Novi dan je nova sreća. Tako je govorila mama Jelene Stupljanin i to je kredo ove glumice iza koje je veliki broj filmskih, televizijskih i poslednjih godina uspešnih pozorišnih uloga.
Iako je do drugog razreda gimnazije bila uverena da će biti arheolog, Stupljanin je posle trećeg gimnazije upisala glumu. Njih desetoro na klasi, među kojima i Mila Manojlović, Marinko Madžgalj, Vanja Ejdus, Milena Vasić… sami sebe su prozvali Gocine bebe, jer su bili prva klasa Gordane Marić. Tek je upisala fakultet, kada su počele demonstracije 1996. godine. Univerzitet umetnosti je objavio da prvog dana kreće u protest, a Jelena je bila u grupi studenata koje su predvodili profesor Predrag Bajčetić i, tada još uvek student, Čedomir Jovanović. Sve vreme bila je na ulicama, cele te zime šetajući, stajući ispred kordona i tako su njene studije i vreme posle toga bili obeleženi svim tim događajima, izborima, buntovima, što je kreiralo njenu ličnost za sve ovo gde je danas i što i danas radi.
Kada je postala član Ateljea 212 i snimila seriju Lisice, koja je imala veliku popularnost, prijavila se za studije na Li Strazbergu i bila primljena! Tako je s proleća 2005. godine otišla u Njujork, završila dvogodišnje školovanje i dobila diplomu. Posle uspešno okončanih studija, Jelenu je pozvala udovica Lija Strazberga, Ana Strazberg, da ostane i da predaje glumu mladim glumcima – deci. Jedno vreme je to radila, a onda je počela preko audicija i preporuka da dobija sve više posla u pozorištu u Njujorku.
Zbog mentalitetskog „ćutanja“ celo društvo nam je zagađeno. Nije ustanovljena kultura razgovora i mi kao društvo ostajemo večiti tinejdžeri koji uglavnom ne znaju kako da barataju emocijama
Ovih dana je u Istri, tačnije na Brionima, sa suprugom Bojanom Dimitrijevićem koji igra Ludu u predstavi Kralj Lir u produkciji Kazališta Ulisis. Posle se seli u Tivat gde će 22. avgusta Bojan i ona premijerno igrati u predstavi Ućutkivanje Sokrata Hauarda Brentona u režiji Nebojše Bradića.
Boravak u Istri iskoristila je da ode na nedavno gostovanje britanske pop grupe Duran Duran u Puli, i kaže: „Bilo je fantastično! Pokidali su koncert! Nikada ranije nisam bila u pulskoj Areni, i baš sam uživala u svemu! Vratilo me sve to u neke davne dane kada sam verovala da će budućnost biti svetlija i lepša.“
Imali ste dobru sezonu, mjuzikl Žene na ivici nervnog sloma bio je najuspešnije ostvarenje protekle sezone u Pozorištu na Terazijama. Šta je bilo teže sa vašom ulogom – igrati, pevati ili plesati?
Poslednji put sam igrala u nekom mjuziklu još pre odlaska u Ameriku, dakle 2004! Za mene je ovo bio veliki povratak ovom prezahtevnom žanru za koji sam u nekom trenutku pomislila kako sam prestara da ga igram… Mjuzikl je izuzetno zahtevna forma, glumac mora biti u fit fizičko-plesačkoj kondiciji i u apsolutno fit glasovnoj formi, istovremeno spretan i emotivan da iznese velike uloge ovog formata. Zato sam beskrajno zahvalna Nebojši Bradiću koji mi je dao priliku da ponovo ostvarim sebe kao glumicu u mjuziklu. Ja sam zadatak shvatila ozbiljno i uz podršku ansambla, muzičkog direktora Ivana Ilića, koreografa Igora Barberića i Nebojšino sigurno vođstvo, došli smo do veoma uspešne predstave u kojoj sa velikim uživanjem igram.
Nebojša Bradić kaže da je ovaj mjuzikl po Almodovaru posveta sposobnosti njegovih junakinja da opstanu u svetu koji nije naklonjen ženama. Kada ste spoznali svet koji nije naklonjen ženama?
Čini mi se prekasno. Baš iz tog pitanja spoznaje, žene na našim prostorima su vaspitavane i kodirane, čak iz najbolje namere – da ni ne shvate uvek koliko svet nije naklonjen ženi. Počela sam spoznajno da se bavim tim problemom tek nakon povratka u Srbiju, kad sam već imala 37 godina i sa jedne strane mi je žao što ranije nisam razumela koliko je patrijarhat štetan za naš, muški i ženski, emocionalni razvoj, a sa druge strane, baš iz te spoznaje položaja nas žena. Sad shvatam da godine uopšte nisu toliko važne da bih kao žena bila bitna u društvu uprkos stalnom nametanju imperativa o ženskoj mladosti i ženskoj lepoti.
Koliko ovaj svet u kome živite poslednjih godina (ni)je naklonjen ženama?
Pa zaista nije naklonjen. I glavna pozitivna stvar u osnaživanju žena je u tome što kolektivno, kao društvo, imamo priliku da više razgovaramo o svojim osećanjima. To je nešto što se uvek pripisivalo samo ženama. I to „ženstvenim“ ženama. Ti „razgovori o emocijama“ su čak neretko izgovarani u deminutivu. Između ostalog, junakinja u mjuziklu Žene na ivici nervnog sloma jureći bezuspešno za muškarcem koji ju je bez ijedne reči objašnjenja preko noći ostavio, njemu izgovara: „Ja sam samo htela da razgovaramo!“ Almodovar je to tako dobro smislio, tako pametno, mudro na veoma duhovit, čak komičan način, još odavno sa tim istoimenim filmom svima nama stavio ogledalo u kome se baš sve vidi.
Kao neko ko se zalaže za okretanje ka ekološkim vrednostima, meni je sâma ideja bilo kakvog rudarenja, u drastičnom trenutku klimatskih promena, neshvatljiva. Jednostavno, zelena agenda i rudarenje ne idu zajedno!
A to je?
To je da mi ne umemo da razgovaramo jedni sa drugima jer, po patrijarhatu, žena je tu da rađa, sluša i ćuti, a muškarac da bude jak, da se bori i da drži emocije u sebi. Banalizujem, ali suština je i danas ista. I zbog tog tipskog, mentalitetskog „ćutanja“ celo društvo nam je zagađeno. Nije ustanovljena kultura razgovora i mi kao društvo ostajemo večiti tinejdžeri koji uglavnom ne znaju kako da barataju emocijama, ako smo uopšte svesni šta nam emocije rade – i mentalno i fizički. I da, zbog toga je važno osnaživanje žena jer donosi reči, donosi razgovor, donosi pitanja o tome kako se osećamo?! I tek nakon odgovora na ta pitanja, rad svih institucija može da se otkoči, kada se iskreno bude pitalo šta treba trudnicama, šta treba majkama, šta treba ženama koje ne mogu da rađaju, kako se muškarci nose sa svim tim izazovima i šta je sve onda dalje potrebno, preko vrtića, škola, kulture, obrazovanja… da nam celo društvo bude bolje.
Igrate u zanimljivoj postavci komada Ućutkivanje Sokrata Hauarda Brentona, opet s Nebojšom Bradićem, čija premijera će biti ovog meseca u Tivtu. Sokrat je optužen za poricanje postojanja bogova i kvarenje atinske mladeži. U osnovi ovih optužbi je bio strah od kritičke misli. Da li je to Sokrat naš savremenik?
…Ili se istorija ponavlja a mi nikako da naučimo iz grešaka mudrih prethodnika… Da, ovo je još jedan sjajan tekst za koji sam zahvalna da imam priliku da ga radim. Pisac Hauard Brenton je inače veoma čuven po svojim britkim duhovito mudrim rečenicama i to u ovom komadu dokazuje – cela premisa je stavljena iza scene čuvenog Sokratovog govora – Sokratove odbrane pred Sudom! Ovo što u komadu pratimo je kako on uopšte dolazi na Sud, koja je to atmosfera u društvu pratila celu njegovu, do tada nepojmljivu, osudu za kritičko mišljenje, boravak u tamnici pred pogubljenje i pitanje: da li možemo da ostanemo verni sebi ako nastavljamo život u očiglednoj nepravdi?!
Najstrašnije je to što ovih dana u mom poslu pričamo da li će se raditi tri ili četiri predstave u novoj sezoni po pozorištu. Umesto da se zapitamo što decenijama unazad nije sagrađeno pa ni otvoreno nijedno novo pozorište
Igrate Aspaziju koja je bila Periklova žena i Sokratova ljubavnica. Zalagala se za prava žena, zbog čega je dolazila u sukob sa sredinom. Njen primer se navodi kada se govori o „snazi žena“ u prošlosti, naročito o njihovoj moći koju su koristile iza kulisa. Kako vam, iz njene perspektive, izgledaјu uloga i mesto žene danas?
Dobro ste je opisali, s tim što moramo tome dodati okolnost da u to vreme žena uopšte nije imala prava da učestvuje u „muškim“ poslovima: ni u politici, ni u pozorištu, ni u gimnazionima (vežbalištima), ni na javnim skupovima. Žene su bile ili majke, ili sveštenice ili prostitutke ili robinje ili – ono što je bila Aspazija – hetere! To su bile jako obrazovane kurtizane, koje su poznavale i muziku i umetnost… I Aspazija, kao visoko obrazovana žena je, „kroz šaputanja na jastuku“, davala mudre i pametne ideje velikim atinskim muškarcima. Ona je bila svojevrsna političarka tog vremena gde ženama nije bilo dozvoljeno da se bave politikom, ali je Aspazija ostala upamćena u istoriji kao izuzetno mudra, obrazovana hetera koja je značajno uticala na razvoj tadašnjeg društva.
Kako vam iz ovog vremena izgleda Aspazija?
U našem društvu, mi često zaboravimo koliko je važno to što su žene, tek u prošlom veku, teškom borbom, izdejstvovale pravo na javno učestvovanje u društvenim pitanjima. Nažalost, mi ponovo sve češće uzimamo zdravo za gotovo mukotrpnu borbu žena za pravo glasa u političkim pitanjima koja su zapravo pitanja života i smrti: kakva će prava imati trudnica u bolnici je političko pitanje, hteli mi to ili ne. Nakon koliko vremena će se žena vratiti na posao nakon porođaja je političko-zakonsko pitanje. Da li će dobiti od države pravo na besplatni proces vantelesne oplodnje… Sve su to politička pitanja, za koja se, tamo nekad, jako davno, borila Aspazija koja u svoje vreme nije ni postojala kao javni glas u društvu! Zahvaljujući raznim Aspazijama kroz vreme, mi smo sada u mogućnosti da vodimo ovaj razgovor i da se uopšte pitamo oko ovih tema. Mislim da nikada ne smemo uzimati zdravo za gotovo pravo da se naš, ženski glas, čuje u društvu i da ne smemo dozvoliti da nas bilo ko dovede do pomisli da naš glas ništa ne vredi.
Šta je za vas kriza u domenu kulture? Kako je osećate?
Do pre neku godinu, žalili smo se na to koliko se malo novca ulaže u kulturu, a sada smo došli do toga da se bavimo uopšte značenjem reči kultura… Kultura u međuljudskim odnosima, kultura govora, kultura u umetnosti… Namerno se urušavaju osnovne kulturne vrednosti jer je to put ka odustajanju i apatiji. Ali, hajde da se zadržim samo na kulturi u pozorištu. Najstrašnije je to što mi ovih dana u mom poslu pričamo o tome da li će se raditi tri ili četiri predstave u novoj sezoni po pozorištu. Umesto da se zapitamo što decenijama unazad nije sagrađeno pa ni otvoreno nijedno novo pozorište! To, između ostalog, dovodi do toga da se onda očekuje da svaka nova predstava bude nekakav „uspešni proizvod“ u koji je uloženo ono malo novca koje se (ne)ulaže u kulturu. Umesto da postoji prostor za kreaciju – koji sam po sebi mora da dozvoli greške u radu – ne bi li onda, nakon mnogo grešaka, postojao momenat stvaranja remek-dela!
Kultura traži neke druge parametre?
Kultura je proces stvaranja. A ne isključivo finalni proizvod. Kroz proces stvaranja nastaju kulturna dela i taj proces mora da bude važniji nego sam proizvod. A mi smo generalno zaboravili da instant proizvodi vode u površnost, što uvek vodi isključivo u regresiju. Najveća kriza se ogleda u tome što mi sami nismo svesni kako smo pristali da nam se sve ovo desi. Koji je to momenat kada se to pristajanje uopšte desilo?! Izmanipulisani smo, kao kulturna sredina, da će nas pokazivanje određenog rezultata dokazati kao uspešne kulturne radnike. A nažalost to nas – čast izuzecima koji prave uspešna dela – vodi samo u to da, uz pomoć štapa i kanapa što brže produciramo, što ređe kvalitetno radimo, što se češće mirimo sa time da izbora ni nemamo…
Mi sve češće uzimamo zdravo za gotovo mukotrpnu borbu žena za pravo glasa u političkim pitanjima, koja su zapravo pitanja života i smrti: kakva će prava imati trudnica u bolnici je političko pitanje, hteli mi to ili ne
Za 10. avgust je u Beogradu zakazan veliki protestni skup na koji ekološke organizacije pozivaju sve građane sa zahtevom da se obustavi projekat Jadar. Odavno ste se oglasili kao ekološki aktivista, šta očekujete?
Ne mogu vam odgovoriti na ovo pitanje jer ja nisam organizator ovog protesta, pa ni ne pravim tu vrstu planskog očekivanja. Ono što osećam je da je moja dužnost da tamo budem prisutna.
Koliko tačno znate o opasnosti od iskopavanja litijuma?
Kao neko ko se zalaže za okretanje ka ekološkim vrednostima, meni je sâma ideja bilo kakvog rudarenja, u drastičnom trenutku klimatskih promena, neshvatljiva. Jednostavno, zelena agenda i rudarenje ne idu zajedno! Mislim da je najveći problem to što smo nedovoljno obrazovani što se tiče plana zelenih agendi, jer njih zapravo ima više vrsta i važno je gledati sa kog političkog fronta dolazi neka od zelenih agendi. „Zelena“ agenda rudarske industrije je mazanje očiju ljudima zelenom bojom za nešto što je čista eko manipulacija. Zelena agenda sama po sebi ne znači ništa. Ali, zelena budućnost kakvu ekološki aktivisti širom sveta brane je shvatanje da prirodu moramo ČUVATI i što pre OBNOVITI. Naravno da tu nema mesta rudarenju! To što je automobilska industrija u krizi zbog štetnog uticaja na klimu, pa pokušava da nas ubedi da je u životu najvažnije imati auto, nema nikakve veze sa zelenom budućnošću. Da ne govorim o tome da, prateći industrijsku „zelenu agendu“ mi zaista postajemo kolonija jedne Unije u kojoj, ako malo bolje pogledamo, ekološki aktivisti isto tako mukotrpno i borbeno uspevaju na jedvite jade da se izbore za bolje uslove za celokupnu klimu i mi se moramo okrenuti njima! Jednostavno, u velikom smo planetarnom problemu i to je činjenica. A budućnost neće biti zelena, ako ne bude zelena za sve nas koji ćemo u njoj živeti.
Kako vidite, osećate ispoljavanje empatije među ljudima u Srbiji kad je reč o ovakvim i sličnim akcijama?
Iskreno mislim da jedino ko nema empatiju u našem društvu jesu institucije. Ljudi imaju empatiju, ali ne znaju kako da je usmere kada svaki pokušaj da se društvo načini boljim ne uspeva jer glavne institucije ne rade svoj posao. Ljudi se naplaćaše lečenja dece, donacija za spasavanje napuštenih pasa, pomaganju sirotinji… ali nije normalno da to individualno pojedinci rade. Državni aparat nema empatiju, a nameće nama pojedincima da kritikujemo jedni druge, odnosno sami sebe. To je čista manipulacija po principu zavadi pa vladaj i zbog toga imamo polarizovano društvo u kome jedni druge krivimo, umesto da se udružimo i promenimo vlast.