U utorak, 1. oktobra, u renoviranom Sava centru, započeo je BEMUS. Nastupio je jedan od najvećih pevača današnjice, Jonas Kaufman. Dugo iščekivano gostovanje vrhunskog tenora, nakon što godinama živimo u izvrnutom svetu gde se olako mnogi nižerazredni pevači proglašavaju velikima, da bi se relativno ispunili „novi prostori“, tako važni onima koji predstavljaju vlast u Srbiji.
Zadrhtao sam od straha kada sam video mikrofone na sceni, brojne monitore oko muzičara. Odmah sam u sebi pomislio – „nije valjda“! Kroz glavu mi je prošlo pitanje kada smo započeli da slušamo muziku preko ozvučenja?
BEMUS je otvorio skromnim, nemuštim govorom državni sekretar za kulturu. Govor koji su mu napisali ni na koji način nije odisao poznavanjem suštine muzike, pa ni samog BEMUS-a. Propraćen je sporadičnim negodovanjem iz publike, koje je sasvim zbunilo govornika, pa na kraju nije ni rekao „BEMUS je ovim otvoren“.
Uvertira za operu Norma Vinčenca Belinija nam je već sasvim uterala strah u kosti. Ozvučenje, pomalo kao u disko klubu, zatim je do punog izražaja došlo sa Ponkijelijevom arijom, glas je odjekivao u nekim metalnim bojama. Kaufman je pevao s punom kontrolom prema mikrofonu, pomerajući se u odnosu na dinamiku, korak dva napred-nazad. Prve dve arije su poslužile za lagano upevavanje, gotovo bez većeg angažovanja, da bi tek kroz ariju Don Hozea iz opere Karmen, podsetio da pred nama stoji veliko ime. Arija Kavaradosija iz Toske i Šenijea iz prvog čina opere Umberta Đordana Andre Šenije svakako su bile vrhunac koncerta. U njima je Jonas Kaufman podsetio da je jedan od onih koji vladaju najvećim svetskim scenama.
Nismo mogli da se naviknemo na zvuk sa zvučnika, žudeli smo da čujemo prirodnu boju glasa velikog umetnika! Nažalost, to nije bilo moguće.
Vojvođanski simfonijski orkestar zvučao je solidno, ali bez ikakve dinamike, zaravnjeno i jednolično. Očigledne intervencije sa zvučnog pulta, pojačavale su i stišavale pojedine grupe instrumenata i time se dobijao neobični i promenljivi zvuk muzičara, koji su davali sve od sebe. Dirigent Johen Rider bio je okrenut usaglašavanju sa solistom i sam je pomalo delovao beskrvno i u istom duhu, sve vreme. Korektan, ne više od toga.
Drugi deo koncerta započeo je operetskom muzikom Lehara i Kalmana, da bi brzo prešao u filmski repertoar. To je bio i umetnički najslabiji deo nastupa Jonasa Kaufmana. „Ušao“ je direktno u mikrofon poput pevača zabavne muzike i time je „potpao“ pod kriterijume naspram velikana poput Frenka Sinatre nekada ili Gregorija Portera, danas. Tu nismo mogli prepoznati ni pravi temperament soliste za tu vrstu muzike, ni odgovarajuće raznolike boje koje bi ispoljavale emocije.
Orkestar je sa svoje strane iskoristio ozvučenje u ovom delu koncerta i zazvučao je sasvim revijalno i adekvatno kompozicijama. Iskreno divljenje muzičarima koji su se našli u zadatom vremenu, nemoćni da bilo šta promene! Bravissimo ljudi, bravissimo!
Dobronamerna beogradska publika, toplo je, gotovo ovacijama, pozdravila Jonasa Kaufmana i sve izvođače na sceni. Pokazana je ponovo toplina i širina naših ljudi, iako su poneki otvoreno, ali ne i zlonamerno komentarisali „da li nas je on potcenio?“.
Jonas Kaufman nam se predstavio kao odličan muzičar, bez ikakve želje da se služi vikanjem i što jačim pevanjem. Čuli smo više puta diminuenda na najvišim tonovima, suptilna pijana, plemenite boje i ujednačenost registara. Zaista lepo, pod uslovom da ga slušamo u adekvatnom prostoru i sa odgovarajućim repertoarom, na primer Vagnerom?
Nismo mogli da se naviknemo na zvuk sa zvučnika, žudeli smo da čujemo prirodnu boju glasa velikog umetnika! Nažalost, to nije bilo moguće
BEMUS i CEBEF su napravili ogroman napor da dovedu veliku zvezdu i u tome su uspeli. Bravo! Ali, BEMUS mora ponovo pronaći snagu da bude u mogućnosti da shodno visokim umetničkim kriterijumima bira repertoar koji će se izvoditi. Platiti velike novce i trpeti celu polovinu koncerta sa sasvim minornim repertoarom primerenim velikim otvorenim parkovima i stadionima, menja umetničke domete celog festivala!
I – zaboga, NAPRAVITE u Beogradu pravu koncertnu dvoranu! Gubimo publiku! Ionako mali broj zainteresovanih u gradu od dva miliona stanovnika, sada se svodi na manje od 2.000 za najveće zvezde! Kolarac je premali sa 900 mesta, novi Sava centar NIJE renoviran zarad umetnosti, već za komercijalne potrebe. Tu umetničkoj muzici nema mesta. Nestala je negde, u rekonstrukciji, i školjka koja je nekada mogla da se stavi iza orkestra i koja je usmeravala zvuk u dvoranu. Velike zavese samo još više u dnu scene upijaju prirodni zvuk instrumenata. Kao za nevolju, nemušti lajt-šou sa samo 3-4 motiva je oduzimao i ono malo topline, ali i razuma, celoj priči oko nastupa Jonasa Kaufmana.
Napravite dvoranu da ovih par hiljada zaljubljenika u muziku može istinski da uživa u svom svetu. Krajnje je vreme! Zaslužili smo!
