„Mislim da nema pisca u kome se nekad nije javila misao: kako ću izgledati u očima čitaoca posle sto godina? Ona se javlja i u meni, ali nikada se to pitanje nije odnosilo na suštinu, nego uvek na spoljašnji oblik, jezik, stil, pravopis: jer, što se tiče onoga što sam pisao, ja sam bez straha i brige; u tome ima grešnih i neumesnih stvari, ali nema pogrešnih i neiskrenih“, zapisao je u jednom od svojih eseja Ivo Andrić.
Pola veka od smrti jedinog jugoslovenskog dobitnika Nobelove nagrade za književnost i osamdeset godina od njegovog kapitalnog romana Na Drini ćuprija, koje je izdavačka kuća Vulkan obeležila objavljivanjem Andrićevih izabranih dela, ova se piščeva dilema čini suvišnom. I to ne samo zbog toga što Andrićev apsolutni, kristalno jasni izraz koji i posle pedeset godina od njegovog odlaska ima istu snagu kao i kada je pisan, već i zbog činjenice da teme svojih knjiga otkriva u pejzažima minulih vremena i vekova, a govor istorijskih fakata prevodi na jezik najvećih svetskih pisaca.
Glasine i tračevi
Ali, i sada kada obeležavamo pedeset godina od Andrićeve smrti i prisećamo se njegove veličine i značaja, valja zaključiti da je njegov put od rodnog Travnika do Stokholma i Nobela i mesta jednog od najvećih svetskih pisaca 20. veka bio izbrazdan ne samo stvaralačkim, već i političkim izazovima, neretko i tračevima i lažima. Tako pisac Miljenko Jergović u jednom svom tekstu za Jutarnji list beleži da je Andrić umro u četvrtak 13. marta 1975. godine, da je bio jedan sat po ponoći, te da je to bio kraj duge agonije bez nade u oporavak. U službenim kalendarima, Andrićeva smrt susrela se sa smrću Veljka Vlahovića, političara, revolucionara i narodnog heroja, koji je šest dana ranije umro u Ženevi, navodi dalje Jergović.
Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba izdržati svoju misao u svemu tome. Ukratko: biti čovek
„Beogradom se širila glasina, ružna i indiskretna, kakve su Andrića pratile cijelog života, kako je umro još u petak, istog dana kad i Veljko Vlahović, ali su ga držali u hladnjaku mrtvačnice sve dok Jugoslavija nije oplakala i pokopala crnogorskog heroja. Ta je laž bila potrebna jer se osjećalo koliko bi Andriću bilo neugodno kad bi za nju znao“, piše Jergović. Ali trač je igra inferiornog duha s kojom se pisac susretao još za života, od identitetskih raspri: čiji je, zapravo, Andrić – hrvatski, bosanski ili srpski nobelovac – do čaršijskih naklapanja o njegovom privatnom životu. Nije, naposletku, teško zamisliti i da bi na ovu glasinu o sopstvenoj smrti gledao s karakterističnom uzdržanošću i distancom.
„Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba izdržati svoju misao u svemu tome. Ukratko: biti čovek“, mogao bi biti Andrićev odgovor na prostakluk sredine koja se oduvek teško nosila sa tuđim uspehom, uz napomenu da ga je pisac zabeležio godinama pre nego što će čaršija krenuti da pretresa sve njegovo.
Ali pre nego što se potpuno posvetio književnosti, Andrić je zbog svojih političkih stavova, nošen idejom integralnog jugoslovenstva i podrške Mladoj Bosni, bio uhapšen. Dok su pripadnici ove organizacije pripremali atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, Andrić je bio u Krakovu i za malo izbegao da mu se sudi po kratkom postupku. A to je i te kako moglo da se desi jer su organizatori atentata na prestolonaslednika bili njegovi poznanici iz vremena dok je živeo u Sarajevu. Andrić je proveo nekoliko meseci u pritvoru, što je ostavilo dubok trag na njega i njegov rad, što će se posebno reflektovati u temama u kojima obrađuje pitanja slobode, represije i ljudske patnje. Diplomatska služba u koju je ušao u Kraljevini Jugoslaviji i nameštenja širom Evrope, od Rima preko Madrida do Berlina, takođe, uticali su na njegov književni izraz. Posebno značajno bilo je službovanje u Berlinu tokom uspona nacizma, što mu je pružilo uvid u dramatične društvene i političke događaje koji su u najvećoj meri oblikovali 20. vek.
Priče na hiljadu jezika
Svoj prvi roman Na Drini ćuprija, Andrić piše u okupiranom Beogradu, u relativnoj izolaciji nakon povlačenja iz diplomatske službe, u oskudici i neizvesnosti, u malom iznajmljenom stanu u Prizrenskoj ulici. Jedna legenda kaže da je 1944. godine, u vreme kada je Jugoslavija još bila u ratu s Mađarskom, na Dunavu presretnut teretni brod i zaplenjen knjiški papir. Prema toj priči, nadrealista Marko Ristić isposlovao je da sav tovar dospe u Andrićeve ruke. Na tom papiru je godinu dana kasnije štampan roman Na Drini ćuprija, koji će francuska književna kritika proglasiti jednim od najvećih romana veka i remek-delom evropske književnosti. Iste godine, objavljeni su i romani Travnička hronika i Gospođica, takođe nastali u ratnom Beogradu.
Andrić je slučajno iz Bosne. Ali, nije slučajno što i piše o Bosni i što je njegovo delo toliko višeslojno i duboko. Njegovo osećanje života je teško i gorko. Neki kritičari su rekli: zbog Bosne, mučne i zaostale. Andrić za to nije kriv. Ni Bosna, naravno
Meša Selimović
A u Andrićevim monumentalnim zapisima sačuvano je i svedočanstvo o tome kako nastaju velika književna dela, koje univerzalne teme zaokupljaju pisca, ali i teškoće na koje nailazi tokom stvaranja. „Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici tog pričanja menjaju se s vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i nema kraja. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo o sebi, u milion varijanata, uporedo s dahom svojih pluća i ritmom svog bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti i produži iluziju života i trajanja“, stoji u tom piščevom eseju.
I baš tu nam se Andrić ukazuje kao univerzalni tumač tamnog i nedostupnog impulsa u čoveku koji je daleko izvan domašaja njegove kontrole. Egzistencijalni strah i strah od prolaznosti su, zapravo, ti tamni zakopani impulsi koji tragično razaraju ljudsku psihu. Zato se Andrić javlja kao svojevrsni psihoanalitičar u svetskoj književnosti. Sudbina svakog pripovedačevog junaka krije zastrašujuću slutnju o životu, čoveku i njegovoj smrtnosti. Upravo zbog toga je i svetska književna kritika Andrićeva dela označila kao filozofski realizam. Uostalom o tome možda najbolje svedoči sledeći Andrićev zapis: „Kakva je ovo neodoljiva i nezajažljiva težnja da se iz mraka nepostojanja ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, da se iz toga ništavila ili iz tih okova otima komadić po komadić života i sna ljudskog i da se uobličuje i utvrđuje ’zauvek’, krtom kredom na prolaznoj hartiji?“
Pisac „sve Bosne“
I koliko god univerzalne teme opsedale Andrića, i koliko god je bio genijalni hroničar čitavog Balkana, Bosna je bila njegovo „tematsko polje“, kako konstatuje Jergović u već pominjanom tekstu u Jutarnjem listu. Ili pisac „sve Bosne“, kako to definiše Ivan Lovrenović. Bosna je bila velika, neuzvraćena Andrićeva ljubav. Raspad jedine države, Jugoslavije, kojoj je Andrić u svakom smislu pripadao, ostavio je brisani prostor za otimačinu o njegovu impresivnu zaostavštinu, ali i zlobu onih koji su se u tom testamentu osetili zapostavljenim. Tako su pojedini bošnjački intelektualci, koristeći jednu rečenicu iz Andrićeve pripovetke Pismo iz 1920 , izvodili ne samo pogrešne i proizvoljne zaključke da je pisac mrzeo muslimane i islam. Andrića su, očito je, mnogi više tumačili nego što su ga čitali.
„Andrić je slučajno iz Bosne. Ali, nije slučajno što i piše o Bosni i što je njegovo delo toliko višeslojno i duboko. Taj osobeni pisac je naizgled vrlo jednostavan – po fakturi rečenice i načinu izražavanja, po dohvatnoj misli, ali u stvari nije tako… Njegovo osećanje života je teško i gorko. Neki kritičari su rekli: zbog Bosne, mučne i zaostale. Andrić za to nije kriv. Ni Bosna, naravno“, zapisao je Meša Selimović u jednom članku decenijama pre nego što će Andrić postati predmet nacionalnih sporenja.
Andrić nam se ukazuje kao univerzalni tumač tamnog i nedostupnog impulsa u čoveku koji je daleko izvan domašaja njegove kontrole. Zato je svetska književna kritika njegova dela označila kao filozofski realizam
Ali, ni ovaj greh prema velikom piscu nasilno gurnutom u kontekst, koji bi on sigurno s gnušanjem odbacio, ne može Andriću oduzeti snagu izvanrednog jezika, delo bez kojeg bi ne samo jugoslovenska već i evropska kultura bila nezamisliva i status spomenika od kojeg se odbija svaki bačeni kamen. S bilo koje strane. Iznad jeftinih svakovrsnih političkih poganluka, još za života Andrića je brinulo ono vreme kad, kako kaže, neće imati više šta da nam kaže. „Neće to biti ništa krupno ni važno, to što će ostati nekazano, kao što, uostalom, nije bilo važno vreme ni u kome sam kazivao… Biću živ, zvati se svojim imenom, gledati sunce i jesti hleb – a neću imati šta da vam kažem.“
Naposletku, piscu ne možete oduzeti zebnju da će doći i taj čas kada više neće čitaocu imati šta da kaže. Samo što taj momenat u Andrićevom slučaju nije još došao. Bar ne u ovih pola veka.
