Komad Junaci doba krize mladog američkog dramatičara Vila Arberija postigao je veliki uspeh u SAD, uključujući i najuži izbor za Pulicerovu nagradu iz oblasti drame. Razlozi su nesumnjiva literarna i intelektualna vrednost komada – mnogo više nego dramaturška, jer je reč o klasičnom angloameričkom realizmu bez i primese savremenih dramskih poetika – ali, verovatno i hajp vezan za seriju Naslednici čiji je on jedan od scenarista. Jedan od razloga je i Arborijeva provokacija što drama daje glas mladim ultrakonzervativnim intelektualcima, jer je to politička pozicija koju, za razliku od liberalne i/ili leve, vezujemo prevashodno za manje obrazovane slojeve američkog društva.
Teme nisu razvijene, a sve i da jesu ideološki stavovi koji su sukobljeni u komadu za nas se razlikuju samo u jedva vidljivim nijansama
Radnja se dešava na dan proslave imenovanja omiljene profesorke ultrakonzervativnog katoličkog koledža u Vajomingu za dekanku istog, kada se okupljaju neki njeni studenti i, kao što to često biva u ovakvim pričama, rezimiraju šta se s njima i, pre svega, njihovim uverenjima desilo od doba studija. Kada se razgrnu naslage hermetičnih i nepotrebno dugačkih teoloških i političkih rasprava, kristališe se pet manje ili više različitih ideoloških i životnih pozicija. Jedan student sebe smatra slabićem, sklon je samosažaljenju i čezne da se prepusti izazovima velikog grada, liberalnih ideja i, pre svega, načina života, s naglaskom na seksualnom iskustvu koji kao dobar katolik dotle nije imao. Drugi, stariji od ostalih, rukovođen nekim recentnim katoličkim teorijama, smatra da konzervativci treba da se povuku u svoje samoodržive zajednice i čuvaju snagu za vreme posle sveopšte vladavine liberalne pošasti. Mlada nada ove ekipe, ambiciozna borkinja protiv abortusa i vatrena katolikinja, smatra da se ne treba povlačiti nego stupiti u rat s liberalima, koristeći se ponekad i njihovim referentnim sistemom. Profesorka se tome protivi, ona je old school konzervativka, smatra da je dovoljno pridržavanje Ustava, slobodnog tržišta, tradicionalnih porodičnih i sličnih vrednosti, dok se njena bolesna ćerka zalaže za toleranciju i prema političkim oponentima, te „mir i ljubav u svetu“.
U predstavi koja je postavljena na Sceni „Mira Trailović“ Ateljea 212, mlada rediteljka Andrea Pjević i glumački ansambl imali su suviše obzira prema tekstu, te dozvolili da dotične pozicije, a čija relativna sukobljenost konstituiše radnju komada – ako se o njoj u ovoj izrazito statičnoj, raspričanoj i intelektualno hermetičnoj drami uopšte može govoriti – ne budu jasno iscrtane, postavljene. Ponajpre Alisa Radaković i Slaven Došlo uspevaju da ocrtaju likove vrlo ambiciozne, umišljene, prema oprečnom mišljenju netolerantne konzervativne zvezde u usponu Tereze, odnosno simpatičnog i šarmantnog „slabića“ Kevina, doduše ne toliko manipulativnog u svom stalnom samosažaljevanju kao što je to prikazano u tekstu… Najslabije se snašla Luna Pilić u ulozi teško bolesne ćerke, njen lik je ostao potpuno nedorečen, njena tolerancija prema svima nije artikulisana, a nije veliko opravdanje to što je ovaj lik najlošije napisan… Izoštrenoj postavci likova nisu pomogli ni nerazgovetno eklektični, „postmoderni“ kostimi Mine Purešić. Oni se kreću u raspomu od relativno realističnog, ala Šanel kompleta direktorke Đine, do nemušto dekonstruisanih savremenih odela (s elementima kantri stila…) za muške likove.
Kao što sam pokazao, u vidu provokacije, a s obzirom na to da intelektualna desnica gotovo da i nema glasa u američkom teatru i na filmu, ima smisla raditi ovaj komad na off-Brodveju ili bilo gde drugde. U našem kontekstu većina referenci, počevši od one glavne (studiranje u katoličkom koledžu) nema smisla čak ni za obrazovanije gledaoce, a rediteljkina deklarisana teza da ju je privukla tema nemogućnosti dijaloga, ideološke polarizacije, takođe ne drži vodu. Prvo i najvažnije, tu temu nije uspela da razvije, a sve i da jeste ideološki stavovi koji su sukobljeni u komadu za nas se razlikuju samo u jedva vidljivim nijansama. Poslednje i možda najbitnije: srpska desnica je populistička, one intelektualne ima u promilima, a njene preokupacije su bitno različite od ovih Arberijevih „junaka iz doba krize“. Našima se religijska pitanja uvek svode na nacionalna, vera je ovde oružje za odbranu „srpskog sveta“, abortus nije nikakva tema (na svu sreću!), a jedino gde ima poklapanja jeste netrpeljivost prema LGBT+ populaciji i, generalno, identitetskim politikama… Pošto ta tema ne zauzima središnje mesto u komadu Junaci doba krize, ne vidim dovoljno razloga za njegovo igranje u nas.
