Svaka izgovorena rečenica Irene Popović odiše melodijom iskrenosti. Dosledna principima koje je ponela iz roditeljskog doma, neumorno stvara. Do sada je uradila skoro 200 autorskih muzika u teatru. Dobitnica je više od 30 priznanja za najbolju pozorišnu muziku – tri Sterijine nagrade, dve na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci, Filmskog festivala Zlatna narandža u Antaliji, dve na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine i Godišnje nagrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Pozorišnog proleća Šabac, Nagrade grada Beograda…
Najvećim uspehom smatra svoje petnaestogodišnje blizance – kćerku Kalu, koju je nazvala po omiljenom cvetu, i sina Drena, koji nosi jedno od naših najstarijih imena, a znači zdrav i jak.
Izuzetno plodan opus krunisala je operom Deca u nacionalnom teatru, kojom se zacementirala kao jedinstven autor na našoj umetničkoj sceni. Jer, nikada se nije dogodilo da je kompozitorka kompletan autor neke predstave, a presedan je bio i taj što je uradila komad po delu Milene Marković.
Nedavno je u Teatru Vuk održana premijera njene neobične predstave Opera za poneti – Music Box, namenjene deci, a početkom aprila očekuje se prvo izvođenje njene nove opere Cijedila sam cveklu po tekstu Nejre Babić u pozorištu Sartr u Sarajevu, gde pored komponovanja muzike potpisuje i režiju.
Vredna, kreativna, emotivna, omiljena među saradnicima, svakom svojom kompozicijom donese ono nešto što predstave učini autentičnim. Ipak, i pored svega što je uradila i što ima status umetnika od nacionalnog značaja, njena svakodnevica je stalna borba za opstanak.
„Istina je da sam na Birou za nezaposlene i da i danas sa porodicom živim kao podstanar. Uspela sam sebe da spasim sopstvenog očaja i da ne lamentiram nad sudbinom. Često se samo pitam, šta još treba da dokažem? Kako je moguće da se predokažete, ako uopšte postoji taj glagolski oblik. Shvatila sam da me uznemiruje da budem u dilovima, što je način života ovde – dođeš mi, dođem ti, ja ti završim ovo a ti meni ono. Više ne galamim zašto nisam ovde ili onde, nego guram dalje i radim“, kaže za Radar Irena Popović, koja nam otkriva svoju životnu partituru.
Ćuprija
Odrasla sam u građanskoj porodici u Ćupriji, gde sam rođena 1974. Moj otac je vojno lice, pukovnik u penziji, a mama službenik u banci, imam mlađu sestru. Nisam imala uzore koji bi me uputili na ovaj umetnički put bez povratka. Moji roditelji uvek pričaju o tome kako sam tražila da sviram klavir. Sada kada vratim to vreme, jedina stvar koju si tada mogao da vidiš od instrumenata bio je klavir. Pored osnovne škole paralelno sam završila Osnovnu muzičku školu „Dušan Skovran“. Sate sam provodila vežbajući i neke najjednostavnije stvari, a razlog je bio što sam volela da budem tamo. Postoji istinita anegdota da su me roditelji zbog nekih nestašluka „kažnjavali“ tako što mi nisu davali da sviram.
Trauma
Imala sam najnormalniji put do ovog što sam postigla danas, nisam bila nikakav vunderkind. U 14. godini sam došla u Beograd gde sam upisala teoretski odsek u Muzičkoj školi „Josip Slavenski“. To je bio moj prvi veliki korak, kada se prvi put odvajam od roditelja u želji da ispunim svoje snove. Meni je i sada sećanje na te dane jako traumatično, odvajanje od porodice, neke sigurne zone, bez obzira na to što sam živela kod bake i deke. Bio je to hrabar potez mojih roditelja da puste malo dete u veliki grad. Jer, svi koji smo odnekud došli imali smo težak bagaž koji nosimo, a to je da nemamo pravo na grešku. Postoje neki izgovoreni i neizgovoreni ultimatumi kada odeš od kuće, da ako pogrešiš više ne možeš da nastaviš dalje putem o kojem si maštao, da roditelji više neće moći da te finansiraju… Iz kuće sam ponela puno ljubavi i podrške, ali i breme da ne smem da razočaram. Kod mene je to razvilo s jedne strane disciplinu, odgovornost i profesionalizam, a s druge vid traume da nemam pravo na grešku. A tako je ljudski pokazati ranjivost pa čak i pogrešiti i reći – ja ovo ne mogu, ne želim i neću.
Salcburg
U drugoj godini srednje škole sam počela da slikam i išla na privatne časove. Tada sam duboko verovala da ću se posvetiti slikarstvu. To su bila logična lutanja, jer sam očigledno u duši bila umetnik. Profesorka slikanja me je tada pitala zašto slike ne prevodim na svoj jezik, zašto ih ne ozvučim. Tako sam počela da verujem da mogu da ozvučim slike, što jeste pozorište. Položila sam prijemni na Fakultetu muzičke umetnosti u klasi Srđana Hofmana. Moje prve kompozicije na fakultetu su umesto naslova imale male grafike. Upisala sam magistarske studije na Mozarteum univerzitetu u Salcburgu u klasi Ranharda Febela. Iz Srbije koja je imala velike proteste ’96/97, čiji sam bila učesnik i zbog vere i istrajnosti u njih izgubila i godinu studija, nije bilo lako posle bombardovanja otići na usavršavanje u zemlju koja vas opet ispituje o onome u što jedino verujete, a to je umetnost. Tamo sam provela pet godina, držala časove klavira, ali paralelno radila u hotelima, čistila, da bih preživela. Istovremeno, povezala sam se sa mnogim pozorišnim trupama, posećivala časove glume i režije i instinktivno pronašla to nešto što me je čekalo. A to je pozorište.
Identitet
Međutim, događa se ubistvo premijera Đinđića, koje je nama opet ukinulo neke beneficije. Jer, njegova pojava na političkoj sceni je nama bio vetar u leđa, a atentat potonuće. Svakih šest meseci morali smo da podnosimo izveštaje da stvarno studiramo, a ne da zarađujemo novac. Uvek je bilo ispitivanje – zašto ste ovde, čime se bavite, gde živite i koliko imate na računu. Pa od toga kako dobijate vizu, stipendiju, radnu dozvolu, do toga da neko ima pravo da pogleda u vaš bankovni račun i kaže da nemate tu prava da budete jer nemate dovoljno sredstava. To je u meni stvorilo ljutnju prema svom identitetu, pokušavala sam da objasnim da Srbija nije nešto što podrazumeva definiciju nebeskog i neobrazovanog naroda bez svoje kulture, tradicije. Da ona nije tri prsta uvis, navijačka pesma, primitivizam, patrijarhat, da ima i drugu stranu i da sam ja njena predstavnica. Ma koliko to nadobudno izgledalo, ja sam tada kao mlada želela da menjam svet, ali ne da skandiram, vređam i unižavam.
Moral
Mene je Austrija naučila i nečemu što sam ponela iz svog mesta, a to je da budem čestita i da poštujem, radim i zaradim. Na tom univerzitetu koji je evropski, imate sve nacije i vere i nije bilo bitno ko je odakle, nego je bilo važno ono što stvoriš. Moj boravak tamo u mene je samo utkao temelje koje sam ponela iz svoje porodice, a to je da vrednujem čoveka prema tome da li je dobar ili zao, da li je radan ili lenj, da li je talentovan, a čak i da nije, on ima mogućnost da bude vredan. Tako da su sistemi vrednosti od mojih studentskih dana do danas ostali isti, samo što se sredina menjala. A ja sam pokušala da opstanem sa svojim moralnim načelima, da ne ukaljam obraz i da budem dostojna.
Prijatelji
Prve profesionalne korake napravila sam sa Ivanom Vujić u Malom pozorištu „Duško Radović“. Iako sam živela u Austriji, skoro svaki drugi vikend dolazila sam u Beograd da radim i držim probe. Sa Kokanom Mladenovićem sam do sada uradila 44 predstave. On me je usvojio i naša prva predstava Ja ili neko drugi po tekstu Maje Pelević obeležila je jednu eru naše saradnje koja bez prekida traje više od 15 godina. Andraš Urban je takođe moj reditelj i prijatelj sa kojim sam uradila 31 predstavu i koji mi daje nešto o čemu svaki kompozitor mašta – slobodu. Mnogo puta sam sarađivala sa Snežanom Trišić, Tanjom Mandić Rigonat, kao i sa Slobodanom Unkovskim i to mi je bilo značajno, jer je u trenutku kada me je zvao bio neko s kim sam maštala da radim. Veoma važne predstave sam napravila sa Oliverom Frljićem u Srbiji, Sloveniji i u Hrvatskoj. Kao i sa Anđelkom Nikolić, Veljkom Mićunovićem, Ivanom Vukovićem, Oljom Đorđević… Postanete od kolega prijatelji i svedoci. Uradili smo toliko značajnih stvari zajedno da znamo jedni o drugima i ono što naši bližnji ne znaju. Tako da su to prijateljstva koja su za mene i moje biće emotivno utkana u gensku strukturu.
Mene je Austrija naučila nečemu što sam ponela i iz svog mesta, a to je da budem čestita i da poštujem, radim i zaradim
Hrabrost
Moje iskustvo sa svim ovim rediteljima i drugim akterima nije samo pozorišno, nego i životno. To su one situacije kada teatar nema granicu. Kada vratim vreme od toga kada smo krenuli i gde smo stigli, mi smo zaista u pozorištu uradili velike, značajne komade i u izvođačkom i umetničkom smislu pomerili granice. Nešto smo vrlo hrabro postavili na scenu i bili spremni da snosimo posledice umetničkog, nazovisunovrata. Zajedno smo skakali u neke predstave, od toga da uradimo komade bez teksta, neke isključivo plesne, neke samo pevačke, poigravali se temama koje su za tadašnju a i sadašnju političku situaciju veoma škakljive…. Pozorište ne služi zabavi miliona i ja se tom vrstom teatra ne bavim, niti me zanima. Svim svojim bićem stojim iza svake svoje note u predstavama koje su svedoci vremena u kom su nastajali i vesnici revolucija i ponosna sam što sam bila deo tih projekata koji su u tom trenutku bili na udaru javnosti. Jer, publika ima stav i ne mora baš uvek sve da im se dopadne. Zato teatar i postoji, da bismo svoj kritički um stavili u aktivan položaj, a to je razmena mišljenja. Pozorište je živa umetnost i svako izvođenje od nas koji smo na sceni traži budnost, kratke rezove, brzinu, zahteva da ste prisutni u procesu. A to za današnje vreme nije nešto što je in.
Nagrade
Priznanja do sada nisam uspela da izbrojim, radujem im se, ali nisu me promenila. Nagrade nisu moj bastion da ljude posmatram sa vrha jer me nisu ustoličile da sam iznad. Naprotiv, mene je svaka nagrada vratila na početak da se nanovo dokazujem, to je moj vaspitni kod. Svaki novi projekat radim kao prvi, i nevažno je da li je to muzika za studente koju ne naplaćujem ili za nekog in reditelja. Uvek se ponašam isto. Nagrade više znače okolini nego meni, jer me nijedna nije ustoličila i dala mi posao, funkciju, fotelju i lagodan život. Zanimljivo je da te svi traže, a niko te ne zapošljava. To je moja sudbina. Kad pokažeš da si jak, da možeš da se odužiš državi tako što si jedan od najboljih umetnika, plus i majka, onda kažu što bismo joj pomogli, ona može sve. I to je ono isto što je kod kojim smo naučeni, a to je „mogu ja to“ i „neka, ja ću“, i to su rečenice koje svoju decu učim da ne prihvate, zato što se granice postavljaju u detinjstvu. A one nisu sebičluk, kao što nije ni voljenje sebe, nego poštovanje, a to te uče u porodici, u školi, poslodavci kada dođeš da pregovaraš.
Stav
Svako ugovaranje posla je stres. Izgleda da je uloga većine poslodavaca, svaka čast izuzecima, da vas što manje plate i da vas na neki bizaran način dovedu u poziciju da se osetite loše što želite da budete adekvatno plaćeni za posao za koji vas angažuju. Ako pokažeš stav, okarakterišu te kao bahatu i tešku za pregovore ili još sočnije, postaješ ta neka žena sa kojom je naporno raditi i taj i takav glas se u ovom patrijarhalnom svetu nekako brže čuje i prenese nego onaj da si u svom poslu profesionalna, odgovorna i posvećena. U ovoj zemlji se neguju i pothranjuju narcizam, egoizam, stav bez pokrića, pa ljudi koji imaju zdrav identitet, i nacionalni i rodni i umetnički, izazivaju strah jer ne ulaze u raspravu nego u dijalog. I to je razlog zašto sam dugo godina na birou.
Tišina
Opera za poneti Music Box, koja je nedavno počela da se izvodi, opet je na repertoaru jer sam je sklonila kada su krenule studentske blokade. Napisala sam libreto, muziku i režirala. Okupila sam decu od šest do 18 godina, a učestvuju i umetnice sa integritetom – Jasminka Petrović, Nada Kolundžija i Ljubica Beljanski Ristić. Htela sam da napravim pozorišni oblik opere koja je edukativna i govori o važnim stvarima koje tište odrastanje i obrađuje teme šta sve moramo, šta želimo a šta ne želimo da uradimo. Koja je pozicija majke u kući, a umetnika u društvu, ali tu niko nikog ne proziva. Na duhovit način klinci nas propituju i prozivaju. Ponosna sam što se izvodi kompozicija Tišina Džona Kejdža, u trajanju 4’33’’, i potresno je kako ta predstava komunicira sa sadašnjim vremenom i tišinama sa kojima se susrećemo. U našoj predstavi deca zamole za tišinu u kojoj se susrećete sa unutrašnjim „zaključanim“ detetom koje je nekad bilo veselo i bezbrižno, a danas je uplašeno i tužno.
Svim svojim bićem stojim iza svake svoje note u predstavama koje su svedoci vremena u kom su nastajale i vesnici revolucija
Dečji centar
Premijerom ove opere i osnivanjem dva dečja ansambla, Nežna orkestra i Cvrkutava mašina, sve sam bliže ideji da otvorim Centar za savremeno dečje stvaralaštvo koji će najmlađima ponuditi da razviju kritički stav i osnažiti ih da se razviju u slobodne misleće ljude. Jer, sistem je pred nas stavio pretežak zadatak. Mi umorni roditelji radimo za male pare s jedne strane, a država nas sa druge vazda bombarduje parolama za negovanje pravih porodičnih vrednosti ne dajući prostor da taj isti roditelj nađe vreme da se odmori. Zato nam lako podmetnu neku pozorišnu tezgu umesto pametne dečje predstave. Licemerno. Smatram da je važno vratiti dramu u školski sistem zato što će naša deca onda rasti u osobe koje će imati stav i odnos prema svetu i okolini i neće dozvoliti da im diktator sa TV ekrana govori šta da rade, misle i osećaju.
Žene
Kada radim, ja sam sa sobom, tada sam u miru. Dobila sa poziv Sarajevskog ratnog pozorišta (SARTR) da režiram i komponujem operu na tekst Cijedila sam cveklu Nejre Babić, koja je na minimalistički način napisala potresnu i suptilnu priču o odnosu majke i ćerke, kao i o bolesti savremenog čoveka, a to je rak. Prihvatila sam poziv zato što mislim da sam dužna u ime svih žena – zbog moje mame, ćerke, sestre, prijateljica… Nije ovo jedna u nizu predstava koja će biti u moju slavu, nego je važno da postoji nešto u umetnosti što će ih osnažiti i da bolest ne sme da ih zaustavi, da ona ne mora uvek da bude nešto loše. Svedoci smo da su mnoge bolesti došle kao opomena i mnoge žene su se očeličile. Ne želim da radim operu koja je lament, i u njoj ta mama neće umreti. To što je Nejra napisala: „Moja mama nije umrla od raka nego od onog što nije izgovorila“. Ovo je predstava koja će da pomazi i uteši žene. Jer, pozorište kojim se bavim nije teatar nagrade, nego suštine.
