Glumac Miloš Timotijević ponovo je oživeo na velikom platnu lik Đorđa Čogurića u filmu Sedef– magla reditelja Milorada Milinkovića, čija je premijera zakazana za 1. oktobar. Istu ulogu je igrao u prethodnom ostvarenju Što se bore misli moje, ali sada je sve drugačije, ne samo u vezi s filmom nego i zbog društvene klime u kojoj će se prikazati. Zato, kako kaže, koristi ovaj trenutak da iz sebe izbaci sve što ga tišti jer nije siguran kada će mu se ta prilika opet ukazati.
„Đorđe je pravičan, čestito đubre, a mi smo pravičnosti danas i te kako željni. Malo je ljudi na vlasti koji imaju tu osobinu“, kaže na početku razgovora jedan od naših najzaposlenijih glumaca kojeg ćemo tek da gledamo u ostvarenju Karmadona, kao i u predstavama 64 i Režim ljubavi u Ateljeu 212 te u Centru za kulturnu dekontaminaciju u predstavi Autentična tumačenja: 68 Ane Miljanić. Ako nastavimo mimikriju života, gledaćemo ga i u komadu Ako pčele nestanu sa lica zemlje u režiji Anje Suše, po tekstu Tijane Grumić 28. oktobra u Malom pozorištu „Duško Radović“. Reč je o predstavi po motivima romana Omladina bez Boga Edena fon Horvata, smeštenog u 1936. u nacističkoj Nemačkoj. I u seriji Robin Hud koja 2. novembra počinje s prikazivanjem na kanalu MGM Plus u Velikoj Britaniji.
„Reditelj Milorad Milinković Debeli i pisac Dragoljub Stojković, prvenstveno su radili seriju koja će imati 11 epizoda“, najavljuje dalje Miloš Timotijević svoj najnoviji uradak. „To je triler upakovan u neku vrstu vesterna, odnosno isterna, jer se događa na našem tlu. I tek me čeka da vidim kako je finalno upakovano. Priča je veoma aktuelna, prati period osamdesetih godina 19. veka, koji je u našoj istoriji bio jako zanimljiv. Naprednjaci su bili na vlasti a smenili su ih radikali. I oni koji ne poznaju našu istoriju dobro, gledajući film i seriju videće, između ostalog, kako nam se istorija stalno ponavlja.“
Čini se da se ne osećate komotno dok pričamo. Zašto?
Osećam se srećno zbog premijere, što je i prirodno kada imate glavnu ulogu. Ali, istovremeno i loše jer će ona biti uskoro u Domu sindikata, izvinite što MTS dvoranu i dalje tako zovem, kada će biti 11 meseci od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Evo, sada sedimo ispred te ustanove, na Trgu Nikole Paišića i direktno gledamo u Ćacilend. I treba da izigravam da je u ovoj zemlji kao sve normalno? Ja to ne mogu i neću. Zato celokupnu pompu oko filma koristim upravo da kažem nešto o našoj društveno-političkoj situaciji. I mene ona boli.
Da li se zato niste pojavili na projekciji ovog ostvarenja na prvom Nacionalnom festivalu filma i televizije – NAFFIT, nedavno održanom na Zlatiboru?
Naravno, i to iz više razloga. Zašto da idem tamo u trenutku kada nema Festa, Bitefa, svih onih festivala uz koje sam odrastao i formirao se i kao čovek i kao umetnik. A osnovan je ovaj festival koji je dobio novac mimo konkursa, mimo svega, ukazom ministra kulture. Mislim da me tamo ne bi ni primili jer sam persona non grata u tim krugovima, pošto oduvek govorim ono što mislim, bez pardona. Ali, sada ih to izgleda mnogo više boli. I nisam ja jedini. Kod nas se cancel culture dešava brutalno. Vlast bukvalno radi na tome da ukine kulturu. Zato je to ne samo cancel culture, nego kultura ukidanja kulture. Zato mi trenutno živimo jedan paradoks. Umetnost, radnici u kulturi, nestaju u toku noći. I zato koristim ovaj trenutak, jer ne znam kad ću opet imati priliku da pričam za medije.
Vrlo ste razočarani, revoltirani, tužni.
Ovo je moja zemlja i ovo je moj grad, i zato ne mogu da pređem preko toga što se naša deca nazivaju teroristima. I naši građani. To me jezivo boli. Pitam se da li oni koji to govore uopšte znaju šta je teror. Ljudi su uplašeni, s razlogom. A teror je što imamo posla s ovim državno-zločinačkim poduhvatom koji živimo, što smo potpuno zaslepljeni, podeljeni i što nas i dalje dele i cepaju na sitne činioce. Sve je to ono što liberalno-kapitalistička aždaja ima za cilj, a mi još nismo dovoljno spremni, odnosno obrazovani, edukovani da raspoznamo i uvidimo njihove mehanizme kojima nas sistematično truju i razdvajaju. Sve me to boli kao građanina.
A kao umetnika?
To što za umetnost nema novca. Mi imamo privid da se, na primer, dosta snima. Istina je da se snimaju filmovi, serije, ali koliko to vredi, kakav je njihov kvalitet, o čemu govore, ko ima mogućnost da to radi? Tako je sistemski rešena dodela novca da se zna kome on ide.
Vlast bukvalno radi na tome da ukine kulturu, zato je to, po mom mišljenju, ne samo
cancel culture , nego kultura ukidanja kulture
Niste zvanično član nijednog ansambla. Odavno upozoravate na sve teškoće koje to donosi i zbog čega ste morali da osnujete svoju agenciju. Već duže vreme se šuška da će na snagu da stupi zakon o pozorištu po kojem će izvođači izgubiti status stalno zaposlenih, i da će biti angažovani po ugovoru. Da li je to dobro rešenje?
Zakon treba da se menja, ali ne bilo kako. Ne znam šta planira sadašnja vlast, kakve izmene hoće da izvrše, ali ono što već dugo upozoravam jeste da ne može s izvođačima da bude ugovor o delu, nego na određeno vreme, na dve i četiri godine. Ne mislim da je dobro repertoarsko pozorište kakvo mi imamo sa stalnim ansamblima. Znam da će se mnogo mojih kolega sada naljutiti, ali ja tako mislim jer postoje glumci koji su zaposleni u pozorištima u kojima godinama ne igraju a dobijaju platu. Da li određeni glumci treba da dobiju stalno zaposlenje, naravno da treba. Ali to su onda samo prvaci koji su svojim radom i zalaganjem zaslužili taj status. Svi ostali treba da rade po ugovoru na dve ili četiri godine. Nešto mora da se menja i mi o tome pričamo skoro 25 godina. Ali onda, glumac koji je potpisao taj ugovor mora da bude zaštićen i istovremeno nema pravo da radi nigde osim u tom pozorištu. Ne možete, na primer, da budete član JDP a igrate u Ateljeu 212. Mora da se zna ko gde pripada. Ili, kao u Sloveniji, da takvu vrstu ugovora potpišu sa Gradskom upravom i igrate u svim teatrima u tom mestu.
Da li je onda vaš status olakšavajuće rešenje?
On mi dozvoljava umetničku slobodu da biram projekte koji mi se sviđaju i koje smatram izazovom. To što nemam direktora ili upravnika pozorišta, koji može da mi kaže da ne smem da radim neki film ili seriju zbog angažmana u pozorištu, svakako je prednost. Sve uklapam sam, svoj sam gazda. Ali, ono što nemam jeste egzistencijalna sigurnost. Zavisim od projekta do projekta. Iako su plate u pozorištu mizerne, ipak su neka sigurnost. A verujte, od teatra se teško živi, posebno kada ste honorarac. Morali biste u toku meseca da igrate minimum 25 predstava da biste u ovoj naprednoj ekonomiji u kojoj mi dišemo, mogli da preživite. I još dodatno da radite, kako ne biste imali samo koricu hleba. Ipak, ova situacija mi daje elan, onaj umetnički, gladan sam izazova kao stvaralac. Tako da je to apsurdna situacija u kojoj se nalazim, ali mislim da je ona jedina zdrava za umetnika. Mene drži u konstantnom stanju budnosti, u kontaktu s realnošću. Što bi rekla Meril Strip, glumački poziv je nešto najsličnije zenu, jer mi živimo samo u trenutku kada radimo i stalno smo u neizvesnosti. Adrenalin nas konstantno radi i zato smo društveno svesni i aktivni.
Koliko se možda nešto dodatno pomerilo, prelomilo u vašoj svesti od kada ste postali roditelj?
Jedno je imati decu a drugo biti roditelj. A to znači preuzimanje apsolutne odgovornosti za neki novi život. To znači raditi nešto uprkos instinktu. Meni je upravo on govorio kada su počeli studentski protesti da treba da ćutim. Negde mi se javio u svesti moj pokojni otac koji mi je šaptao na uvo: „Ćuti, nije dobro da pričaš. Sačekaj“. A ja sam shvatio da ako svi mi ćutimo, ne da neće biti bolje, nego idemo u ponor. Ćutanje donosi samo trenutno dobro, ali ne na dugačke staze jer našoj deci neće nikad biti dobro. Taj deo mene je rešio da progovori.
Na šta biste danas sve upozorili?
Na ono što glasnogovornici pričaju, koji to rade da bi nas podelili. A motiv je isključivo novac. Još u osnovnoj školi nastavnik geografije nas je pitao zbog čega se vode ratovi. Neko je odgovorio zbog religije, neko zbog teritorije… A on je rekao: „Deco, uvek je zbog novca i sve što vam govore samo je finansijski interes.“ Mi to tada nismo shvatali. Sada znam o čemu je pričao i treba što pre da podvučemo crtu jer što duže ovo bude trajalo, dugovi su veći. Ostavljamo ih ne samo svojoj deci, nego unucima, praunucima… Zato čim pre moramo da zaustavimo ovu bolest koja nas je zakovala.
Šta su studentski protesti kod vas probudili?
Zahvalan sam im što su nas trgli iz letargije koja nas je godinama unazad uljuljala, uspavala, do potonuća. Vratili su nam zajedništvo koje treba da baštinimo. Šta god bilo s protestima koji slede, to ne sme da se ugasi. Na tome rade, cepaju nas, i to im je cilj. Nismo mi jedan drugom vukovi, nego su to oni i sve rade da ostanu i opstanu. A ima ih mnogo manje od nas. Iskreno, nadam da će i ovi tzv. ćaci to da shvate.
A šta za vas znači taj pojam, izraz ćaci, koji se odomaćio i postao simbol ovog vremena?
To je neko ko je hipnotisan. Nisam u sukobu s njima, oni su u sukobu sa mnom. To su ljudi koji su zbog finansijskog interesa u najgoroj ovisnosti, kako je rekla Mira Stupica, a to je vlast. Nemam problem s ljudima u tom Ćacilendu, ako ih uopšte tamo ima i verujem da su iskreno ubeđeni u svoju ispravnost da smo im mi koji mislimo drugačije neprijatelji, jer gledaju samo Informer, Pink, Happy. Zato opravdavam njihovu hipnotisanost.
Da li zato nosite majicu sa likom Džordža Orvela?
Da, jer živimo ono o čemu je on pisao, i 1984. i Životinjsku farmu. Mi smo trenutno globalno ta neka orvelovska država. Ako pogledate Evropsku uniju i predsedavajuću Ursulu fon der Lajen, ili ljude u Britaniji koje danas hapse zato što demonstranti izgovaraju na ulici bacon, odnosno slanina, ili ako u Nemačkoj ne može da se protestuje protiv rata u Gazi i za Palestinu, čemu treba da se okrenemo? Gde su naši saveznici danas u svetu? Putin? Pa Rusija je danas autokratska totalitarna država, oligarhija. O Americi tek neću da pričam. Tako smo se mi našli u nekom vakuumu i čekamo da EU nešto osudi, ali ne kapiram šta, jer smo njihova kolonija.
Teror je što imamo posla s ovim državno-zločinačkim poduhvatom koji živimo, što smo potpuno zaslepljeni, podeljeni i što nas i dalje dele i cepaju na sitne činioce
Imali ste prilike da upozorite kroz predstavu Zoran Đinđić. Taj komad je tada izazvao buru u javnosti. Da li bi bilo lekovito da se danas ponovo igra?
Ne. Premijera te predstave se desila dva dana pred predsedničke izbore na kojima je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića. Tada je reditelj Oliver Frljić sa svojim autorskim timom i nama glumcima koji smo bili koautori, uključujući i Kokana Mladenovića koji je bio upravnik Ateljea 212, pokušao da probudi Demokratsku stranku. I nas, da nam objasni da moramo da se suočimo s našom istorijom. Jer dok se to ne dogodi, neće nam nikad biti bolje. Tada smo svi mi koji smo upozoravali na to, pogotovo Oliver, nadrljali ovako ili onako. I evo gde danas sedimo i pričamo o Ćacilendu. Zar to nije dovoljno? Daleko smo mi od Zorana Đinđića. Ne zaboravite da je Slobodan Milošević bio 12, a Aleksandar Vučić je već 13 godina na vlasti. Đinđić samo neke dve i po godine. Kako je to moguće? Kako se ljudi, koji u nekom trenutku donose nešto progresivno, mi nekako rešimo, kako kažu kriminalci. Ako ovakve ljude na vlasti trpimo toliko godina, šta je to u nama? To je ono što se pitam i još nemam odgovor.
Vi ipak imate neki spas, čini se zbog toga što se bavite poslom koji pruža privilegiju bega od stvarnosti. Iščekujemo i premijeru psihodeličnog horor filma Karmadona koji je prikazan na filmskom festivalu u Torontu.
Iskoristiću sada ovo vaše pitanje da pokrenem jednu temu. A to je, zašto je Aleksandar Radivojević, čije je ovo debitantsko rediteljsko delo, stavljen u zapećak zbog ostvarenja Srpski film koji je svojevremeno napisao i zbog čega je stigmatizovan. On nije imao priliku da radi, nego su mu bile potrebne godine da dobije šansu i to tako što je sam morao da se snađe i da producira ovo ostvarenje. Nije mu država pomogla. A uradio je sjajan film koji su svetski kritičari odlično ocenili. Kako je moguće da neko ko ima talenat, znanje, ko na originalan način ume da upozori o stanju u društvu na globalnom nivou, nema podršku naših institucija koje se bave filmom. A kome dodeljuje novac Filmski centar Srbije? To je jedan od većih problema u mom esnafu.
Izgleda da je sada poseban problem kako će se odvijati ovogodišnja pozorišna sezona.
Moj stav je da sezone ne bi trebalo da bude dok se ova situacija ne razreši. Ako ovo dopustimo, šta je sledeće? Stalno se vodi polemika da li treba igrati ili ne. Da li je bolje da igramo, pa da sa scene izgovorimo neke uzvišene reči. Treba da prelomimo u ovom trenutku da li smo prvenstveno građani ili umetnici. Ako smo građani, onda nema igranja. Jer, tražiti da stane na primer GSP, EPS, a mi da nastavimo da igramo, to nema smisla. Da, ja smatram da je vreme za generalni štrajk. Sve mora da stane, ali svestan sam da je to kod nas teško izvodljivo. Ne znam šta treba da se desi da se osvestimo da sve stane, pa da vidimo kuda i kako ćemo dalje. Nije nam bilo dovoljno 16 žrtava na Železničkoj stanici u Novom Sadu da svi stanemo. Ni kada su dva dečaka u Valjevu krvnički pretukli. Šta još treba da se desi? Šta čekamo? Da li u ovim uslovima Narodno pozorište treba da radi? Ja mislim da ne treba. Jer, šta je sledeće? Proslava 35 godina Srpske radikalne stranke na toj sceni? Moj glas je za obustavu rada.
