Biljana Willimon, poznata slikarka i kolumnistkinja Radara, bila je u dilemi da li da priredi izložbu 500 crteža koje je predano radila prethodne dve i po godine. Jer, u Srbiji je buktala revolucija, puna žrtava među pobunjenim studentima, srednjoškolcima i ugnjetenim građanima. Bližila se godišnjica pada nadstrešnice novosadske Železničke stanice, pa su je tištale muke porodica nastradalih, „kao produžetak patnji roditelja đaka ’Ribnikara’ i masakriranih mladih ljudi u Duboni i Malom Orašju“, kako kaže za naš/svoj nedeljnik.
Onda je prelomila, postavivši izložbu Igračke su zamena za ljude (čiji je naziv pozajmljen od vajara Miće Stajčića) u Galeriji Vitamin X, u neposrednoj blizini Ćacilenda, tog sinonima za ludilo i bahatost vlasti. Uobičajenu pompu otvaranja namerno je izostavila. Postavka joj je poslužila da sagleda svoje radove u prostoru, što je umetniku nužno kad završi neki stvaralački ciklus.
Ovaj njen obuhvata tri celine, koje jedna drugoj pariraju maštovitošću i nabojem emocija. U prvoj, umetnica kreće od brižljivo čuvanih crteža svojih sad već odraslih unuka, Dunje i Zoje. Učeći od njih spontani dečji rukopis, bez ikakvih primisli i predrasuda o slikarstvu, radove je podvrgla postupku aproprijacije, transformišući ih u nova dela, kolažne prirode.
Nekad se oslanjala na školom još neiskvarenu poetiku predložaka, a drugi put kretala od dubokoumnih misli neke od svojih unuka, poput „e, moja Srbijo“ na crtežu “zabrađene seljanke pokraj kuće u požaru”, koja je nagovestila nastupajuće nesreće naroda. U ćošak te prostorije postavila je svojevrsni zoološki vrt, sačinjen od plišanih životinja, asocirajući na detinjstvo, omeđeno zabranama i opasnostima univerzuma odraslih.
Centralni prostor galerije predstavlja nastavak prethodne priče. „Popločan“ je portretima neobičnih bića, čija se lica pretaču u geometrijske slike sa (često) više pari očiju, dok im nosevi i usta menjaju funkciju, postajući cveće ili neki drugi ljudski organ. Jarke boje i lakoća crteža čine da se posetilac oseti razdragano, sve dok ne pročita sporadične haiku zapise. Oni podsećaju na mračnu stranu sveta, na bombe, poplave, glad, smrt, bedu… realne svakodnevice.
Globalno zlo
„Iako mi je polazište bilo naše stradanje pod Vučićevim režimom, znala sam da će dinamika ovdašnjih suludih događaja ‘pojesti’ njihovu aktuelnost. Zato sam traume globalizovala, govoreći o onom što se dešava po svetu“, Willimon otkriva. A dešava se da je „neko danas gađao južno, neko mesto, zove se Lužno. Jadno i tužno“. I događa se „izbegličkih koraka bat, ceo svet je odlepio, krieg, war, rat“, kao i „bum, bum, bum, nečiji pomračeni um“.
Ali, dok je „rat napolju, bajke su u nama“, dalje poručuje, pišući „svoju bajku sama“, baš kao u kolumnama. Gde izoštrene poglede na zlodela vladajuće klike preseca nadom i verom u bolje sutra.
To sutra već je nahrupilo, ako se pita Željko Mitrović, vlasnik Pinka, promoter i kreator letećih taksija. I Willimon ima leteće svetove u vidu letećih tanjira, a zapravo zvezdoliko poređanih crteža na providnim postoljima, koji vise sa plafona. Spretan ih može sagledati iz rakursa žabe, zmije, mrava, ili sličnog stvora što gamiže, privezan za tlo svojom zadatošću.
Isto mogu da učine i deca, u stalnom fokusu naše sagovornice, ali iz drugog ugla duševnog posmatranja. Kroz kontakt sa detetom u sebi, svako postaje otvoreniji, njena je poenta. Otud povremene seanse igranja i pevanja uz poznate dečje numere, koje su posetiocima služile kao ventil za sve što svakodnevno doživljavaju od strane režima.
Galerija kao kuća
„Prostor galerije sam doživela kao sopstvenu kuću, prostor slobode, gde su mi dolazili prijatelji i ljudi sličnih životnih nazora. Nakon ‘terapije’ smehom i igrom, zajedno smo odlazili na proteste, dajući podršku Dijani Hrki od početka štrajka glađu“, umetnica napominje.
Tu mešavinu tuge, bola, prkosa i životne radosti, prisutnu i u njenim tekstovima, Willimon u postavci ovaploćuje zakucavanjem plišanih igračaka za zidove. I ovde se učitava naziv postavke – Igračke su zamena za ljude, koje od nas preuzimaju deo trauma. Za to vreme, autorka igra rolu egzekutorke, postajući dubler našeg predsednika.
Šta sve ovaj naslov može da obuhvati, saznaćemo kad ga na svoj način materijalizuje vajar Mića Stajčić, koji ga je pozajmio koleginici za potrebe tekuće postavke. Za tu nesebičnost, Willimon mu je „neizmerno zahvalna“, dodajući da citate mudrih ljudi nije sada prvi put posudila.
„Rado sam preuzimala publikovane naslove Ratka Božovića, sociologa kulture, koji me je najbolje razumeo, definišući me kao homo ludens, biće sklono igri. Tako su nam postale zajedničke odrednice Zbogom pameti i Kroz crveno, meni u slikarstvu, a njemu u publicistici“, naglašava kolumnistkinja Radara. Ističući da je za potonju dužnost, sada omiljenu, „verovatno izabrana kao neko ko govori jasno i glasno, ma kojim se jezikom služio“.
Brižljivo oblikovanje reči
„Kolumne pišem dvaput mesečno, te ne mogu da budem sasvim aktuelna, Kad me nešto trigira od vesti iz medija, isključivo antirežimskih, ja to izdvojim kao podsetnik, a onda pažljivo oblikujem. Težim da tekstovi budu edukativni i stimulativni, i da ne izazivaju strah kod čitalaca“, Willimon objašnjava.
Mimo njenih želja i tendencija, mnogi su se njeni prijatelji i poznanici od nje ogradili, ako im je egzistencija (čitaj: bogaćenje) vezano za vladajuću kliku. S druge strane, mnogo nepoznatih ljudi oko nje se sjati na ulici, grli je i zahvaljuje joj zbog „istine“ koju zdušno prenosi svojim novinskim prilozima. A ta istina se odnosi na sve naše tragedije, od kojih nijedna „ne sme da padne u zaborav“.
Optimizam, ipak dominantan u njenim likovnim i literarnim delima, Willimon je sama izborila, kroz lična iskustva smrti brata, svoje bolesti i druge nedaće. Psihijatrijska pomoć, uskraćena većini potrebitog naroda, naučila ju je kako da iz lošeg izvuče snagu za nepokolebljivu borbu za radost.
Stop licemerju
Ko je ta zmaj-žena, saznajemo još na ulasku u galerijski prostor, srećući se s kolažnim portretom ove nekad TV dive, slikarke, uvek ozarene osmehom. Osmeh je sada, kad piše za Radar, nekad i sarkastičan, kao kad se obraća predsedniku rečima „zašto se sprdate s mrtvima koji su izginuli zbog vašeg javašluka“.
Potom ona unese dozu karikaturalnosti, pitajući – „da li je vaš odgovor mogao biti saosećajan, da li je moglo bez vašeg pućenja usana?“. Jer, „humor je izlaz i iz najvećeg crnila“, iz čega proizlazi njena mantra – „žali u sebi, a smehom se brani“.
Kao nekad psihijatri, sad su joj radost vratili studenti. U susret njihovoj borbi, ona bi „da sve stane, i svi prihvate svoj deo odgovornosti, kao i posledice“, da ne bi nastradali samo oni najistureniji – profesori, đaci, njihovi roditelji. Tako će „stati i licemerje, u koje je ogrezao deo nacije“. U simboličnu sliku, kao na njenim crtežima, pretvoriće se i ljubav, na kojoj svet ipak počiva. Izložba Igračke su zamena za ljude, koja po želji umetnice nije zvanično otvorena, zvanično se zatvara 10. novembra.
