Za početak nove pozorišne sezone, a u godini jubileja kojom obeležava 75 godina od svog osnivanja, Balet Srpskog narodnog pozorišta najavljuje Dobre vibracije, premijeru koju potpisuju koreografi Maša Kolar i Jakopo Godani. Veliku scenu „Jovan Đorđević“ će tako 26. septembra dopuniti vrlo specifična predstava sastavljena od dve jednočinke – najpre Igra senki kojom Jakopo Godani reinterpretira svoj prethodni komad, a zatim Maša Kolar donosi svoju verziju Bolera. Samo par dana nakon premijere, prva repriza biće u Narodnom pozorištu u Sarajevu.
Već iz najave događaja saznajemo da nama poznati italijanski koreograf, koji je ovenčan i nagradom „Jovan Ćirilov“ Beogradskog festivala igre, sada istražuje „pojam umetničke i ljudske slobode i pretvara ga u strukturu koja se menja i nestaje poput ptica u letu“. Struktura neuhvatljiva a vešto kontrolisana, bila je početna intriga da se susretnemo sa njim upravo u zgradi pozorišta, uoči novih proba koje se intenziviraju kako se premijera približava. I zaista, u uvek vedrom duhu, Jakopo Godani nas dočekuje i rado priča o ansamblu domaćih igrača s kojima radi, a koji su već imali iskustva sa različitim koreografima te su, kako kaže, veoma dobro pripremljeni za izazove koje on donosi u igru.
„Ja sam čovek koji pre svega voli klasični balet i sve tehnikalije u vezi sa njim, ali takođe volim i savremene izražaje“, kaže. „Volim i modu, ali ne koristim kostim samo da bi ga igrači strgli se sebe tokom predstave. Mislim da to nije savremena igra, iako je mnogi doživljavaju tako. Ne treba da uništimo sve oko nas, da bi se to proglasilo modernim. Mi smo slobodni da radimo šta god želimo. A opet, paradoksalno, ljudi nisu slobodni da izraze sebe i svoje biće, da kažu sve ono što žele. Danas se smatra da je potrebno uništiti prošlost i stvoriti nešto futuristički, što bi po automatizmu bilo proglašeno modernim. Mnogo toga što nas okružuje pripada prošlosti. Evo, pogledajmo Novi Sad. Čitava ova arhitektura pripada nekom prošlom vremenu, neki delovi su iz 18. veka. Da li to znači da sve treba srušiti i na ruševinama stvoriti nešto moderno, da bi sve izgledalo drugačije? Pa ne. Treba iskoristiti prošlost i preneti njeno značenje u savremenom dobu. Tako se dobija moderna umetnost“, kaže Godani.
Iako nastala iz njegove prethodne predstave, Igra senki je zapravo sasvim novi komad. Dok govori o atmosferi koju će, shodno samom naslovu, činiti senke, budi nam asocijacije na Romana Polanskog kojeg, kako priznaje, mnogo voli.
„Uvek počinjem od pokreta. Tražim koje su to tajne u kretanju, dokle sve telo može da dođe. I tako, malo pomalo, gradim koreografiju uz muziku. Težim da dođem do nečega novog, na čemu dalje radim i što razvijam s igračima. Na kraju se sve to sastavlja kroz dramaturgiju, s kostimima, atmosferom, svetlima. Ali pokret je DNK svake strukture igračke predstave. Kada stvarate pokret, to je isto kao da kreirate ličnost, dodajete joj sloj po sloj sa svakim sledećim razvojem. Tako nastaje i ova predstava.“
Umetnost igre u današnjem svetu, koji se u mnogo čemu promenio poslednjih godina, traži nove izražaje, smernice, stilove. Jakopo Godani se trudi da zapravo nema svoj stil, pogotovo ne sada kada je pitanje stila postalo upitno.
Ljudi ne shvataju da je kreativni proces hrana za mozak i za ego. Jer ako provedete ceo dan u razmišljanju kako biste nešto napravili, onda se osećate ponosnim na to što ste sami kreirali na kraju dana. A veštačka inteligencija to minimalizuje
„Ljudi ponekad i ne znaju koliko nauke i istraživanja ima iza jednog rada. Ne znaju ni koliko nauke ima u spravama koje svi imamo, a koje se zovu mobilni telefoni. Razmišljaju o tome samo kao sredstvu koje im može pomoći da naruče hranu ili da skroluju po Instagramu. A iza toga je mnogo nauke. Isto je tako i sa mnom. Iza svega je nauka i istraživanje veze između duha i tela, kao i konstantnog pitanja kako unaprediti taj spoj. Kada gledamo druge, razmišljamo samo o rezultatima, bilo da je u pitanju muzika ili film ili sport na olimpijadi. A iza svega toga stoji jedan temeljan rad. Da bismo napredovali, moramo da podignemo letvicu izdržljivosti. Moje istraživanje ide upravo u tom pravcu. Ponekad odlučim da uradim nešto novo, kao u slučaju ove predstave. Volim recimo da kombinujem dekadentnu umetnost baroknih kostima, koje onda povezujem s nekih jezivim pokretima zombija, kako bih skupa stvorio osećaj kataklizme.“
I svaki novi rad na predstavi je izazov koji počinje od početka. Godani kaže da uvek teži da uradi nešto drugačije. Ali u osnovi je uvek upravo navedeno istraživanje o pokretu. Ono što ga zabrinjava jeste shvatanje te umetnosti danas, pogotovo među mladima. „Njima nije mnogo ostalo. Jer sve ide u pravcu pojednostavljenja stvari i to me rastužuje. Mnogo savremene umetnosti spaja se sa šou-biznisom. Sve je komercijalizovano. Umetnost je izjednačena sa zabavom. Ono što smo nekada zvali klasičnim baletom, danas gledamo na koncertima Britni Spirs. To je velika šteta, jer mnogi iz ovog posla ulaze u nešto takvo bez problema, zbog toga što vreme to diktira. Nekada smo veoma naporno radili da bismo nešto postigli, da bismo dostigli sofisticiranost. Radili smo na dekonstrukciji vremena i prostora, tražili delove scene u kojima se možemo kretati a u koje dotad nismo zalazili. Sada je sve tako jednostavno, eksplicitno. A to je velika, velika šteta. Igra je postala do te mere komercijalizovana i simplifikovana, da me to boli. Moramo i dalje da shvatamo ovaj posao kao izazov, a ne da se prepuštamo komociji.“
Poseban izazov u umetnosti danas pruža veštačka inteligencija. Pitanje njene upotrebe s godinama postaje sve debatnije, ali sasvim je sigurno da se veliki deo umetnosti upravo naslanja na rešenja koje programi nude. To da mozak više ne radi na način na koji je nekada radio, nije nikakva novost. Ali kako se veštačka inteligencija primenjuje u baletskoj umetnosti, koja ipak zahteva proces razvoja i sazrevanja, Godani smatra da je danas sve podložno kalkulacijama.
„Veštačka inteligencija je nova zavisnost i opravdanje za ljude da budu lenji i da ne napreduju“, odgovara iz mesta. „Zapravo je vrlo kompleksna kao eksperiment. Roboti su veoma praktični primeri toga. Ako veštačka inteligencija bude izvela interesantne pokrete preko robota, možda je to sledeći korak na kome će čovek dobiti zamenu. Međutim, neke druge stvari me brinu. Recimo, radio sam performans u Milanu i postavilo se pitanje kostima. Došli su ljudi i preko veštačke inteligencije su ponudili kostimska rešenja za minut! Čak je program ponudio i više nego što smo tražili. To je meni bilo šokantno. Nekada su bili potrebni sati i dani promišljanja, a sada su rešenja dostupna na klik. Ljudi ne shvataju da je kreativni proces hrana za mozak i za ego. Jer ako provedete ceo dan u razmišljanju kako biste napravili kostime, onda se osećate ponosnim na to što ste sami kreirali na kraju dana. A veštačka inteligencija to minimalizuje. Čovek je ipak čovek. Um zahteva čovekovo angažovanje, senzaciju, osećanja. Ne možete sve prepustiti veštačkoj inteligenciji. Ali – mi sve to znamo. Kao što i znamo da je pušenje loše pa ljudi puše. Isto je i s veštačkom inteligencijom. Sve mi to izgleda kao da će ljudi ubrzo postati zombi. Radiće sve u programima i prestaće da razmišljaju.“
U svakom slučaju, koliko god da je teško predvideti budućnost u vremenima sukoba, ratova i razvoja tehnologija, umetnost i čovekova kreativnost ostaju osnovna hrana za dušu. Posebno dok još može da se odvoji pravi produkt umetnosti od puke zabave. Godani obećava da predstava Dobre vibracije ulazi u srž onoga zbog čega se moramo prepustiti igri.
