Zašto se ruše fabrike u kojima se slavilo radništvo, a podižu pogoni za eksploataciju? Kako smo od kolektivnih akcija koje su gradile društvo i čuvale prirodu stigli do sistema rezervisanog za privilegovane? Zašto se danas ukidaju javni prostori zajednica zarad profita pojedinaca? Ovo su neka od pitanja koje je svojim radom Mapa nevidljivih tragova otvorila umetnica Aleksandra Mirimanov, učesnica nedavno završene Umetničke kolonije Ečka.
Njen 70. saziv odvijao se pod sloganom Utopije kolektivnosti, okupivši stvaraoce iz Srbije, Danske, Severne Makedonije (odnosno Nemačke): Alena Aligrudića, Hristinu Ivanosku, Mirjanu Radovanović i Miloša Miletića iz umetničkog kolektiva KURS, Janeta Čalovskog i već pomenutu Mirimanov. Selektori Rena Redle i Vladan Jeremić oslonili su se na dugu tradiciju kolektivnog stvaralaštva u umetničkim kolonijama diljem bivše Jugoslavije, istražujući da li danas, u eri individualnosti, ono može imati bar slične efekte.
Sudeći po radovima nabrojanih umetnika, izloženim do 15. oktobra u Savremenoj galeriji Zrenjanin, ponovo se jasno začuo glas zajedništva. Jer, umesto da se bave zasebnim temama, što je uobičajena praksa kolonija, svi su se okrenuli ekološkim nevoljama bivšeg Velikog Bečkereka, kao i činjenici da je nekad epicentar borbe za radnička prava postao simbol porobljavanja radnika. Kritike su izrečene različitim poetikama i u različitim žanrovima.
Žrtva pojeftinjenja proizvodnje
Mirimanov se pozvala na svoje bečkerečko poreklo, na živote svoje babe i dede (ruskog emigranta). Proces pretvaranja ličnog nasleđa u umetnički rad zahtevao je dubinsko istraživanje, pa je umetnica fotografijama zdanja u kojima su njeni preci stanovali, školovali se i bili zaposleni, zapravo „mapirala urbane i društvene promene koje prevazilaze privatno“. Time je potvrdila da su „porodična sećanja uvek i politička“.
Mirjana Radovanović i Miloš Miletić (iz KURS-a) „nastavili su dijalog između savremenih borbi za društvenu jednakost i utopijskih težnji koje ne pristaju na postojeće granice mogućeg“, o čemu su već govorili 2023. u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. I opet su se pozvali na citate iz utopističkog romana Vesti iz Nigdine socijaliste Vilijama Morisa, stavljajući ih u konotaciju (ne)uslova rada u kineskoj fabrici guma Linglong, na ulasku u Zrenjanin.
Linorez nastao iz promišljanja neljudske eksploatacije (vijetnamskih) radnika, pratio je narativ „Pojeftinjenju proizvodnje žrtvovalo se sve“. Uprkos ovom jezivom faktu, nikad neće umreti Čežnja za slobodom i jednakošću, kako je nazvan rad KURS kolektiva.
Potraga Janeta Čalovskog za odbačenim delovima struktura koje su nekad činile industrijske (i druge) objekte grada-domaćina, završila se uspešno realizacijom dva nova rada Zajedničko tlo. Radovi nastaju pronalaskom gomile crepova, naknadno raspoređenih u ravnoj liniji duž dva zida galerije. Svaka „individua“ u nizu („kolektivu“) priča svoju priču (tragovima vremena) o propadanju, zborno tvrdeći da utopijski kolektivizmi prošlosti imaju šansu (posebno) u umetnosti.
Akvarel od „česmovače“
S obzirom na to da se ovaj umetnik, aktivan na relaciji Skoplje – Berlin, već dugo bavi 3D crtežima koji tvore biomorfne armature, tražeći im novi život u kontaktu s konkretnijim oblicima, jedan je takav komad doneo iz svoje arhive. Bacajući senku na jedan od izloženih crepova, taj izuvijani komad šipke zbilja je oživeo, dobivši novi identitet.
Hristina Ivanoska pričala je jezikom autorske tipografije, bez hijerarhijski nadređenih vertikala i horizontala, već sve u kosinama i oblinama, po čemu je poznata. Natpis Walking by the river Begej (kako se rad i zove), svedoči o „kvalitetu“ vode iz vodovoda u Ečki, jer slova izviru iz pozadine žutobraonkaste boje, nalik akvarelu, bez ikakvog dodatog pigmenta.
I njen odgovor je u borbi, ovaj put – za očuvanje zajedničkog prostora, predstavljenog vegetacijom begejskog priobalja. U tu svrhu, Ivanoska je nanela sloj tirkizne boje na jedan od zidova galerije, aludirajući na lepotu nekog čistog jezera, i u njemu ugravirala listove trske i ševara. Jer, jugozapadno od Ečke prostire se Carska bara, Specijalni rezervat prirode, u logičkom sukobu sa bojom tamošnje česmovače.
Kako je sličan postupak primenila i u slučaju Vardara, u rodnom Skoplju, ovim radom ukazuje na „transnacionalnu solidarnost u vreme ekoloških kriza“.
Most na suvom – zatvoren
Alen Aligrudić, rođen u BiH, a već dugo žitelj Danske, progovara fotografskim uvidima u „fluidne odnose između društvenih, istorijskih i kulturnih struktura Zrenjanina“. Da bi beznadežni pogled posmatrača pojačao sivim nebom, dolazio je u Bečkerek u zimskom periodu. I tada fotografisao razne paradokse, poput dečjeg igrališta u susedstvu napuštene klanice, ili mosta na suvom koji je uz to i zatvoren, ili razrušenog gradskog mlina, vizuelno suprotstavljenog spektakularnoj Opštoj bolnici „Đorđe Joanović“…
Posebnu notu tim protivurečnostima daje crvenkasta boja fotografija, prouzrokovana prolaskom foto-aparata kroz najmoderniji skener na aerodromu u Kopenhagenu, čime je film oštećen. Da je o bilo čemu drugom pričao, a ne o tenziji između institucionalnog nasilja i individualnog otpora, ovaploćenom radom (ne)poznat(osti), Aligrudić bi „te fotografije diskvalifikovao“.
Po završetku izlaganja, radovi učesnika jubilarnog saziva Umetničke kolonije Ečka pridružiće se kolekciji dela svojih prethodnika od gotovo 3.000 slika, crteža, skulptura, grafika, video-instalacija… I biti brižljivo čuvani u depoima, i izlagani bar dvaput godišnje u okviru tematskih ciklusa, poručujući da kolektivnost nije utopija, već realnost, ali samo ako se neguje.
