Među slikovnicama nedavno pokrenute izdavačke kuće UNZIP, s veselim naslovima tipa Idemo kod zubara, U vrtiću, U gradu, Istražujemo vulkane, Među životinjama ili Perem zube i piškim na nošu – pronašli smo ilustrovanu knjigu Sivi grad hamburškog pisca i crtača Torbena Kulmana. Delo za nešto starije, autora poznatog već po svom prvencu o letećim miševima.
Sivi grad, u prevodu Tamare Đuran, govori o devojčici Rini koja se preselila u potpuno sivu metropolu. Posmatra kuće, automobile i ljude (!), neprekidno zapitana gde su nestale druge boje, pa kreće u potragu za njima, trudeći se da na tom sumornom mestu žuta ne bude jedino njena kabanica.
„Najveći deo vremena provodim pričajući priče o miševima i njihovim značajnim avanturama. Ali pošto završim takvu storiju, čeznem za nečim drugačijim“, kaže Torben Kulman u razgovoru za Radar, čim smo ga upitali otkud ovakva ideja. „Imao sam ideju o despotskom svetu bez boja. Kako su boje moj najvažniji radni alat, taj svet bi za mene bio noćna mora… Najvažniji deo tokom razvoja priče u Sivom gradu bio je da se sve nijanse sive zaista mešaju kombinovanjem svih boja – onako kako se bela svetlost sastoji od ogromnog spektra. Bukvalno, čitavog spektra duge. Od tog trena, svi delići zapleta došli su na svoje mesto.“
Zaista, na prvim stranicama vidimo Rinu kako viri kroz izlog prodavnice boja. U ponudi su miš-siva, cement-siva, kameno-siva, rđa-siva, bež-siva, crni ugalj, pepeljastosiva… Pomoći će kiša, pojaviće se duga i otvoriti joj put ka razrešenju misterije. Uzbudljiv je razgovor s umetnikom o tehnici. Ko ne voli da stoji iza leđa slikara pred štafelajem? Zanimalo nas je da li kreće od reči ili crteža.
„Počinje idejom koja se onda predano razvija u prvi nacrt zapleta. Tada pravim grube skice olovkom i naliv-perom“, objašnjava naš sagovornik, ističući da se tekst i ilustracije razvijaju istovremeno. „Najčešće kombinujem različite tehnike. Sivi grad nastao je korišćenjem olovke i veoma delikatnog fajnlajnera za crtež.“ Crtež se dovršava vodenim bojicama.
Nismo odabrali da s Kulmanom razgovaramo jedino zbog njegove popularnosti. Obrađuje aktuelan problem u dobu migrantskih kriza. U trećem poglavlju, devojčica „oseća da tu ne pripada“; na osamnaestoj stranici sedi u pozorišnoj školskoj sali i gleda edukativni film Poželjno društveno ponašanje: uklapanje, poslušnost, disciplina. Goruća tema. Potvrđuje: „U Sivom gradu, stvarnost je sagledana očima autsajdera, novopridošlica u sivi svet. Junakinja je spremna da preispita određene stvari, i radeći to, ona pronalazi novu porodicu, takođe sa šarenim težnjama.“
Moje detinjstvo je izvor velikog dela onoga što stvaram. Od tumaranja naokolo i razmišljanja o čudnim i glupim stvarima u svakodnevici, do pravljenja smešnih naprava u dvorištu mojih roditelja
Nasmejali smo se, mora da smo ista generacija: prosto bodu oči nacrtane antene na krovovima. Danas ih nema, ali jesu bile bitan deo odrastanja. Otkrivaju udeo autobiografskog. „Moje je detinjstvo izvor za veliki deo onoga što stvaram. Od tumaranja naokolo i razmišljanja o čudnim i glupim stvarima u svakodnevici, do pravljenja smešnih naprava u dvorištu mojih roditelja. Bez sumnje, pamtim krovove s puno antena i satelitskih tanjira. Prikladne stvari za Sivi grad, jer je tamošnja stvarnost nasilno zaglavljena u prošlosti. Isto se može videti po drugim tehnološkim napravama u knjizi. Na primer, po automobilima na ulicama… Nema napretka u nazadnoj državi.“
Zašto su boje toliko bitne… Marina Amaral koloriše stare snimke, poput onog na kome je Ana Frank. Kulmanu prepričavamo deliće našeg starog razgovora s brazilskom umetnicom – ovde ćemo docnije prepisati njene rečenice iz arhive, dok nam na um padaju obojadisane TV emisije o Drugom svetskom ratu. „Boje imaju neku vrstu psihološke moći nad ljudskim umom koja čini da osećamo stvari koje ne osećamo dok gledamo monohromatsku sliku“, kazala nam je Marina Amaral 2019. „Premda razumem, i apsolutno se slažem da su originalne fotografije izuzetno važne, da su od istorijske vrednosti, moj cilj, posebno kad radim na fotografijama iz ovog perioda, jeste da običnim ljudima, istoričarima, zaljubljenicima u istoriju i ostalima, pružim šansu da se povežu sa tim istorijskim ličnostima na dubljoj ravni. Želela sam da ljudi osete, a ne samo racionalno razumeju, da su žrtve nacističke Nemačke, uključujući Anu Frank, bile baš poput nas. Roditelji i sinovi, nastavnici, muzičari, lekari, glumci, studenti. Ljudska bića od krvi i mesa, sa ambicijama i snovima. Kada shvatimo, postajemo svesniji i uviđamo koliko je malo bilo potrebno da se uništi gotovo čitava generacija. Zato moramo da učinimo sve što možemo da se to više ne ponovi.“
S druge strane – nastavljamo – televizijski autor Velja Pavlović upitao je jednom nenadano u emisiji Nivo 23 umetnika Stjepana Mimicu kako deca reaguju na radove koji nisu u koloru. Mimica je otprilike odgovorio da se nađu u čudu, da ne skidaju pogled i da se zalepe za njih, jer nikada nisu videli fotose u crno-beloj tehnici.
Raspričani smo, Kulman sluša s pažnjom. „Koliko su boje važne!“ Usred devedesetih i sankcija, novinski urednik, psiholog po obrazovanju, vezan za bolesničku postelju u Beogradu, tada sivom, nalik ovom između korica, zamolio je koleginicu da mu kupi flomastere i blok broj 5. Jedva mu je ispunila želju, prevrnuvši ceo grad rasturen ratom i izolacijom. Šta će mu? Da bi se malo približio sebi!
No, intervju završavamo scenom iz slikovnice. Na ulici primećujemo ulaz u Sivi bioskop, sa starinskom reklamom: „Filmski klasici“. Ovo je već veselo!
„Bilo je zabavno ubaciti taj detalj. Očigledno je da bi bioskop u Sivom gradu puštao isključivo crno-bele klasike.“
Da li bi hteo da nabroji omiljene…
„Ima nekoliko takvih ostvarenja koja zaista cenim. Recimo, Metropolis Frica Langa. Primećujete da tu postoji tematska veza s mojom knjigom… Drugi inspirativni filmovi su Čovek koji nije bio tamo braće Koen. I Građanin Kejn Orsona Velsa, remek-delo vizuelnog pripovedanja.“
Izbori na farmi
U nizu slikovnica o životinjama (Među životinjama, Životinje sveta: album sa stikerima, Mali puh ne može da zaspi, knjige o insektima ili Toze Munjoze – „terapeutske slikovnice koja pomaže deci da prepoznaju i regulišu burne i jake emocije“), izdavač UNZIP predstavlja i onu s naslovom Glasaj za Vučka! čiji je autor David Kali, a ilustrator Magali Klavele (prevod: Lana Kal). Tu se na farmi održavaju izbori za novog vođu. Kandidat Pera Svinjčev nudi „Više blata za sve“, a kokoška Živka Živinarević nastupa sa sloganom „Tvoje jaje, tvoj izbor“… No, sve ih začas opčini Vučko Branković, „životinja koju niko od ovih domaćih nije poznavao“ – ovce će biti naročito oduševljene. „Vučko je šarmantan, simpatičan i veoma duhovit.“ Narod ga voli; veoma je zgodan, pametan, ljubazan. S drugim pretendentima na presto, predstavlja program u emisiji Glagoljica televizije Dojava. A posle brojanja glasova, misteriozno nestaju jagnje, kokoška, tri miša… Šta onda? Čitalac će sâm otkriti! Nama je za oko zapao transparent „Šape su vam masne“, kao i žabac-reporter sa televizije Krek info.
