Pre skoro dve decenije razgovarao sam sa Bojanom Andrić o radu u Trezoru, programu rezervisanom za bisere iz arhiva Radio-televizije Srbije, te njene izvanredne, opuštene razgovore s autorima. Od tada me je računala u svoje saradnike a da nikada ništa nisam uradio. Jednom sam bio u redakciji, fino smo popričali i te 2007. skicirali njen radni dan.
Nastanak Trezora: Daleko je Australija
Šta je prvo „kokoška il` jaje” nije sporno kada je televizija u pitanju – rekla je Bojana. Tehnika je prva, a program je došao zatim. Tako se do Trezora stiglo zahvaljujući jednoj radikalnoj promeni u tehnološkom sistemu Televizije Beograd, kada se zbog navale novih formata morao izbaciti stari magnetoskop, a to je značilo da emisije snimljene tokom prethodnih dvadeset pet godina, na tim velikim elektromagnetnim trakama širine dva inča – neće više imati odgovarajući uređaj za reprodukciju. Jedan slučajan susret u hodniku sa tadašnjim rukovodiocem inž. Brankom Matijaševićem, koji je onako usput rekao: „Ako hoćeš da sačuvaš svoju dramu Daleko je Australija (snimanu 1969), požuri dok se još može.“ Naravno, ja sam prvo presnimila drame na kojima sam bila potpisana kao pisac i kao dramaturg, a onda sam nastavila kampanju presnimavanja „starih drama“.
Spasavanje arhiva: Vodič kroz igrani program
Budući da sam u Dramskoj redakciji radila od 1971. i da sam odlično poznavala sjajnu produkciju drama i dramskih serija, ja sam 1989. takoreći potpuno napustila prethodno zanimanje dramaturga, scenariste i urednika i posvetila sam se „spasavanju arhiva“. To sam radila sa inž. Markom Ivačkovićem i tehničarem Milanom Vukadinom sve dok nismo presnimili sve drame na novi format. To je trajalo više od tri godine, jer je proces pripreme (sušenja traka i premotavanja preko posebnog uređaja za čišćenje) trajao nedeljama i mesecima. Posledica te velike kampanje je moja knjiga Vodič kroz igrani program TVB, koja donosi podatke o 1.000 naslova sačuvanih emisija, od najstarije iz 1965. Devojka sa tri oca (pisac Brana Crnčević, reditelj Slavoljub Stefanović Ravasi). Dakle, počelo je slučajno, a nastavilo se namerno.
Okupljanje veterana: Majstori zanata
Mira Otašević i ja smo povodom trideset pet godina TV drame, 1993. godine, pripremili Izbor najboljih TV drama i zatim jedan veliki skup u Studiju I (koji je 1999. uništen u NATO bombardovanju) autora koji su realizovali tokom proteklih godina tu dramsku produkciju. Mislim da je slika tog veličanstvenog skupa veterana i majstora televizijske umetnosti i zanata – pisaca, reditelja, kompozitora, scenografa, kostimografa, snimatelja – bila presudna za moje potpuno posvećenje prošlosti i istoriji Televizije Beograd. Mom autorskom projektu Trezor prethodili su ciklusi Teveteka i Trag, koje smo Mira Otašević i ja radile devedesetih, na sličan način, pod mnogo težim uslovima.
Radni dan u Trezoru: Bez odjavne špice
Svaki dan je isti i svaki drugačiji. Sem stalnog pretraživanja Programskog arhiva TVB koji nije sasvim popisan niti identifikovan, načini dolaženja do zaboravljenih naslova i materijala je raznolik: na njih nas upozoravaju urednici, autori, snimatelji, inženjeri, glumci… Javljaju se telefonom, dolaze lično, pišu pisma sa svih strana sveta gde ih je život rasuo – mreža dojavljivanja je dostigla savršenstvo! Prepiska sa autorima i realizatorima je ogromna i detaljna, a sve se beleške čuvaju. Svakoj emisiji mora se naći kontekst, istorijski, medijski, idejni i dati opravdanje boravka u Trezoru. Naravno, to podrazumeva odlično poznavanje prošlosti i sadašnjosti ove kuće. Kada se emisija nađe, često bez najavne i odjavne špice, onda kreće juriš na odgonetanje svih imena učesnika, čitanje dnevne štampe iz tog vremena, sa najavama i kritikama, paralelno se otvaraju nove zagonetke… Postoje dva ključna momenta: prvi je trenutak odluke da se istraživanje zaustavi i emisija pusti u javnost, i drugi – kako sva „otkrića“ sačuvati da posluže i kasnije, odnosno da se „ukrste“ sa drugim emisijama ili autorima…
Najveće otkriće: Mica i Mikica
Svaki insert, svaki kadar koji prikazuje televiziju iznutra, rad u režiji, reportažnim kolima, u montaži, na predajniku – ono što zovemo „televizijskom kuhinjom“ gde se sprema sva ta hrana za gladnu publiku – takvi su snimci, mereni sekundama – na velikoj ceni. No, nema sumnje da je otkriće iz oktobra 2004. meni lično najdragocenije. Prilikom uobičajenog presnimavanja starih dvoinčnih traka, presnimljeno je i četrnaest minuta jednog neidentifikovanog zapisa, zaostalog iza jedne dečje emisije koja je trajala kraće od tog prethodnog snimka. Naknadnim istraživanjem utvrđeno je da se radi o četrnaest minuta TV komedije Mica i Mikica realizovane po pričama Stevana Sremca, u režiji Vladimira Petrića i Jovana Konjovića i emitovane 23. oktobra 1961. godine. Ako se zna da je prvi magnetoskop počeo da se koristi 1. septembra iste godine, i da je tek od tada počelo sa živog emitovanja da se postupno prelazi na snimanje i odloženo emitovanje, onda su ovo najstariji sačuvani TV snimci u nas, odnosno nemerljivo vredna arheološka iskopina elektromagnetne baštine.
Mlade kolege: Generacija bez prošlosti
Fenomen. Nove generacije zaposlenih u TV mediju najčešće nemaju ni afiniteta prema vremenu, ljudima i programu koji im je prethodio, ni uvažavanja, ni interesovanja.
