Dejvid Hokni, čuveni engleski slikar, grafičar, crtač, scenograf i fotograf, ključna figura pop arta, jedan od najznačajnijih britanskih umetnika 20. i 21. veka, konačno se vratio u Muzej savremene umetnosti u Beogradu, nakon punih 55 godina. Povod za otvaranje „povratničke“ izložbe njegovih radova Dejvid Hokni: Od papira do ekrana, koju je kustosirala Maja Kolarić, direktorka MSUB, jeste obeležavanje šest decenija postojanja te ustanove, čije je početke označio premijerni dolazak umetnika koji se te 1970. globalno proslavljao.
Sam naziv postavke asocira na Hoknijevo putovanje kroz medije, od crteža i ranih grafika na papiru, pa sve do digitalnih radova na ajpedu, prateći ne samo njegov razvoj, već i promenu percepcije dela iz domena vizuelnog stvaralaštva. Zapravo, izložba otvara dijalog između prošlosti i sadašnjosti, materijalnog i nematerijalnog, sledeći Hoknijevu filozofsku misao, kako Kolarić objašnjava za Radar.
„Hokni je doveo u pitanje linearnu perspektivu kao dominantni model zapadne umetnosti od renesanse, tvrdeći da ona ne odražava način na koji ljudsko oko zaista vidi. Umesto jednog fiksnog pogleda, kao kod perspektive kamere, čovek koristi višestruke tačke gledišta, slične načinu na koji se oko i telo kreću kroz prostor“, zapaža kustoskinja.
Unutrašnji doživljaj
Doživljaj posmatranog dodatno usložnjava razvoj novih tehnologija, pa umetnik pravi razliku između posmatranja i viđenja. „Njegove digitalne slike nisu precizna reprodukcija stvarnosti, već istraživanje unutrašnjeg doživljaja prizora“, kaže Kolarić. Hokni za to vreme posmatraču nudi utisak neposrednog kontakta sa mrtvom prirodom, jednim od podstrekača njegove mašte.
Tako zahvaljujući datom umetnikovom pristupu i digitalnoj olovci, volumen svake vaze sa cvećem na nanizanim ekranima, ubedljivo izlazi u treću dimenziju, dok su latice rascvetane do eksplozije kolorita, i kao da i miris odašilju. Na jednom ekranu odvija se stvaralački proces pred našim očima, prateći dinamiku crtanja, senčenja, popunjavanja portreta detaljima, kako se sukcesivno pomalja lik autora.
Zeleni zidovi te izložbene prostorije pojačavaju već krajnje ubedljiv efekat digitalnih slika iz poslednje faze Hoknijevog prebogatog opusa. Posmatrač se gubi u prostoru i vremenu, pa se prene da bi „pogledao pažljivije“, na šta ga umetnik i poziva. Fokus se izoštrava unutrašnjim čulima, tek delimično zavisnim od oka.
Suštinski gonjen onim što čini njegov senzibilitet, gledalac se transformiše u istraživača svakog poteza elektronske alatke, iza kojeg stoji iskustvo umetnika, prekaljeno konstantnim gledanjem, zapažanjem i crtanjem.
„Hokni svojim portretima često prikazuju bliske prijatelje, porodicu i kolege, ali umesto idealizacije, on se usredsređuje na psihološku kompleksnost subjekta. Te slike neretko su formalno kompozicijski jednostavne, ali emocionalno intenzivne“, navodi naša sagovornica. Ponegde je još prisutno spajanje svih elemenata posmatranog u jednu tačku, što je slikar preuzeo iz klasičnih dela Engra i Velaskeza, ali je ambijent savremen, što stvara začudan utisak.
Kretanje oka
Hokni je odbacio renesansnu perspektivu i kada su pejzaži u pitanju, zauzevši se za višestrukost tačaka gledanja, čime takođe postiže emocionalni doživljaj sveta koji nas okružuje, ali i dočarava iskustvo kretanja kroz prostor. A šta se dešava u poznatoj slici Čovek u muzeju (ili U pogrešnom si filmu) iz 1962, gde Hoknijev prijatelj (Džef Gudman) ič ne mari za egipatsku skulpturu u izvesnoj galeriji u Berlinu, zanimajući se za nešto neodređeno? Tu je očito, kao i iz naslova, negodovanje ovog umetnika nehajem publike za najveće umetničke domete čovečanstva, kojima je zadojen kao tek svršeni student Rojal koledža za umetnost u Londonu. Tome se čudi i (pikasovski izražen) naslikan eksponat, koji kao da zove nezainteresovanog posetioca da se ka njemu okrene.
Prkos, svojstven mladosti, Hokni je iskazao još na fakultetu, kad se već bio probio u popartističkim vodama, ali ga je od diplome delila „formalnost“ crtanja studije po živom modelu. Tada već prepoznati slikar svoj bojkot ovaploćuje u Slici živog modela za diplomu u znak protesta, gde atleta stoji naspram crteža ljudskog skeleta. Muški ponos tog mišićavog mladića pokriven je parčetom papira, asocirajući možda i na kastraciju umetničkog potencijala.
Taj „izgred“ Hokniju se isplatio, jer je Rojal koledž promenio pravila, prepoznajući njegov talenat i rastuću reputaciju, te dozvolivši da diplomira bez završnog eseja. Ovim je praktično aminovan stav diplomca da se procena njegovog studentskog učinka mora izvršiti isključivo na osnovu umetničkog delovanja, gde nikakve reči nisu potrebne.
Princ na belom konju
Ipak, uskoro se ispostavilo da on bez reči ne može. Naime, jedan od njegovih najambicioznijih projekata, početkom sedamdesetih, bile su Ilustracije za šest bajki braće Grim, od kojih su neke deo postavke u MSUB. Pa vidimo princezu zatočenu u kuli dvorca čija je bašta previše „skockana“, i ne daje ni mrvu optimizma da će devojče biti spaseno. Džaba joj je i podugačka pletenica što visi sa prozora, na drugom bakropisu.
Princa na belom konju (na trećoj grafici) kao da je oterala veštica (sa četvrtog otiska). Sklapajući kockice, posmatrač dolazi do poente pripovedanja bajkopisaca, i sagledava opseg oslobođene Hoknijeve imaginacije.
Latio se on i drugih priča, prepričanih u okviru postavke, ali se bavio i ilustrovanjem pesama, pa je takav predložak bila poema Čovek sa plavom gitarom Valasa Stivensa, inicirana njegovim imaginarnim razgovorom sa Starim gitaristom iz plave faze Pabla Pikasa. Hokni je oba dela uzeo u obzir, jedan literaran i drugi vizuelan, problematizujući pitanje fantazije u deskripciji stvarnosti.
Odan osvajanju novih tehnika, poznati slikar preuzeo je postupak „šećernog lifta“ upravo od ovog svog slavnijeg kolege. „Radi se o vrlo spontanom načinu rada, koji je Pikaso naročito voleo, a koji dopušta grafici da prilikom štampe sačuva pun tonski opseg tragova četkice iz originalnog crteža“, navodi Kolarić. Njene reči dokazuje serija grafika Napredovanje razvratnika, zasnovana na istoimenom ciklusu moralističkih priča Vilijama Hogarta. „U Hoknijevoj verziji priče o protraćenom životu, radnja je preneta u Njujork, a ‘razvratnik’ je poluautobiografski lik umetnika koji otkriva blagodeti života u slobodnijem društvu“, ističe sagovornica Radara.
Hoknijeva inspiracija književnim delima nastavlja se kroz ilustracije za četrnaest pesama K. P. Kavafisa, egipatskog pesnika i novinara grčkog porekla, koje su nastale na njegovom proputovanju kroz Egipat. „Želeći da dočara senzualnu atmosferu Kavafisove poezije, Hokni se oslanja na vlastito iskustvo, te je većina ilustracija bazirana na intimnim crtežima njegovih prijatelja“, Kolarić zapaža.
Povratak u Britaniju
Hoknijev povratak iz Los Anđelesa u Veliku Britaniju (2005), a preko tamošnjih vremenskih prilika, budi njegovo interesovanje za promenu godišnjih doba. „Iz tog perioda potiče serija Rađanje proleća,ali i drugi ciklusi u okviru kojih se vratio pejzažu kao jednom od najomiljenijih motiva. Ovde Hokni ne koristi tradicionalne crtačke, slikarske i grafičke alate i materijale, već ekran oslikava prstima, tako stvarajući vibrantne prizore britanskih i francuskih predela, čime završavamo izložbu“, zaključuje kustoskinja.
A šta je s njegovim najpoznatijim, ikoničnim delima, sa motivom kalifornijskih bazena, koje slika po selidbi u Los Anđeles (1964), iz pozicije autsajdera? „U vreme kada smo počeli sa pripremom izložbe, ove slike već su bile rezervisane za Hoknijevu veliku retrospektivu koja se trenutno održava u Fondaciji Luj Viton u Parizu. Osim toga, takva pozajmica podrazumevala bi ogroman budžet za osiguranje, imajući u vidu vrtoglave vrednosti dela. Ali zato naša izložba poseduje sve ono što izložbi u Parizu nedostaje“, poentira Kolarić, sad u ulozi direktorke MSUB.
Selekcija radova na izložbi jednim delom dolazi iz kolekcije Britanskog saveta sa sedištem u Londonu, dok su digitalne slike iz recentnije prakse nastale na ajpedu, pozajmljene direktno od umetnika. Uz otklon od hronologije, izložba Od papira do ekrana (koja traje do 12. avgusta) prati Hoknijev razvoj od taktilnog, neposrednog iskustva crteža i grafike, do digitalne slike, pružajući priliku publici da sagleda širinu njegove umetničke evolucije.
