Devojka iz Ljubljane pridružuje se grupi anarhista, odlazi u evropski grad i postaje prostitutka. Njena zabrinuta sestra kreće da je traži, sumnjajući da ima poseban zadatak. U te rečenice delimično staje zaplet Behemota Jerneja Županiča (izdavač: Geopoetika; prevod dela i našeg razgovora: Ivan Antić), proze što nežno parodira krimić, koristeći zavodljivost uobičajene potrage, dok se iza žanrovske maske razotkriva sočni roman naše epohe, napisan izvrsnim stilom. Između dva minska polja, prošlosti i budućnosti, uz uporni zvuk policijskih sirena, te slika što vas nateraju da zastanete: „Semafori, kao da ih gledaš kroz kišu, trepere, njihove boje se jedva naziru“ – pravi se rez po svakodnevici i klasnim podelama. Ulazi se u srce savremenog grada, razmatraju teorije zavere, dotiču ožiljci 20. veka.
Pretvarati se… Deluje da je to jedna od najvažnijih radnji u vašem romanu. Podvukli smo pitanje da li se čovek koji se pretvara – uopšte pretvara.
To je sigurno bila jedna od tema koje su me zanimale tokom pisanja, jedno od ishodišta. Roman sam inače napisao prilično brzo i bez plana koji bi mu prethodio, ali se na početku ukazala ideja, a istraživanje pretvaranja definitivno jeste bilo deo ove ideje. Sve što mogu danas reći stvar je retrospektive. Ne sećam se sasvim jasno kako sam tada razmišljao. Što se tiče pretvaranja, ona narodna mudrost kaže nešto kao „ako lažete dovoljno dugo i uporno, na kraju počnete da verujete u tu svoju laž“.
Stare izreke retko promaše?
Najverovatnije je tačna u većini slučajeva, mada je mene zanimalo drugo. Činjenica da smo svi, u stvari, neprestano upleteni u igranje nekih uloga i da, na kraju nema razlike između nekoga ko jednostavno igra ulogu i onog ko tu ulogu doista živi. Iznutra je moguće biti poseban i složen, možemo imati same dobre namere i prelepu i neukaljanu lepu dušu, ali za ostale, osim za sebe, postojimo jedino s obzirom na svoje postupke, u onom što ispoljavamo. Moglo bi se reći da si dobar čovek ne zato što si dobar iznutra, nego zato što činiš dobro.
Glumimo?
Svi u životu stupamo u određene unapred skrojene uloge, zauzimamo mesto u društvenim mrežama ove ili one vrste. Možda ne baš svi. Moguće da postoje i ljudi koji nisu deo toga, koji su u potpunosti autentični i nedeterminisani. Uveren sam da ima mnogo ljudi koji to misle o sebi, pri čemu se zasigurno velika većina njih vara. Primećujem i kod sebe, vrlo se lako omakne čoveku da je katkad previše zadovoljan sobom. To što nisi naseo na najočiglednije trikove, u smislu „video sam reklamu za X i sada moram da kupim X”, ne znači da ne nasedaš na druge, suptilnije.
Ne izuzimate se iz igre?
Ilustrovao bih to na ličnom primeru: četrdeset tri godine, oženjen sam, imam desetogodišnje dete, auto, stan i kredit za stan. Iznutra se još uvek ne osećam kao odgovorna odrasla osoba, ali moji spoljašnji postupci svedoče verovatno upravo o tome. Ko me vidi spolja, verovatno me ne vidi kao osobu koja se naročito razlikuje od drugih. Ili da se vratim dalje u prošlost. Na početku bavljenja književnom kritikom, patio sam od onoga što se naziva impostor sindromom.Od sindroma uljeza ili varalice; što sam shvatio kasnije. Činilo mi se da svi oko mene znaju šta rade i da su pravi kritičari, dok se samo pretvaram da samo igram tu ulogu. Na kraju krajeva, verovatno nisam bio ni manje ni više književni kritičar od bilo kog drugog – nisam bio možda dobar kritičar, ali ni mnogi drugi nisu bili dobri kritičari. U Behemotu me je zanimala ova napetost između unutrašnjosti i spoljašnjosti, između unutrašnje namere, motivacije, i spoljašnje realnosti.
Junakinja kaže da je svaka priča izmišljena. Smatra da je predmetnost, prisustvo predmeta, izuzetno bitno. Govorimo li o „izmišljotinama“, one su vezane za izbegavanje njene priče o porodici, te za knjige koje čita.
Sve što pišem uvek je izmišljeno. U tekst katkad uplićem određene stvarne detalje, a moji književni likovi uvek me pomalo podsećaju na mene, ali to je toliko izmenjeno da je uvek reč o fikciji. Naravno, svaka priča jeste na svoj način izmišljena, tokom čina zapisivanja određeni elementi stvarnosti otpadaju jer nikada nije moguće opisati sve. Svakako, u praksi je na tom polju širok spektar. Naime, neki autori nesumnjivo pišu realističnije od drugih. Barem po mom mišljenju, i barem u Sloveniji. Radi se o trenutno preovladavajućem načinu pisanja, takozvanoj autofikciji, pisanju u kojem se glavni lik može u velikoj meri poistovetiti sa autorom.
Behemot nije autofikcija.
U Behemotu su fiktivne priče, fikcije u fikciji, način bežanja od stvarnosti, oblik eskapizma, bežanje u fikciju kako bi se sačuvala čvrstina priča koje likovi pripovedaju sami o sebi. Što nas opet vraća na temu pretvaranja. Na taj način želeo sam da izbegnem psihologizaciju junakinja. Po svemu sudeći, najverovatnije se desila drugačija psihologizacija. Nedavno sam pročitao kritiku, više se ne sećam autora, koja se ticala savremene književne scene, posebno u Americi, gde univerzitetski programi kreativnog pisanja produciraju autore koji se previše drže nekog po svoj prilici loše shvaćenog naturalizma, po kojem za svaku radnju svakog lika mora da postoji razlog, te se iza svake greške, iza svake loše stvari, mora skrivati trauma koja je pojašnjava, odnosno opravdava.
Nacionalizmi i populizmi ponovo trijumfuju. Politički gledano, prilično sam levičarskih ubeđenja, u meni ovo izaziva resantiman, jer trijumfuju oni koji se obraćaju najgorem u čoveku: mržnji, zavisti i slično
Preskočili ste pomenutu zamku.
U Behemotu sam svesno hteo to da izbegnem. Zato obe junakinje izbegavaju razmišljanje o sopstvenoj prošlosti, porodici, zbog čega sve pomalo ostaje pod velom senke. Zato je, s druge strane, ono in your face poglavlje o incidentu iz detinjstva tipa „evo vam traume, nagledajte se“. Celo poglavlje trebalo je da ispadne pomalo ironično, premda nisam siguran da ga je zaista moguće tako shvatiti.
Stan i telo. „Vraćanje, uvlačenje unutra.“ Planirate li ove snažne poteze? Ili dolaze sami?
Nisam previše razmišljao o tome dok sam pisao, došlo je samo od sebe. Nekoliko godina pre pisanja Behemota preselili smo se, i u tom periodu bio sam u prilici da uđem u dvadesetak ili čak tridesetak stanova. Drugo doba, cene su u poređenju s današnjim bile neuporedivo niže, čisti buyer’s market, prodavci su dugo čekali na kupce. Zato sam mogao da uzmem dosta vremena za razgledanje i refleksiju. I bio svedok veoma različitih situacija.
Rekli ste „refleksiju“?
Mnogi od tih stanova odražavali su prilike u kojima su se našli njihovi prodavci. Recimo, jedan stan bio je do apsurda kič jer ga je prodavao neko ko je nedvosmisleno do novca došao veoma brzo, pa je počeo nevešto da igra ulogu bogataša. Ili stan koji je bio kao zamrznut u vremenu, poput muzeja minule prošlosti – žena koja ga je prodavala nedavno je, očigledno, izgubila muža. Dakle, čovek se definitivno pretače u svoj prostor. Iz okruženja u kojem boravi, može se iščitati mnogo stvari. Ovaj se momenat upleo u moje pisanje. Verovatno nismo svesni veze između sebe i svog prostora. Počnemo da je primećujemo kada upadnemo u stranu situaciju.
Izuzetna je scena kada junakinja gamiže po stanu, meri rastojanje između zidova. Čitaocu prođe kroz glavu: eto koliko ona može da učini.Zašto vas zanima anarhistički pokret?
Znam vrlo malo o sadašnjim anarhističkim pokretima, a možda sam im učinio nepravdu, pripisujući revolucionarni program iz knjige. Anarhisti koje poznajem – ne puno njih – prilično su mirni ljudi, kojima ne bih mogao da pripišem vrstu akcije kakva se odvija u Behemotu. Možda je bilo malo drugačija 2018. Danas bih verovatno izabrao drugu grupu zа pokretačku silu koja inicira događaje u romanu. Već su postojali alt-right, baš kao i raznorazni etnonacionalistički pokreti, desničarske patrole… Nisam hteo da pišem o takvim ljudima, previše mi je strano i odbojno. Nije da su moji junaci posebno simpatični, ali ako su anarhisti, mogu ih malo bolje razumeti, mogu da pišem o njima na drugačiji način nego kroz otpor.
Na 104. stranici, lik pripoveda o Bakunjinovim idejama, o nilskom konju, afričkoj životinji što usmrti najveći broj ljudi. Ne lav ili malarični komarac. A ne izgleda krvoločno, pritajen je u vodi. Dovodi ga u vezu sa delovanjem anarhista.
Negde dok sam pisao Behemot, prevodio sam Kucijev roman Majstor iz Petrograda, koji govori o fiktivnom sastanku Dostojevskog s Nečajevom, pa sam zbog prevoda pročitao mnogo o tome šta se dešavalo u Rusiji, a pre svega o pomenutom Nečajevu. On je bio zaista fascinantan lik. Pizda od čoveka. Bez obzira na to, njegov plan za revoluciju bio je da cinkari revolucionarne kolege kako bi bili uhapšeni, ne bi li se oni potom radikalizovali u zatvoru i tek tada postali pravi revolucionari.
Nečajev je uveo anarhiste u priču?
Imajući njega u mislima, uveo sam anarhiste u Behemot, iako bi možda bilo prikladnije nazvati ih nihilistima. Nemam nijednog lika koji bi bio analogan Nečajevu, no svi ti ljudi, celokupna grupa, na kraju nestaju u trenutku kada su najpotrebniji junakinji. Zadatak je obavljen, odjednom nikog nigde, ostavili su je samu, bilo da je već iskorišćena za ostvarenje njihovih ciljeva, bilo stoga što je otišlo predaleko. Možda niko nije očekivao da će junakinja dotle zabrazditi. Nije trijumf jedne ideologije nad drugom, već nešto što je prošlo ispod radara. Rezultati se mogu veoma razlikovati od onoga što je bilo ko planirao ili očekivao. Na kraju krajeva, slična stvar se dešava u Zlim dusima Dostojevskog, koje inače nisam još bio pročitao u vreme dok sam pisao Behemot. Lik Petra Verhovenskog je modeliran na Nečajevu. Događaji se ne razvijaju onako kako su planirali njihovi pobudnici. Šteta je u svakom slučaju učinjena, premda se u nekom smislu ipak sve izjalovi.
Gde je granica do koje aktuelnosti puštate u roman? Pominjete Orbana, Trampa, Kačinjskog…
Kada sam ga napisao, 2017. ili 2018, radnju sam postavio u bližu budućnost. Danas je prošlost. Verovatno sam mislio na period oko 2020. godine. Za razliku od Mamuta, mog prethodnog romana, čija je radnja postavljena u neodredivo vreme, u alternativnu stvarnost, u Behemotu sam definitivno imao u vidu stvarni svet i stvarne relacije unutar njega. Uistinu, postoje mnogi izmišljeni likovi. Gerts, koji je u centru pažnje, u potpunosti je izmišljen. Uključujući mesta. Osim Ljubljane. Namerno su postavljena ovako da ne znamo tačno gde se priča odvija. Imao sam dosta posla s tim da prezimena likova budu takva da bi mogli da se uklope u dve ili tri evropske države.
Hteli ste da prepoznamo određene društvene i političke pojave?
Ne znam, pretpostavljam da sam želeo da okolnosti budu koliko-toliko prepoznatljive, očigledne, a opet, nisam želeo da pišem o stvarnim ljudima, ili bar nisam hteo da ih postavim u prvi plan. Činilo mi se da bi moglo biti prilično nehigijenski, a moglo bi doći i do izvesnih pravnih problema. Ne znam tačno kako funkcioniše: pretpostavljam da ne možete tek tako da izmislite ma kakvu priču o stvarnoj osobi. Po svemu sudeći, nije loše da to mimoiđete. Upravo sam preveo Drveće Persivala Evereta. Knjiga sadrži poglavlja u kojima se pojavljuje američki predsednik.
Tramp?
Očigledno Tramp, međutim, nijednom nije imenovan, jer bi to sa sobom verovatno donelo probleme. Nisam želeo ovakve neprilike. Pored toga, hteo sam da zaobiđem konsultovanje velikog broja činjenica, odnosno, situaciju u kojoj bih morao da se branim od ma kakvih napada. Kad god date određeno mesto gde se nešto događa, neko ko tamo živi dobaci da kod njih nije baš tako. Legitiman prigovor. Autor mora ili da u celosti prati stvarnost, ili da određene elemente obriše da ne bude jasno o kakvoj je uopšte realnosti reč. Česta je praksa postaviti događanje u stvarni grad, a onda u njemu izmisliti ulicu ili četvrt koje nema i tu postaviti najvažnije događaje.
Išli ste tim putem.
Otprilike sam na taj način razmišljao o problemu. Nekoliko pravih političara i opšti vibe vremena, ali na periferiji onoga što se dešava u romanu, dok su likovi koji su u centru sasvim izmišljeni. Prostor je namerno neodređen. Toliko da u slučaju da mi neko zameri kako u „Briselu uopšte nije tako“, mogu mirne duše reći da uopšte nisam mislio na Brisel, nego na drugi važan grad Evropske unije.
Behemot је opasno putovanje kroz Evropu.
Poslednjih godina išlo je nagore. Lično, za mene, malo se promenilo. Rekao bih da Evropa za mene nije opasna, ili bar nemam utisak da jeste. Za drugog, mogu biti promene nagore koje oseća mnogo neposrednije. Nacionalizmi i populizmi ponovo trijumfuju. Politički gledano, prilično sam levičarskih ubeđenja, u meni ovo izaziva resantiman, jer trijumfuju oni koji se obraćaju najgorem u čoveku: mržnji, zavisti i slično.
Primetili ste da se glasa iz inata.
Zabrinjava ta želja da se pogorša položaj drugih umesto da svima nama bude bolje. Sve je više inata, ogorčenosti, „svejedno ako meni šteti“ – iritiraće liberale. Nezdravo je na veoma dubok, patološki način. Razumem da ljudi glasaju u skadu s partikularnim interesima – inače to ne podržavam. U idealnom slučaju trebalo bi da čovek misli na društvo u celini, ne samo na sebe. Ovde se radi o tome da ljudi glasaju protiv sopstvenih interesa isključivo da bi naljutili drugu stranu, one koje zamišljaju kao neprijatelje. Možda je patronizujuća pozicija, jer sudim šta bi trebalo da bude u nečijem interesu. U predizbornoj retorici, i u drugim sličnih prilikama, ima puno te želje da se neko zajebe, bude besan, iziritiran. Ne sluti na dobro.
Niste optimista.
Pre petnaest godina činilo mi se da se stvari, uprkos ovakvim ili onakvim zastajkivanjima, donekle kreću nabolje. Nažalost, više nemam taj osećaj. U Evropi i drugde društvo se razvija u pogrešnom smeru. Pritom uopšte ne mislim na politička usmerenja u smislu levog ili desnog, već na ljutnju, ogorčenost i zavist. A uz napredak veštačke inteligencije, sve može još da se pogorša.
Mamuti, Behemot, Mobi Dik
Jernej Županič, diplomirani filozof i komparativista, pesnik, prozni pisac, prevodilac i lektor, rođen je 1982. godine u Ljubljani. Objavio je romane Mamuti i Behemot, te knjige poezije Tatarin, Alati za razbijanje carstva i Običaji i uzanse. Prevodi poeziju i prozu sa engleskog na slovenački i obrnuto. Preveo je Hermana Melvila, Dž. M. Kucija, Lidiju Dejvis, Džonatana Frenzena, Dejvida Fostera Volasa… Za prevodilački rad dobio je nagradu za mlade prevodioce „Radojka Vrančič“, a za prevod Melvilovog Mobi Dika – „Sovretovu nagradu“, najveće slovenačko prizanje za prevodilački rad.
Bakunjin, anarhisti, nilski konj
Dva veka od rođenja Đure Daničića (1825–1882), setili smo se da levijatana u Knjizi o Jovu, naš čuveni filolog, leksikograf i prevodilac naziva krokodilom, te se još našalili da mu je u ono doba krokodil morao delovati tako strašno kako internet danas opisuje ovu neman. A behemot, takođe zver iz Jova, za njega je – slon. „A gle, slon, kojega sam stvorio s tobom, jede travu kao vo…“ Јunak Županičevog romana, anarhista Maks, koji u stilu života te opasne pojave vidi način anarhističkog delovanja, svakako uz dosta humora, parafrazira Bakunjina. Upoređujući revolucionarnog anarhistu sa nilskim konjem, „on je pisao hippopotam, što je izvedeno od grčkog preko latinskog, hippo znači konj, a potamos znači reka ili vodeni konj…“
