Smrt ima ukusa, ne greši. Uvek dobro izabere. Ovoga puta Radomana Kanjevca izuzetnog čoveka s prepuno stvaralačke energije, vedrog duha i kreativnog potencijala. Primernog novinara, voditelja, urednika, scenaristu, inovativnog medijskog autora, pisca, pesnika, zahvalnog saradnika, autentičnog mudraca i vlasnika zanosne (auto)poetike.
U danima velikih tenzija, ne znajući da li će nas sutra biti, kad su kafane prazne sa sve manje pijanih a ulice zverinjak prepun opasno treznih ljudi u duboko podeljenim taborima, ostadosmo bez ličnosti kojoj je dobro stajala senka na kraju pesme. I to usred promotivnih radosti povodom desete knjige Prodavnica magle. Posta i osta penzioner bez prve mirovine.
Taj individualizovan i krajnje subjektivni pogled na jedno vreme, čak je i u Beogradu, često „prestonici provincijalnog divljenja svemu iz sveta“, prihvaćen s pažnjom i poštovanjem, dokazuje koliko je Kanjevac na putu od primenjene preko istinske poezije do teozofskih zapisa uspeo da sačuva ono najvažnije – sebe
Kanjevac beše od nepotkupljivih izdvojenika i nepatvorenih kulturnih pregalaca ljudske topline. Ne samo „pesnički ponos Sjenice“ već odavno značajna činjenica književne scene našeg emocionalnog prostora. Nekadašnji glavni urednik Studentskog radio programa Indeks 202, inkubatora iz koga su uzletele dragocene emisije i primeri inovativnog i angažovanog radijskog novinarstva. Na Radio Beogradu je osamdesetih postao urednik i voditelj emisija Prodor, Niko kao ja i To je samo rokenrol. Videvši kako i koliko „patriotski angažman” mrvi, potražio je drugačije izazove. Bio je čelnik OK kanala, prve ovdašnje nezavisne televizije, presedana na jugoslovenskom prostoru i preteče kasnijeg otvaranja, osvajanja i oslobađanja medijske scene. Slobodu da misli svojom glavom platio je preskupo, ali i doživeo da vidi kako se njegovi imitatori brukaju i nestaju. U penziju stigao proletos kao časni glavni urednik najboljeg ovdašnjeg kulturnog programa – Radio Beograd dva.
Paralelno, na širem rokerskom planu prepoznat je kao svež i autentičan autor stihova za muziku grupe Galija u fazi njenog uspona do južnoslovenske atrakcije. Stvorivši, u godinama događanja naroda i legalizacije beščašća, trilogiju konceptualnih albuma od pesama lepote i istine, pokazao je da ne treba ćutati u vremenu horskog pevanja, rizičnom za svako različito mišljenje.
Devedesetih, umoran od politike, okrenuo se ličnom rudokopu počevši da iskopava grumenje blistave poezije. Matija Bećković, Petar Živadinović i Draško Ređep njegove prve knjige pesama okarakterisaće kao važno opredeljenje u srpskoj ljubavnoj lirici uz tvrdnju da odavno nije bilo sličnog glasa koji bi vlastito okruženje posmatrao ne kao scenografiju nego i kao sudbinu.
U danima velikih tenzija, ne znajući da li će nas sutra biti, kad su kafane prazne sa sve manje pijanih a ulice zverinjak prepun opasno treznih ljudi u duboko podeljenim taborima, ostadosmo bez ličnosti kojoj je dobro stajala senka na kraju pesme
”Niti kockar iz Nikšića niti pesnik iz Valjeva” sa smislom za reskir i darom za biljurni stih oteo se i izdvojio. Na složeno pitanje ko je i kada pesnik, slučaj Kanjevca odiše jednostavnošću: valja biti talentovan, svoj i etičan. U zemlji koja pamti toliko poeta nepouzdane kičme, strašljivaca i udvorica, stajao je na osobenom mestu bandoglavo verujući da je moral važniji od veštine. Čuvala ga mudra reč, čista biografija i ljubav onog tihog ali značajnog dela misleće Srbije koja je u njemu prepoznala iskustvo velikih pesnika ovog jezika, ali i duh pevanja koji smrću Mike Antića, Izeta Sarajlića ili Duška Trifunovića nije nestao, kao što i nije sa Dučićem, Crnjanskim, Andrićem, Radovićem i Pekićem s balkanskih koordinata razmazanih medom, vinom i krvlju, isčezla potreba nadarenih ljudi da usput zapisuju vinjete stvarnosti.
To dokazuju knjige Čovek u senci i sada Prodavnica magle sastavljene od literarnih odlomaka, marginalija, eseja, fragmentiranih spisa i zabeleški, čineći dragocen „predah od pesme“.
Taj individualizovan i krajnje subjektivni pogled na jedno vreme, čak je i u Beogradu, često „prestonici provincijalnog divljenja svemu iz sveta“, prihvaćen s pažnjom i poštovanjem, dokazuje koliko je Kanjevac na putu od primenjene preko istinske poezije do teozofskih zapisa uspeo da sačuva ono najvažnije – sebe.
U ovom svetu, nema vremena za suštinska pitanja ni za snove. Postoji samo vreme za poslušnost, saglasnost i pridržavanja podrazumevane rute. Tako se uklapa i napreduje. A uklapanje je ono što se danas traži… zar ne?
Devedesetih, umoran od politike, okrenuo se ličnom rudokopu počevši da iskopava grumenje blistave poezije. Matija Bećković, Petar Živadinović i Draško Ređep njegove prve knjige pesama okarakterisaće kao važno opredeljenje u srpskoj ljubavnoj lirici
Međutim valja naći vremena i tišine za Prodavnicu magle da bi se pročitalo ono o čemu mislimo da dovoljno znamo. O Svetoj gori, Andriću, Kosovu, radiju, Đokoviću, pisanju, ljudskom karakteru, političarima, ali i rođenoj majci. Tada zastati, duboko udahnuti i razumeti zašto mnogi od nas odlazak Radomana Kanjevca doživljavaju kao lični gubitak.
Osvojivši slobodu da se ne plaši svojih reči ni tuđeg mišljenja, radio, pevao i pisao u senci koja je njemu prijala, a poštovaocima značila. Kao razlika i kao stvaralački primer da pesma i mudrost nisu ništa više no beskrajno traganje za najboljom verzijom sebe.
A, smrt ume da izabere.
