije
Naše društvo je doživelo težak pad, polomljeno je, krvari, na izdisaju je. Zato je pad nadstrešnice toliko težak zločin, a katarza koju studenti oslobodioci izazivaju širom naše prelepe zemlje, tako moćna i obavezujuća za sve nas. Sasvim sam uverena da će se naša deca, studenti, profesori, vratiti svom studiranju i akademskom radu onog trenutka kada njihovi roditelji potpuno izađu na ulice.Tada počinje izlečenje Srbije i opoziciono delovanje, koje će nas voditi ka slobodnim izborima.
Delovalo je tako moćno i dirljivo, gotovo potresno, kada ste nedavno na platou ispred Filozofskog fakulteta, pred profesorima i studentima, otpevali VostaniSerbie na stihove Dositeja Obradovića, pesmu napisanu tokom Prvog srpskog ustanka.
Veoma sam srećna i iskreno počastvovana što sam se našla u prilici da to otpevam. Ja sam u životu imala dva velika primera: jedan je Hektor, Prijamov i Hekubin sin, veliki junak iz Troje kojeg sam obožavala kao najlepšeg muškarca koji daje svoj život za svoj grad, braneći najsvetije vrednosti. Onda sam saznala ko je Dositej Obradović i on mi je postao uzor. Mogla sam da u svojoj mašti vidim mog učitelja Dositeja kako seda u kočiju, skinuvši pre toga mantiju, i iz ovih krajeva kreće put Londona. Kakva hrabrost i vera u sebe, razumevanje da je važno da ode na izvor progresivnih ideja kako bi saznao ono što zna da ne zna, da nauči sve ono što ovde ne bi mogao, i da se naposletku vrati i to donese ovde. Dočekali su ga sa otporom, kao i svakoga ko je ovde probao da donese nešto novo i drugačije. Bio je jedan od retkih u našoj pravoslavnoj tradiciji koji nam je dozvolio da mislimo drugačije, da čitamo knjige, da na visokom nivou govorimo strane jezike, da u originalu čitamo romane i poeziju, rekao da nam je to važno i da je naše stečeno znanje ključ svega. Kada sam ja odlazila na nastavak školovanja u London, imala sam, između ostalog, i Dositejev primer u srcu.
Meni je najmilija Dositejeva ideja da ženska deca moraju da idu u školu, jednako kao i muška. Ona proističe iz prosvetiteljske i revolucionarne ideje da je borba protiv siromaštva, u suštini, borba za obrazovanje.Odem često u Sabornu crkvu, sednem pored moga brata Dositeja, malo porazgovaramo, nikakve munje ni gromovi mi se ne sruče na glavu, i pomislim da nisam izdala njegovu misiju.
